јануар 30, 2026

Godina: 2026.

post-5

Kako postiti dušom, a ne samo telom

Tijana Despotovski januar 3, 2026 0

U modernom hrišćanstvu, post se često vezuje samo za hranu – za odricanje od mesa, slatkiša ili drugih užitaka. Ipak, Sveto Pismo nas uči da pravi post nije samo fizički čin, već unutrašnja promena srca i duha.

Pravi post nije odricanje radi samog odricanja. On je prilika da se oslobodimo sebičnosti, pohlepe, srdžbe i tuge, da srce postane mesto gde Bog može da prebiva. Sveti Oci naglašavaju da je duhovni post – molitva, pokajanje, oproštaj i ljubav prema bližnjem – jednako važan, često i važniji, od telesnog.

Hristos nas podseća: „A kad postite, ne budite žalosni kao licemeri; jer oni načine bleda lica svoja da ih vide ljudi gde poste. Zaista vam kažem da su primili platu svoju.  A ti kad postiš, namaži glavu svoju, i lice svoje umij, da te ne vide ljudi gde postiš, nego Otac tvoj koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno“ (Jevanđelje po Mateju, 6, 16-18). U ovim rečima krije se suština: post je unutrašnja molitva i čin predanja Bogu, a ne samo spoljašnja disciplina.

Post tako postaje vreme promena – trenutak kada čovek osluškuje svoje misli i želje, priznaje slabosti i okreće se Božjoj milosti. To je vreme kada duša uči poniznosti i zahvalnosti, kada tuga i brige bivaju preobražene molitvom, a srce obogaćeno ljubavlju.

Kod hrišćana, post nije samo pojedinačni čin; on je zajednički, liturgijski i molitveni put. Vernici se podsećaju da se post povezuje sa delima ljubavi: pomaganje potrebitima oproštaj onima koji nas povrede, strpljenje prema bližnjima. „Tvoj post neka bude vidljiv kroz dela tvoje ljubavi, a ne kroz hranu koju jedeš“ – rekao bi nam svaki svetitelj.

Na kraju, post nas uči da pravog mira i snage nema bez duhovnog života. Kada telo pati, a duša se otvara Bogu, čovek pronalazi unutrašnju slobodu i mir koji svet ne može da nam da.

fire-41861-1280

Nova godina u Berlinu nosi nove nemire!

Jelena Trifunović januar 2, 2026 0

Doček Nove godine u Berlinu pretvorio se u pravi pakao – preko 420 uhapšenih, desetine povređenih policajaca i vatrogasaca, zapaljeni automobili, autobusi i barikade, napadi raketama i petardama na službena lica, pa čak i pet mrtvih širom Nemačke od nesreća sa pirotehnikom, pokazujući da se godišnja „sloboda“ petardiranja pretvorila u noć bezakonja koju vlasti ne mogu ili ne žele da ukrote.

Berlin je ponovo bio epicentar haosa u noći 31. decembra na 1. januar. Policija je prijavila više od 420 privremenih hapšenja, uglavnom zbog opasnog baratanja pirotehnikom i napada na snage reda. Vatrogasci i policajci gađani su raketama, petardama pa čak i kuglastim bombama – sa 30-35 povređenih samo u prestonici. Zapaljeni su autobusi, automobili, barikade, a u kvartovima poput Nojkelna, Krojcberga i Rajnikendorfa ulice su ličile na ratnu zonu. Snimci sa društvenih mreža pokazuju grupe mladića koji ciljano gađaju policijske patrole, dok vatrogasci pokušavaju da ugase požare pod kišom petardi.

Širom Nemačke situacija nije bila ništa bolja, pet osoba poginulo je u nesrećama sa pirotehnikom (dvojica u Bielefeldu od ručno-izradjenih petardi), desetine teško povređenih, uključujući decu koja su izgubila prste ili im je oštećen vid. U Hamburgu, Lajpcigu i drugim gradovima slični izgredi, sa hiljadama intervencija policije. Ukupno hitne službe imale su preko 5.000 intervencija samo u Berlinu.

Vlasti su unapred najavile pojačane mere, hiljade dodatnih policajaca, zabrane u osetljivim zonama, ali rezultat je isti kao godinama unazad, masovni izgredi, posebno u multikulturalnim kvartovima, gde se ilegalna pirotehnika koristi kao oružje. Savezna ministarka unutrašnjih poslova Nensi Frezer osudila je nasilje i obećala stroge kazne, ali sindikati policije i vatrogasaca već godinama traže potpunu zabranu privatne pirotehnike, ističući da je ovo postalo godišnji ritual nasilja.

Građani su ogorčeni, dok i dalje forsiraju „kulturnu raznolikost“, drugi strepe za bezbednost i imovinu. Socijalne mreže pune su snimaka haosa, sa komentarima da je Berlin postao kao „Kabul za Novu godinu“. Policija izjavljuje da je ilegalna pirotehnika iz inostranstva glavni problem, ali granice ostaju propusne. Činjenica je u stvari da su glavni problem migranti.

Pogled redakcije portala srpski ugao

Novogodišnji berlinski haos jeste „kulturna raznolikost“, koja nema veze sa kulturom, već sa raznolikim nasiljem, to je direktna posledica višegodišnje popustljivosti prema nasilju i nekontrolisanim promenama u društvu. Građani strepe da izađu na ulicu, a hitne službe rizikuju živote, vlasti se zadovoljavaju hapšenjima posle kojih će već sutra pustiti počinioce nazad. Nemci su pred kapitulacijom sopstvene politike, gde se „sloboda“ pretvara u dozvolu za rat na ulicama. Dok se ne uvedu radikalne mere, svaka Nova godina biće samo nastavak iste sramote.

Izvor: Srpski ugao

Foto: Pixabay

penzioneri-opsta

Isplata uvećanih penzija kreće od subote

Jelena Trifunović januar 2, 2026 0

Prvi potpredsednik Vlade i ministar finansija Siniša Mali izjavio je da od subote, 3. januara kreće isplata penzija uvećanih za 12,2 odsto i da će najstariji sugrađani uvećane penzije dobiti pre božićnih praznika.

„Već sutra, u subotu 3. januara 2026. godine, počinje isplata penzija penzionerima koji penzije primaju na kućne adrese. Isplata penzija uvećanih za 12,2 odsto nastavlja se u ponedeljak, 5. januara, a svim penzionerima koji penzije primaju preko Banke Poštanska štedionica, penzije će biti na računima već u ponedeljak, u osam sati ujutru. Svesni smo da svi imaju veće troškove tokom decembra i januara meseca, i zato nam je bilo važno da na ovaj način izađemo u susret našim penzionerima, kako bi što pre dobili svoje uvećane penzije“, napisao je Mali na Instagram nalogu.

Dodao je da je prosečna penzija u 2025. godini iznosila oko 437 evra, dok će prosečna penzija u ovoj godini biti oko 485 evra.

„Pogledajte samo kolike su to razlike u odnosu na 2012. godinu kada je prosečna penzija iznosila 204 evra. Veoma je važno i da penzije rastu u realnom iznosu, dakle iznad nivoa inflacije, a samim tim i životni standard naših najstarijih, što je uvek među prioritetima Vlade Republike Srbije“, naveo je Mali.

Kada se pogleda period od 2020. do 2026. godine, dodaje Mali, beleži se realan rast penzija od 45,2 odsto, dok je očekivani nominalni rast 117,1 odsto.

„Penzije nikada nisu bile veće i to je još jedno obećanje koje smo ispunili, a sada nastavljamo dalje, ka ispunjenju cilja koji smo postavili da do kraja 2027. godine prosečna penzija u Srbiji dostigne 650 evra“, zaključio je Mali.

Jovanov-Printskrin-RTS

Jovanov za 24sedam: U Srbiji nema opozicije, svi su blokaderi

Jelena Trifunović januar 2, 2026 0

Član predsedništva Srpske napredne stranke i šef poslaničke grupe „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane“ u Skupštini Srbije Milenko Jovanov u razgovoru za 24sedam govori o najturbulentnijim političkim i društvenim izazovima godine za nama, pokušajima destabilizacije države, ulozi opozicije i spoljnim pritiscima, kao i o porukama građanima uoči perioda koji sledi.

Kako sagledavate godinu za nama – politički, ekonomski i društveno? Koji su bili najveći izazovi, a šta smatrate ključnim rezultatima državne politike?

– Najveći izazov je bio blokaderski pokušaj rušenja države, što je dovelo i do političkih i do ekonomskih i do društvenih problema. Tu dolazimo i do odgovora na pitanje ključnog rezultata, a to je odbrana države. Do tog rezultata su dovela dva faktora – predsednik Aleksandar Vučić i narod. Predsednik, jer je od samog starta imao ideju kako se u datom trenutku treba suprotstaviti blokaderima i narod, jer nije dao da mu stranci otmu državu.

Koliko je teško voditi državu u vremenu istovremenih spoljnopolitičkih pritisaka i unutrašnjih pokušaja destabilizacije?

– To je izuzetno teška i složena situacija. Faktički, država se nalazila između čekića i nakovnja i zato sam siguran da se, da je bilo ko drugi bio na čelu zemlje umesto predsednika Vučića, ne bi postigao ovakav rezultat borbe za Srbiju. Svako bi negde pogrešio, povukao neki ishitren potez, isprovociran ludačkim akcijama blokadera. Predsednik Vučić je, međutim, sve uradio bez greške i danas i oni koji tada nisu razumeli neke odluke, koje su se činile kao slabost i neodlučnost države, razumeju šta se radilo i zašto se radilo.

Opozicija i politička scena

Ko danas, po vašem mišljenju, realno čini opoziciju u Srbiji? Da li govorimo o političkim strankama sa programima ili o uličnom pritisku bez odgovornosti?

– Blokaderi. Svi su oni blokaderi. Svi su učestvovali u pokušaju obojene revolucije i zato nema nikakve razlike između Srđana Milivojevića i Miloša Jovanovića. Ili Radomira Lazovića i doktora Nestorovića. Svi su, uz Đilasa, Aleksića, Ćutu, Jova Bakića, rektora Đokića, Zdenka Tomanovića, Proglas i sve ostale, pokušali da zloupotrebom jedne tragedije dođu na vlast. Potpuno mi je svejedno da li je neko bio deo blokaderske, antidržavne, pobesnele rulje zato što je plaćen, zato što je video priliku za sebe ili zato što je glup i nije video šta se dešava.

Kako vidite ulogu parlamentarne opozicije i zašto se stiče utisak da se ključne političke poruke sve češće šalju sa ulice, a ne iz institucija?

– Blokaderi u Skupštini nikada nisu savladali veštinu borbe u institucijama. Sve vreme su uličarskim ponašanjem i nasiljem pokušavali da se izbore za neke svoje pozicije. Sada imamo dodatni problem, jer oni više nikoga ne predstavljaju. Mi sa njima polemišemo, ali te polemike malo šta mogu da donesu, jer oni mogu da govore isključivo u lično ime, a ovi sa ulice se od njih ograđuju i sve češće ih vrlo loše karakterišu. Vidite, oni su podržavali, finansirali i promovisali sopstvenu političku alternativu, misleći da će na njihovim leđima oni da zasednu u fotelje. Međutim, desilo se obrnuto. Alternativa ih je prerasla i više za njih, kako mi se čini, na političkoj sceni nema mesta.

Dehumanizacija i političko nasilje

Građane sve više uznemirava dehumanizujući narativ blokadera – pretnje, etiketiranje i jednoumlje. Kako objašnjavate pojavu tog novog oblika političkog ekstremizma?

– Nije to nešto što je novo u Srbiji. Mi smo pola veka imali na vlasti političku partiju koja je funkcionisala po principu one pesme spevane njihovom vođi: „ko drukčije kaže, kleveće i laže i našu će osetit’ pest“. Blokaderi se danas vrlo slično postavljaju. Pričaju da se bore za demokratiju i građanske slobode, a na delu primenjuju najgoru diktaturu i uskraćivanje svih mogućih sloboda – od slobode kretanja do slobode govora. Međutim, mislim da je takav način razmišljanja proizvod jedne mnogo šire, liberalno-leve političke kulture. Vidite da se pripadnici tog političkog bloka ponašaju potpuno isto u SAD, u pojedinim delovima Evrope i u Srbiji. Govore isto, oblače se isto, izgledaju isto… Pravo pitanje je kako su levoliberali uspeli da sebe, od ljudi koji se zalažu za slobodu i građanske vrednosti, dovedu u poziciju najgoreg totalitarizma.

Pravosuđe

Kako ocenjujete stanje u pravosuđu i Vrhovnom javnom tužilaštvu, posebno kada je reč o reagovanju na političko nasilje i pritiske na državu?

– Jedan deo pravosuđa je aktivno učestvovao u pokušaju obojene revolucije i za to mora da snosi odgovornost. Ono što je za mene nedopustivo jeste njihov pokušaj da budu mač stranaca u Srbiji. Dakle, da oni budu ti koji će po nalogu stranaca uklanjati iz politike ili javnog života uopšte sve koji nisu dovoljno poslušni ili su previše Srbi. To, uostalom, vidimo kako funkcioniše u nekim okolnim zemljama. Ustavnim promenama država Srbija se povukla iz pravosuđa, ostavljajući im slobodu da se sami organizuju i da služe svojoj zemlji u skladu sa Ustavom i zakonima, a oni su na to reagovali tako što su u taj prazan prostor, nastao povlačenjem države i njenih grana vlasti, pustili strance da diktiraju šta će da se radi. E, to ne može i ne sme da prođe.

Region, Hrvatska i spoljni uticaj

U Hrvatskoj svedočimo otvorenim ustaškim ispadima bez ozbiljne reakcije EU. Kako to utiče na položaj Srba u regionu i ukupnu stabilnost? I kako gledate na to što deo opozicione scene u Srbiji traži političku podršku i savete upravo u Hrvatskoj?

– Hrvatska je oduvek bila takva, samo sada smatraju da je došlo vreme u kome više ne moraju da glume da, u svojoj suštini, nisu ustaše. Zato se tako i ponašaju. A to što su u blokaderima našli saveznike za ostvarivanje svojih interesa njihova je sposobnost, a blokaderska sramota. Scena u kojoj studenti u Evropskom parlamentu aplaudiraju i keze se nepatvorenom ustaši Bartulici, koji je u svom govoru rekao sve najgore o Srbiji i Srbima, govori više o blokaderima nego što bih ja mogao za dva života. Kada se tome doda da su u Hrvatskoj, za potrebe obojene revolucije, otvorili na hiljade botovskih naloga na društvenim mrežama, kao i da su svi novosadski blokaderi optuženi za teška krivična dela protiv svoje zemlje pobegli baš u Hrvatsku, te da je Hrvatska postala sigurna kuća za svakog blokadera, onda je jasno da tu više nema ničeg tajnog, već da je ta ljubav javna i obostrana. Ali dobro. I to će oceniti građani na izborima.

Poruka građanima

Kome je u interesu nasilna smena vlasti u Srbiji i koja je vaša poruka građanima koji žele mir, stabilnost i rešavanje političkih razlika kroz institucije?

– Mnogima je u interesu da se predsednik Vučić ukloni, jer je osmislio, definisao i prokrčio put politici slobodne, samostalne, suverene i nezavisne Srbije. Takva Srbija odgovara samo njenim građanima, ali ne i strancima, koji u vreme velikih geopolitičkih gibanja i napetosti traže poslušnike, a ne partnere. Građani koji žele mir, stabilnost i demokratski način rešavanja društvenih problema znaju da je upravo to politika predsednika Vučića i prvi prioritet te politike za narednu godinu. Ukoliko se i sami zalažu za tu politiku, onda na izborima, koji se približavaju, svojim glasom treba da podrže njeno sprovođenje.

Izvor: 24sedam

dusan-tomic

In memoriam: Dušan Tomić (1947–2025.)

Jelena Trifunović januar 2, 2026 0

Fudbalska, sportska i šira društvena zajednica sa dubokim poštovanjem oprostila se od Dušana Tomića, dugogodišnjeg sportskog radnika, istaknutog društvenog delatnika i nekadašnjeg generalnog sekretara Fudbalskog saveza Vojvodine, koji je preminuo u 78. godini života.

Dušan Tomić rođen je 15. septembra 1947. godine u Ruskom Selu, u opštini Kikinda. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a Gimnaziju „Dušan Vasiljev“ u Kikindi. Diplomirao je 1971. godine na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na međunarodnom smeru, čime je započeo životni put obeležen znanjem, odgovornošću i javnim angažovanjem.
Njegov radni vek trajao je više od četiri decenije, tokom kojih je pune 42 godine obavljao brojne odgovorne izborne i imenovane funkcije. Karijeru je započeo u Opštinskom komitetu SK Kikinda kao izvršni sekretar, kao i na čelu Saveza omladine. Nakon odsluženja vojnog roka u Školi rezervnih oficira u Bileći, 1975. godine izabran je za generalnog direktora Komunalnog preduzeća u Kikindi, gde je ostavio vidljiv trag kroz realizaciju značajnih infrastrukturnih projekata.

Od 1978. godine, u dva mandata, obavljao je dužnost generalnog direktora Medicinskog centra u Kikindi. U tom periodu izgrađena je i opremljena nova bolnica, kao i zdravstvene stanice u svim kikindskim selima, čime je trajno unapređen zdravstveni sistem ovog područja. Sredinom osamdesetih godina izabran je za generalnog sekretara SIZ-a za fizičku kulturu Vojvodine, što ga je kao pokrajinskog funkcionera dovelo u Novi Sad.

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina obavljao je funkciju sekretara Pokrajinske konferencije SSRN Vojvodine, a potom i generalnog direktora Novinsko-izdavačkog preduzeća „Dnevnik“ u Novom Sadu, jednog od najznačajnijih medijskih sistema tog vremena. Po isteku mandata u „Dnevniku“, bio je zamenik generalnog direktora Lutrije Vojvodine, direktor i glavni urednik „Pan radija“, kao i direktor štedno-kreditne organizacije „SD Moneta“.

Ipak, najdublji i najtrajniji trag Dušan Tomić ostavio je u fudbalu. Poslednjih 14 godina svog radnog angažmana obavljao je dužnost generalnog sekretara Fudbalskog saveza Vojvodine — period koji je i sam isticao kao najlepši u karijeri, jer je profesionalni rad spojio sa velikom i iskrenom ljubavlju prema fudbalu. Tokom godina obavljao je funkcije na svim nivoima fudbalske organizacije — od klupskog, preko pokrajinskog, do saveznog. Kao fudbalski funkcioner boravio je u 43 zemlje sveta i prisustvovao na pet svetskih prvenstava u fudbalu.

Od 2015. godine bio je u penziji i živeo je u Novom Sadu. Iza sebe je ostavio dva sina i brojne prijatelje, saradnike i poštovaoce.

Izvor: Dnevnik

crkva-fasada-5

Prva slava u novoj godini- Sveti Ignjatije Bogonosac

Jelena Trifunović januar 2, 2026 0

Danas je Sveti Ignjatije, poznat kao Bogonosac. Na današnji dan se ne rade teški poslovi, naročito ženski, kao što je predenje, tkanje, šivenje. Ponegde se ovaj dan naziva i Kokošinji dan ili Kokošiji Božić.

Sveti Ignjatije, učenik Jovana Bogoslova, poznat je još i kao Ignjatije Antiohijski. Nazvan je Bogonoscem zato što ga je Isus Hristos držao u rukama dok je bio dete.

Bio je treći patrijarh Antiohijske crkve, uveo je antifonski način pojanja u crkvi. Odbio je da prizna idolopoklonstvo, zbog čega je 106. godine u Rimu bačen lavovima koji su ga rastrgli, ali njegovo srce ostalo je netaknuto. Kažu da se i danas javlja svakome ko ga, u nevolji, priziva u pomoć.

Decu danas valja povući za uvo da što više porastu u ovoj godini. Slavi se i kao krsna slava.

mentalni-umor-3

Umor misli: zašto je psihička iscrpljenost sve češća i kako je prepoznati

Tijana Despotovski januar 2, 2026 0

Nekada je umor bio jednostavno posledica teškog dana, fizičkog rada ili nespavanja. Danas, međutim, sve češće govorimo o drugoj vrsti iscrpljenosti, onoj koja ne dolazi iz mišića, već iz uma. O mentalnom umoru razgovarali smo sa Jovanom Davidhazi, specijalizantkinjom medicinske psihologije, koja je istakla da ovaj problem nije više rezervisan samo za velike gradove ili zaposlene na visokim pozicijama.

-Mentalni umor je univerzalno prisutan sindrom u današnjem vremenu,  u kojem svakodnevne obaveze i obilne informacije koje procesuiramo dovode do smanjenog kapaciteta za adekvatno mentalno funkcionisanje. U našoj sredini se osobe javljaju za pomoć usled stresnih reakcija, pa i iscrpljenosti, rekla bih više nego ranije, posebno mlađe generacije – objasnila je Davidhazi.

Ona je napomenula da mentalni umor ne mora odmah da predstavlja klinički značajne simptome, ali da uvek postoji mogućnost da se produbi i razvije u ozbiljniji problem, ukoliko se ignoriše.

Iako ne postoji jedinstven uzrok, zajedničko svima koji osećaju mentalni umor jeste predugo izlaganje stresu.

-Reč je o nedostatku psihičke snage usled dejstva hroničnog stresora. Taj nedostatak dovodi do problema u svakodnevnim okolnostima, kao što su burne reakcije, sukobi i odlaganje obaveza, jer je ličnost „okupirana“ borbom sa stresom koji traje – rekla je naša sagovornica.

U praksi to može da znači da osobe postaju teške za komunikaciju, da se gubi volja, koncentracija i najmanji problem deluje nepremostivo. Sve više istraživanja potvrđuje da dugotrajna mentalna iscrpljenost može ozbiljno da naruši kognitivne funkcije, ali i da izazove fizičke simptome poput glavobolje, vrtoglavice, nesanice i ubrzanog rada srca.

Mentalni umor ne bira ni godine ni zanimanje. Pogađa zaposlene, roditelje, učenike, studente, ali i starije koji nose brigu o porodici. Posebno je izražen kod onih koji retko sebi dopuštaju pauzu, bilo zbog osećaja odgovornosti, perfekcionizma ili jednostavno iz navike da „moraju izdržati“.

Prvi korak ka oporavku jeste prepoznavanje i prihvatanje sopstvenog stanja.

-Najbitnije je da pojedinac prizna da ne može da funkcioniše kao pre, da prepozna znake stresa koji proživljava i da to prihvati, nikako da ignoriše i forsira sebe usled održavanja slike jake osobe – objasnila je psihološkinja.

Odmor je, dakle, neophodan. Ali ne samo fizički. Potrebno je, koliko god je moguće, distancirati se od neprijatnih okolnosti, makar na kratko. Tehnike disanja, opuštanja, lagane fizičke aktivnosti, ali i razgovor sa bliskim osobama ili stručnjakom, mogu biti od ogromne pomoći.

Ako se prepoznajete u rečenicama poput „ništa mi se ne radi“, „koncentracija mi je slaba“, „umoran/na sam i kad odmorim“, vreme je da zastanete. Da dopustite sebi da se oporavite, potražite podršku i da shvatite da snaga ne znači izdržati sve, već znati kad treba stati.

Jer, kako ukazuje Jovana Davidhazi, mentalni umor ne prolazi sam od sebe, ali uz razumevanje, podršku i brigu o sebi, može se prevazići.

pine-3062839-1280

Ekološka akcija do 25. januara: Obradujmo prirodu zajedno!

Jelena Trifunović januar 1, 2026 0

Kompanija FCC pokrenula je ekološku inicijativu sa ciljem da zajedno doprinesemo očuvanju životne sredine.

– Ukoliko ste tokom novogodišnjih praznika imali živu jelku sa busenom, pozivamo vas da joj nakon praznika podarite novi život. Građani će imati mogućnost da svoju jelku donesu na našu deponiju, gde će ona biti zasađena i nastaviti da raste, čime zajednički doprinosimo zelenijem i zdravijem okruženju.

Ovom akcijom želimo da podignemo svest o značaju odgovornog odnosa prema prirodi i pokažemo da praznična radost može imati dugoročan, pozitivan uticaj na životnu sredinu.

Tvoj gest znači više nego što misliš – priroda će ti biti zahvalna- poručili su iz kompanije FCC.

 

Novogodiswe-slavlje

Kako se nekada čekala Nova godina

Jelena Trifunović januar 1, 2026 0

Kikinda u osmoj deceniji prošlog veka po stopi razvoja u odnosu na broj stanovnika bila druga u SFRJ, odmah iza Velenja, s drastično višim prosečnim ličnim dohotkom nego u pokrajini, republici i državi, što se pozitivno održavalo na standard meštana  

Vremena se menjaju, pa s njima i društvene prilike i ljudske navike. Tako i način ispraćaja stare i dočeka nastupajuće godine. Pre nekoliko decenija u našem gradu sve je bilo drugačije, pa i novogodišnja slavlja. Ko tada za najluđu noć nije ostajao kod kuće ili slavio u privatnoj režiji, obreo bi se u nekom od brojnih ugostiteljskih objekata, koji su za tu priliku, svi redom – kao košnica bili puni.

Kikinđani su, naime, u to doba u egzistencijalnom smislu, prednjačili  ne samo u odnosu na žitelje okolnih gradova, nego i mnogo šire. Statistika nedvosmisleno potvrđuje da su im buđelari bili puniji, a time i širi prostor za životnu komociju. Kikinda se, kao grad, nakon Drugog svetskog rata ekonomski i društveno ubrzano razvijala, što se pozitivno odražavalo na njenu demografsku sliku. Prema zvaničnim podacima, 1948. godine imala je 28.665 stanovnika. Broj žitelja  se 1961. godine povisio na 34.059, dve decenije kasnije na 37.576, potom 1981. „skočio“ na 41.706, a 1991. s cifrom od 43.501 dostigao istorijski rekord. Danas, poređenja radi, naš grad ima oko 32.000 stanovnika.

Osamdesetih godina prošlog veka u kikindskoj  privredi i društvenom sektoru ukupno je bilo 27.000 zaposlenih. Bili smo, da se komšije ne naljute, ekonomski razvijeniji od Zrenjanina. U takvim okolnostima, sa solidnim primanjima, većina žitelja mogla je, solidno živeći, da prati i tadašnji ustaljeni, bez kafane skoro nezamisliv, novogodišnji slavljenički trend. Zato su za Novu godinu svi ovdašnji ugostiteljski objekti bili krcati. Elitno mesto novogodišnjeg okupljanja bio je hotel „Avala“.

Prestižni su takođe bili restorani „Lovac“ (kod škole „Jovan Popović“) i „Radnički dom“. Stolica za novogodišnju noć morala je da se rezerviše barem dva meseca ranije. Konzumacija se blagovremeno tražila i za provod u centralnom gradskom restoranu „Vojvodina“, u kojem je uglavnom slavila radnička klasa „pojačana“  siromašnijom omladinom. Veselo je bilo i u privatnim lokalima „Bosna“, „Sana“, „Šinobus“, „Kod Daneta“, „Kod Dalmatinca“, „Šaran“, „Kod Joze“, „Kod Keče“, „Miloš Obilić“, „Dom JNA“, noćni bar…Bez „žive“ muzike i narodnjaka nije se moglo.

Vrata skoro svih ovih restorana i kafana odavno su zamandaljena, ili im je prostor drugačije namenski iskorišćen. Novogodišnji provod Kikinđana, s, osetno izmenjenim sadržajem, preselio se u neki drugi ambijent.

 

PLATE ZA RADOVANJE

Kikinda se osamdesetih godina ubrzano razvijala, pa su se u nju, da žive i rade, masovno doseljavali uglavnom mladi, neretko stručni ljudi iz drugih sredina, čak i iz prestonice. Prema zvaničnim podacima, po stopi razvoja u odnosu na broj stanovnika, bila je druga u Jugoslaviji, odmah iza Velenja, industrijskog grada u Sloveniji. Računajući visinu dohotka „po glavi stanovnika“, Kikinda je za oko 28 odsto bila iznad vojvođanskog proseka, za oko 37 odsto iznad republičkog i 44 odsto iznad proseka u SFRJ.

M. I.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

image.webp

Kako treba slaviti krsnu slavu: sveti dan zahvalnosti, molitve i porodičnog zajedništva

Tijana Despotovski januar 1, 2026 0

U mnogim srpskim domovima jednom godišnje upali se slavska sveća, zamiriše tamjan, a porodični sto postaje mesto gde se neguje sećanje na pretke i obnavlja duhovni temelj doma. Slava nije samo običaj – ona je molitveni čin, dan kada dom postaje mala crkva, a porodica zajednica u veri, ljubavi i blagodarnosti.

Crkva uči da slavski svetitelj nije samo zaštitnik, već i molitveni svedok vere pred Bogom. Svetitelj je „prijatelj doma“, onaj koji u Hristu živi i koji svojim primerom podseća porodicu da istraje u dobru.

Krsna slava ima svoje obavezne elemente koji nose hrišćansku simboliku. Nekoliko dana pred slavu, sveštenik obično obilazi domove i osvećuje vodicu. Osvećenje vodice označava očišćenje doma i priziv Božje blagodati. Ta voda se čuva kao svetinja i koristi se za pripremu slavskog kolača ili za pokropljivanje hleba ako se kupuje u pekari.

Sveća se pali ujutru ili pred početak obreda i gori tokom celog dana. Ikona svetitelja je duhovni centar kuće. Stoji na istočnom zidu, na počasnom mestu u dnevnoj sobi ili trpezariji. Pred njom se pali kandilo, čita molitva i prinosi tamjan.

Vino simbolizuje Hristovu krv i radost Duha Svetoga, a tamjan molitvu koja se uzdiže ka nebu. Slavski kolač je simbol Hrista koji je „hleb života“. Mesi se od belog brašna i kvasca, ukrašava znakom krsta i natpisom „IC XC NI KA“ („Isus Hristos Pobeditelj“). Obično je okruglog oblika, jer krug simbolizuje večnost i savršenstvo. Ukrasi na gornjoj kori imaju posebno značenje. Ptice predstavljaju zdravlje i veselje, grozd blagoslov nad vinogradom, vekna hleba rodnu godinu, knjiga uspeh u učenju, burence izobilje u kući. Kolač se obično optoči vencem od upletenih pletenica i zakiti strukom bosiljka.

Slavsko žito (koljivo) predstavlja simbol večnog života i vaskrsenja. Potiče od grčke reči „kolivon“ što znači zrno. Koljivo se pravi u slavu svetitelja, ali i u znak sećanja na sve preminule članove porodice. Slavska sveća je simbol Hrista kao Svetlosti sveta, a plamen označava živu veru i prisustvo Boga u domu.

Na dan slave, kolačar (predstavnik porodice) u crkvu nosi slavski kolač, crno vino i žito. Tokom obreda sveštenik osveštava hleb i koljivo, i zajedno sa domaćinom, lomi kolač i preliva ga vinom, što predstavlja jedinstvo sa Hristom i sećanje na njegovu žrtvu. Svešteniku se predaje i čitulja na kojoj su napisana imena živih i preminulih članova porodice radi pomena. Osvećenje i rezanje kolača može da se obavlja i kod kuće. Kad sveštenik dođe, na stolu treba da zatekne sve što je potrebno: slavski kolač, koljivo, crno vino, sveću, čitulju, kadionicu, kašičicu i nož.

Sveća se pali pred početak obreda, dok kandilo treba da gori cele noći. Sveštenik čita molitvu „Oče naš“, tropare slave, i molitvu za osvećenje žita. Tokom obreda, okade se ikona, kolač, koljivo, vino, prostorija, porodica i prisutni gosti. Kroz vekove su se uz slavlje, uveli običaji koji nisu crkvenog porekla. Tako recimo, nije obavezno da se poziva veliki broj gostiju niti se mora pevati i igrati, jer slava nije „žurka“, već porodični dan u molitvi. Takođe, nije obavezno praviti raskošnu trpezu, a preterivanje u piću Crkva izričito ne odobrava. Ono što je najvažnije jeste da domaćin učestvuje u liturgiji, da se pričesti i da tog dana u kući vlada duhovna sabranost.

Don`t copy text!