јануар 30, 2026

Година: 2026.

post-5

Како постити душом, а не само телом

Tijana Despotovski јануар 3, 2026 0

У модерном хришћанству, пост се често везује само за храну – за одрицање од меса, слаткиша или других ужитака. Ипак, Свето Писмо нас учи да прави пост није само физички чин, већ унутрашња промена срца и духа.

Прави пост није одрицање ради самог одрицања. Он је прилика да се ослободимо себичности, похлепе, срџбе и туге, да срце постане место где Бог може да пребива. Свети Оци наглашавају да је духовни пост – молитва, покајање, опроштај и љубав према ближњем – једнако важан, често и важнији, од телесног.

Христос нас подсећа: „А кад постите, не будите жалосни као лицемери; јер они начине бледа лица своја да их виде људи где посте. Заиста вам кажем да су примили плату своју.  А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно“ (Јеванђеље по Матеју, 6, 16-18). У овим речима крије се суштина: пост је унутрашња молитва и чин предања Богу, а не само спољашња дисциплина.

Пост тако постаје време промена – тренутак када човек ослушкује своје мисли и жеље, признаје слабости и окреће се Божјој милости. То је време када душа учи понизности и захвалности, када туга и бриге бивају преображене молитвом, а срце обогаћено љубављу.

Код хришћана, пост није само појединачни чин; он је заједнички, литургијски и молитвени пут. Верници се подсећају да се пост повезује са делима љубави: помагање потребитима опроштај онима који нас повреде, стрпљење према ближњима. „Твој пост нека буде видљив кроз дела твоје љубави, а не кроз храну коју једеш“ – рекао би нам сваки светитељ.

На крају, пост нас учи да правог мира и снаге нема без духовног живота. Када тело пати, а душа се отвара Богу, човек проналази унутрашњу слободу и мир који свет не може да нам да.

fire-41861-1280

Нова година у Берлину носи нове немире!

Jelena Trifunović јануар 2, 2026 0

Дочек Нове године у Берлину претворио се у прави пакао – преко 420 ухапшених, десетине повређених полицајаца и ватрогасаца, запаљени аутомобили, аутобуси и барикаде, напади ракетама и петардама на службена лица, па чак и пет мртвих широм Немачке од несрећа са пиротехником, показујући да се годишња „слобода“ петардирања претворила у ноћ безакоња коју власти не могу или не желе да укроте.

Берлин је поново био епицентар хаоса у ноћи 31. децембра на 1. јануар. Полиција је пријавила више од 420 привремених хапшења, углавном због опасног баратања пиротехником и напада на снаге реда. Ватрогасци и полицајци гађани су ракетама, петардама па чак и кугластим бомбама – са 30-35 повређених само у престоници. Запаљени су аутобуси, аутомобили, барикаде, а у квартовима попут Нојкелна, Кројцберга и Рајникендорфа улице су личиле на ратну зону. Снимци са друштвених мрежа показују групе младића који циљано гађају полицијске патроле, док ватрогасци покушавају да угасе пожаре под кишом петарди.

Широм Немачке ситуација није била ништа боља, пет особа погинуло је у несрећама са пиротехником (двојица у Биелефелду од ручно-израдјених петарди), десетине тешко повређених, укључујући децу која су изгубила прсте или им је оштећен вид. У Хамбургу, Лајпцигу и другим градовима слични изгреди, са хиљадама интервенција полиције. Укупно хитне службе имале су преко 5.000 интервенција само у Берлину.

Власти су унапред најавиле појачане мере, хиљаде додатних полицајаца, забране у осетљивим зонама, али резултат је исти као годинама уназад, масовни изгреди, посебно у мултикултуралним квартовима, где се илегална пиротехника користи као оружје. Савезна министарка унутрашњих послова Ненси Фрезер осудила је насиље и обећала строге казне, али синдикати полиције и ватрогасаца већ годинама траже потпуну забрану приватне пиротехнике, истичући да је ово постало годишњи ритуал насиља.

Грађани су огорчени, док и даље форсирају „културну разноликост“, други стрепе за безбедност и имовину. Социјалне мреже пуне су снимака хаоса, са коментарима да је Берлин постао као „Кабул за Нову годину“. Полиција изјављује да је илегална пиротехника из иностранства главни проблем, али границе остају пропусне. Чињеница је у ствари да су главни проблем мигранти.

Поглед редакције портала српски угао

Новогодишњи берлински хаос јесте „културна разноликост“, која нема везе са културом, већ са разноликим насиљем, то је директна последица вишегодишње попустљивости према насиљу и неконтролисаним променама у друштву. Грађани стрепе да изађу на улицу, а хитне службе ризикују животе, власти се задовољавају хапшењима после којих ће већ сутра пустити починиоце назад. Немци су пред капитулацијом сопствене политике, где се „слобода“ претвара у дозволу за рат на улицама. Док се не уведу радикалне мере, свака Нова година биће само наставак исте срамоте.

Извор: Српски угао

Фото: Pixabay

penzioneri-opsta

Исплата увећаних пензија креће од суботе

Jelena Trifunović јануар 2, 2026 0

Први потпредседник Владе и министар финансија Синиша Мали изјавио је да од суботе, 3. јануара креће исплата пензија увећаних за 12,2 одсто и да ће најстарији суграђани увећане пензије добити пре божићних празника.

„Већ сутра, у суботу 3. јануара 2026. године, почиње исплата пензија пензионерима који пензије примају на кућне адресе. Исплата пензија увећаних за 12,2 одсто наставља се у понедељак, 5. јануара, а свим пензионерима који пензије примају преко Банке Поштанска штедионица, пензије ће бити на рачунима већ у понедељак, у осам сати ујутру. Свесни смо да сви имају веће трошкове током децембра и јануара месеца, и зато нам је било важно да на овај начин изађемо у сусрет нашим пензионерима, како би што пре добили своје увећане пензије“, написао је Мали на Инстаграм налогу.

Додао је да је просечна пензија у 2025. години износила око 437 евра, док ће просечна пензија у овој години бити око 485 евра.

„Погледајте само колике су то разлике у односу на 2012. годину када је просечна пензија износила 204 евра. Веома је важно и да пензије расту у реалном износу, дакле изнад нивоа инфлације, а самим тим и животни стандард наших најстаријих, што је увек међу приоритетима Владе Републике Србије“, навео је Мали.

Када се погледа период од 2020. до 2026. године, додаје Мали, бележи се реалан раст пензија од 45,2 одсто, док је очекивани номинални раст 117,1 одсто.

„Пензије никада нису биле веће и то је још једно обећање које смо испунили, а сада настављамо даље, ка испуњењу циља који смо поставили да до краја 2027. године просечна пензија у Србији достигне 650 евра“, закључио је Мали.

Jovanov-Printskrin-RTS

Јованов за 24седам: У Србији нема опозиције, сви су блокадери

Jelena Trifunović јануар 2, 2026 0

Члан председништва Српске напредне странке и шеф посланичке групе „Александар Вучић – Србија не сме да стане“ у Скупштини Србије Миленко Јованов у разговору за 24седам говори о најтурбулентнијим политичким и друштвеним изазовима године за нама, покушајима дестабилизације државе, улози опозиције и спољним притисцима, као и о порукама грађанима уочи периода који следи.

Како сагледавате годину за нама – политички, економски и друштвено? Који су били највећи изазови, а шта сматрате кључним резултатима државне политике?

– Највећи изазов је био блокадерски покушај рушења државе, што је довело и до политичких и до економских и до друштвених проблема. Ту долазимо и до одговора на питање кључног резултата, а то је одбрана државе. До тог резултата су довела два фактора – председник Александар Вучић и народ. Председник, јер је од самог старта имао идеју како се у датом тренутку треба супротставити блокадерима и народ, јер није дао да му странци отму државу.

Колико је тешко водити државу у времену истовремених спољнополитичких притисака и унутрашњих покушаја дестабилизације?

– То је изузетно тешка и сложена ситуација. Фактички, држава се налазила између чекића и наковња и зато сам сигуран да се, да је било ко други био на челу земље уместо председника Вучића, не би постигао овакав резултат борбе за Србију. Свако би негде погрешио, повукао неки исхитрен потез, испровоциран лудачким акцијама блокадера. Председник Вучић је, међутим, све урадио без грешке и данас и они који тада нису разумели неке одлуке, које су се чиниле као слабост и неодлучност државе, разумеју шта се радило и зашто се радило.

Опозиција и политичка сцена

Ко данас, по вашем мишљењу, реално чини опозицију у Србији? Да ли говоримо о политичким странкама са програмима или о уличном притиску без одговорности?

– Блокадери. Сви су они блокадери. Сви су учествовали у покушају обојене револуције и зато нема никакве разлике између Срђана Миливојевића и Милоша Јовановића. Или Радомира Лазовића и доктора Несторовића. Сви су, уз Ђиласа, Алексића, Ћуту, Јова Бакића, ректора Ђокића, Зденка Томановића, Проглас и све остале, покушали да злоупотребом једне трагедије дођу на власт. Потпуно ми је свеједно да ли је неко био део блокадерске, антидржавне, побеснеле руље зато што је плаћен, зато што је видео прилику за себе или зато што је глуп и није видео шта се дешава.

Како видите улогу парламентарне опозиције и зашто се стиче утисак да се кључне политичке поруке све чешће шаљу са улице, а не из институција?

– Блокадери у Скупштини никада нису савладали вештину борбе у институцијама. Све време су уличарским понашањем и насиљем покушавали да се изборе за неке своје позиције. Сада имамо додатни проблем, јер они више никога не представљају. Ми са њима полемишемо, али те полемике мало шта могу да донесу, јер они могу да говоре искључиво у лично име, а ови са улице се од њих ограђују и све чешће их врло лоше карактеришу. Видите, они су подржавали, финансирали и промовисали сопствену политичку алтернативу, мислећи да ће на њиховим леђима они да заседну у фотеље. Међутим, десило се обрнуто. Алтернатива их је прерасла и више за њих, како ми се чини, на политичкој сцени нема места.

Дехуманизација и политичко насиље

Грађане све више узнемирава дехуманизујући наратив блокадера – претње, етикетирање и једноумље. Како објашњавате појаву тог новог облика политичког екстремизма?

– Није то нешто што је ново у Србији. Ми смо пола века имали на власти политичку партију која је функционисала по принципу оне песме спеване њиховом вођи: „ко друкчије каже, клевеће и лаже и нашу ће осетит’ пест“. Блокадери се данас врло слично постављају. Причају да се боре за демократију и грађанске слободе, а на делу примењују најгору диктатуру и ускраћивање свих могућих слобода – од слободе кретања до слободе говора. Међутим, мислим да је такав начин размишљања производ једне много шире, либерално-леве политичке културе. Видите да се припадници тог политичког блока понашају потпуно исто у САД, у појединим деловима Европе и у Србији. Говоре исто, облаче се исто, изгледају исто… Право питање је како су леволиберали успели да себе, од људи који се залажу за слободу и грађанске вредности, доведу у позицију најгорег тоталитаризма.

Правосуђе

Како оцењујете стање у правосуђу и Врховном јавном тужилаштву, посебно када је реч о реаговању на политичко насиље и притиске на државу?

– Један део правосуђа је активно учествовао у покушају обојене револуције и за то мора да сноси одговорност. Оно што је за мене недопустиво јесте њихов покушај да буду мач странаца у Србији. Дакле, да они буду ти који ће по налогу странаца уклањати из политике или јавног живота уопште све који нису довољно послушни или су превише Срби. То, уосталом, видимо како функционише у неким околним земљама. Уставним променама држава Србија се повукла из правосуђа, остављајући им слободу да се сами организују и да служе својој земљи у складу са Уставом и законима, а они су на то реаговали тако што су у тај празан простор, настао повлачењем државе и њених грана власти, пустили странце да диктирају шта ће да се ради. Е, то не може и не сме да прође.

Регион, Хрватска и спољни утицај

У Хрватској сведочимо отвореним усташким испадима без озбиљне реакције ЕУ. Како то утиче на положај Срба у региону и укупну стабилност? И како гледате на то што део опозиционе сцене у Србији тражи политичку подршку и савете управо у Хрватској?

– Хрватска је одувек била таква, само сада сматрају да је дошло време у коме више не морају да глуме да, у својој суштини, нису усташе. Зато се тако и понашају. А то што су у блокадерима нашли савезнике за остваривање својих интереса њихова је способност, а блокадерска срамота. Сцена у којој студенти у Европском парламенту аплаудирају и кезе се непатвореном усташи Бартулици, који је у свом говору рекао све најгоре о Србији и Србима, говори више о блокадерима него што бих ја могао за два живота. Када се томе дода да су у Хрватској, за потребе обојене револуције, отворили на хиљаде ботовских налога на друштвеним мрежама, као и да су сви новосадски блокадери оптужени за тешка кривична дела против своје земље побегли баш у Хрватску, те да је Хрватска постала сигурна кућа за сваког блокадера, онда је јасно да ту више нема ничег тајног, већ да је та љубав јавна и обострана. Али добро. И то ће оценити грађани на изборима.

Порука грађанима

Коме је у интересу насилна смена власти у Србији и која је ваша порука грађанима који желе мир, стабилност и решавање политичких разлика кроз институције?

– Многима је у интересу да се председник Вучић уклони, јер је осмислио, дефинисао и прокрчио пут политици слободне, самосталне, суверене и независне Србије. Таква Србија одговара само њеним грађанима, али не и странцима, који у време великих геополитичких гибања и напетости траже послушнике, а не партнере. Грађани који желе мир, стабилност и демократски начин решавања друштвених проблема знају да је управо то политика председника Вучића и први приоритет те политике за наредну годину. Уколико се и сами залажу за ту политику, онда на изборима, који се приближавају, својим гласом треба да подрже њено спровођење.

Извор: 24седам

dusan-tomic

Ин мемориам: Душан Томић (1947–2025.)

Jelena Trifunović јануар 2, 2026 0

Фудбалска, спортска и шира друштвена заједница са дубоким поштовањем опростила се од Душана Томића, дугогодишњег спортског радника, истакнутог друштвеног делатника и некадашњег генералног секретара Фудбалског савеза Војводине, који је преминуо у 78. години живота.

Душан Томић рођен је 15. септембра 1947. године у Руском Селу, у општини Кикинда. Основну школу завршио је у родном месту, а Гимназију „Душан Васиљев“ у Кикинди. Дипломирао је 1971. године на Факултету политичких наука у Београду, на међународном смеру, чиме је започео животни пут обележен знањем, одговорношћу и јавним ангажовањем.
Његов радни век трајао је више од четири деценије, током којих је пуне 42 године обављао бројне одговорне изборне и именоване функције. Каријеру је започео у Општинском комитету СК Кикинда као извршни секретар, као и на челу Савеза омладине. Након одслужења војног рока у Школи резервних официра у Билећи, 1975. године изабран је за генералног директора Комуналног предузећа у Кикинди, где је оставио видљив траг кроз реализацију значајних инфраструктурних пројеката.

Од 1978. године, у два мандата, обављао је дужност генералног директора Медицинског центра у Кикинди. У том периоду изграђена је и опремљена нова болница, као и здравствене станице у свим кикиндским селима, чиме је трајно унапређен здравствени систем овог подручја. Средином осамдесетих година изабран је за генералног секретара СИЗ-а за физичку културу Војводине, што га је као покрајинског функционера довело у Нови Сад.

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година обављао је функцију секретара Покрајинске конференције ССРН Војводине, а потом и генералног директора Новинско-издавачког предузећа „Дневник“ у Новом Саду, једног од најзначајнијих медијских система тог времена. По истеку мандата у „Дневнику“, био је заменик генералног директора Лутрије Војводине, директор и главни уредник „Пан радија“, као и директор штедно-кредитне организације „СД Монета“.

Ипак, најдубљи и најтрајнији траг Душан Томић оставио је у фудбалу. Последњих 14 година свог радног ангажмана обављао је дужност генералног секретара Фудбалског савеза Војводине — период који је и сам истицао као најлепши у каријери, јер је професионални рад спојио са великом и искреном љубављу према фудбалу. Током година обављао је функције на свим нивоима фудбалске организације — од клупског, преко покрајинског, до савезног. Као фудбалски функционер боравио је у 43 земље света и присуствовао на пет светских првенстава у фудбалу.

Од 2015. године био је у пензији и живео је у Новом Саду. Иза себе је оставио два сина и бројне пријатеље, сараднике и поштоваоце.

Извор: Дневник

crkva-fasada-5

Прва слава у новој години- Свети Игњатије Богоносац

Jelena Trifunović јануар 2, 2026 0

Данас је Свети Игњатије, познат као Богоносац. На данашњи дан се не раде тешки послови, нарочито женски, као што је предење, ткање, шивење. Понегде се овај дан назива и Кокошињи дан или Кокошији Божић.

Свети Игњатије, ученик Јована Богослова, познат је још и као Игњатије Антиохијски. Назван је Богоносцем зато што га је Исус Христос држао у рукама док је био дете.

Био је трећи патријарх Антиохијске цркве, увео је антифонски начин појања у цркви. Одбио је да призна идолопоклонство, због чега је 106. године у Риму бачен лавовима који су га растргли, али његово срце остало је нетакнуто. Кажу да се и данас јавља свакоме ко га, у невољи, призива у помоћ.

Децу данас ваља повући за уво да што више порасту у овој години. Слави се и као крсна слава.

mentalni-umor-3

Умор мисли: зашто је психичка исцрпљеност све чешћа и како је препознати

Tijana Despotovski јануар 2, 2026 0

Некада је умор био једноставно последица тешког дана, физичког рада или неспавања. Данас, међутим, све чешће говоримо о другој врсти исцрпљености, оној која не долази из мишића, већ из ума. О менталном умору разговарали смо са Јованом Давидхази, специјализанткињом медицинске психологије, која је истакла да овај проблем није више резервисан само за велике градове или запослене на високим позицијама.

-Ментални умор је универзално присутан синдром у данашњем времену,  у којем свакодневне обавезе и обилне информације које процесуирамо доводе до смањеног капацитета за адекватно ментално функционисање. У нашој средини се особе јављају за помоћ услед стресних реакција, па и исцрпљености, рекла бих више него раније, посебно млађе генерације – објаснила је Давидхази.

Она је напоменула да ментални умор не мора одмах да представља клинички значајне симптоме, али да увек постоји могућност да се продуби и развије у озбиљнији проблем, уколико се игнорише.

Иако не постоји јединствен узрок, заједничко свима који осећају ментални умор јесте предуго излагање стресу.

-Реч је о недостатку психичке снаге услед дејства хроничног стресора. Тај недостатак доводи до проблема у свакодневним околностима, као што су бурне реакције, сукоби и одлагање обавеза, јер је личност „окупирана“ борбом са стресом који траје – рекла је наша саговорница.

У пракси то може да значи да особе постају тешке за комуникацију, да се губи воља, концентрација и најмањи проблем делује непремостиво. Све више истраживања потврђује да дуготрајна ментална исцрпљеност може озбиљно да наруши когнитивне функције, али и да изазове физичке симптоме попут главобоље, вртоглавице, несанице и убрзаног рада срца.

Ментални умор не бира ни године ни занимање. Погађа запослене, родитеље, ученике, студенте, али и старије који носе бригу о породици. Посебно је изражен код оних који ретко себи допуштају паузу, било због осећаја одговорности, перфекционизма или једноставно из навике да „морају издржати“.

Први корак ка опоравку јесте препознавање и прихватање сопственог стања.

-Најбитније је да појединац призна да не може да функционише као пре, да препозна знаке стреса који проживљава и да то прихвати, никако да игнорише и форсира себе услед одржавања слике јаке особе – објаснила је психолошкиња.

Одмор је, дакле, неопходан. Али не само физички. Потребно је, колико год је могуће, дистанцирати се од непријатних околности, макар на кратко. Технике дисања, опуштања, лагане физичке активности, али и разговор са блиским особама или стручњаком, могу бити од огромне помоћи.

Ако се препознајете у реченицама попут „ништа ми се не ради“, „концентрација ми је слаба“, „уморан/на сам и кад одморим“, време је да застанете. Да допустите себи да се опоравите, потражите подршку и да схватите да снага не значи издржати све, већ знати кад треба стати.

Јер, како указује Јована Давидхази, ментални умор не пролази сам од себе, али уз разумевање, подршку и бригу о себи, може се превазићи.

pine-3062839-1280

Еколошка акција до 25. јануара: Обрадујмо природу заједно!

Jelena Trifunović јануар 1, 2026 0

Компанија FCC покренула је еколошку иницијативу са циљем да заједно допринесемо очувању животне средине.

– Уколико сте током новогодишњих празника имали живу јелку са бусеном, позивамо вас да јој након празника подарите нови живот. Грађани ће имати могућност да своју јелку донесу на нашу депонију, где ће она бити засађена и наставити да расте, чиме заједнички доприносимо зеленијем и здравијем окружењу.

Овом акцијом желимо да подигнемо свест о значају одговорног односа према природи и покажемо да празнична радост може имати дугорочан, позитиван утицај на животну средину.

Твој гест значи више него што мислиш – природа ће ти бити захвална- поручили су из компаније ФЦЦ.

 

Novogodiswe-slavlje

Како се некада чекала Нова година

Jelena Trifunović јануар 1, 2026 0

Кикинда у осмој деценији прошлог века по стопи развоја у односу на број становника била друга у СФРЈ, одмах иза Велења, с драстично вишим просечним личним дохотком него у покрајини, републици и држави, што се позитивно одржавало на стандард мештана  

Времена се мењају, па с њима и друштвене прилике и људске навике. Тако и начин испраћаја старе и дочека наступајуће године. Пре неколико деценија у нашем граду све је било другачије, па и новогодишња славља. Ко тада за најлуђу ноћ није остајао код куће или славио у приватној режији, обрео би се у неком од бројних угоститељских објеката, који су за ту прилику, сви редом – као кошница били пуни.

Кикинђани су, наиме, у то доба у егзистенцијалном смислу, предњачили  не само у односу на житеље околних градова, него и много шире. Статистика недвосмислено потврђује да су им буђелари били пунији, а тиме и шири простор за животну комоцију. Кикинда се, као град, након Другог светског рата економски и друштвено убрзано развијала, што се позитивно одражавало на њену демографску слику. Према званичним подацима, 1948. године имала је 28.665 становника. Број житеља  се 1961. године повисио на 34.059, две деценије касније на 37.576, потом 1981. „скочио“ на 41.706, а 1991. с цифром од 43.501 достигао историјски рекорд. Данас, поређења ради, наш град имa око 32.000 становника.

Осамдесетих година прошлог века у кикиндској  привреди и друштвеном сектору укупно је било 27.000 запослених. Били смо, да се комшије не наљуте, економски развијенији од Зрењанина. У таквим околностима, са солидним примањима, већина житеља могла је, солидно живећи, да прати и тадашњи устаљени, без кафане скоро незамислив, новогодишњи слављенички тренд. Зато су за Нову годину сви овдашњи угоститељски објекти били крцати. Елитно место новогодишњег окупљања био је хотел „Авала“.

Престижни су такође били ресторани „Ловац“ (код школе „Јован Поповић“) и „Раднички дом“. Столица за новогодишњу ноћ морала је да се резервише барем два месеца раније. Конзумација се благовремено тражила и за провод у централном градском ресторану „Војводина“, у којем је углавном славила радничка класа „појачана“  сиромашнијом омладином. Весело је било и у приватним локалима „Босна“, „Сана“, „Шинобус“, „Код Данета“, „Код Далматинца“, „Шаран“, „Код Јозе“, „Код Кече“, „Милош Обилић“, „Дом ЈНА“, ноћни бар…Без „живе“ музике и народњака није се могло.

Врата скоро свих ових ресторана и кафана одавно су замандаљена, или им је простор другачије наменски искоришћен. Новогодишњи провод Кикинђана, с, осетно измењеним садржајем, преселио се у неки други амбијент.

 

ПЛАТЕ ЗА РАДОВАЊЕ

Кикинда се осамдесетих година убрзано развијала, па су се у њу, да живе и раде, масовно досељавали углавном млади, неретко стручни људи из других средина, чак и из престонице. Према званичним подацима, по стопи развoја у односу на број становника, била је друга у Југославији, одмах иза Велења, индустријског града у Словенији. Рачунајући висину дохотка „по глави становника“, Кикинда је за око 28 одсто била изнад војвођанског просека, за око 37 одсто изнад републичког и 44 одсто изнад просека у СФРЈ.

М. И.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

image.webp

Како треба славити крсну славу: свети дан захвалности, молитве и породичног заједништва

Tijana Despotovski јануар 1, 2026 0

У многим српским домовима једном годишње упали се славска свећа, замирише тамјан, а породични сто постаје место где се негује сећање на претке и обнавља духовни темељ дома. Слава није само обичај – она је молитвени чин, дан када дом постаје мала црква, а породица заједница у вери, љубави и благодарности.

Црква учи да славски светитељ није само заштитник, већ и молитвени сведок вере пред Богом. Светитељ је „пријатељ дома“, онај који у Христу живи и који својим примером подсећа породицу да истраје у добру.

Крсна слава има своје обавезне елементе који носе хришћанску симболику. Неколико дана пред славу, свештеник обично обилази домове и освећује водицу. Освећење водице означава очишћење дома и призив Божје благодати. Та вода се чува као светиња и користи се за припрему славског колача или за покропљивање хлеба ако се купује у пекари.

Свећа се пали ујутру или пред почетак обреда и гори током целог дана. Икона светитеља је духовни центар куће. Стоји на источном зиду, на почасном месту у дневној соби или трпезарији. Пред њом се пали кандило, чита молитва и приноси тамјан.

Вино симболизује Христову крв и радост Духа Светога, а тамјан молитву која се уздиже ка небу. Славски колач је симбол Христа који је „хлеб живота“. Меси се од белог брашна и квасца, украшава знаком крста и натписом „IC XC NI KA“ („Исус Христос Победитељ“). Обично је округлог облика, јер круг симболизује вечност и савршенство. Украси на горњој кори имају посебно значење. Птице представљају здравље и весеље, грозд благослов над виноградом, векна хлеба родну годину, књига успех у учењу, буренце изобиље у кући. Колач се обично опточи венцем од уплетених плетеница и закити струком босиљка.

Славско жито (кољиво) представља симбол вечног живота и васкрсења. Потиче од грчке речи „коливон“ што значи зрно. Кољиво се прави у славу светитеља, али и у знак сећања на све преминуле чланове породице. Славска свећа је симбол Христа као Светлости света, а пламен означава живу веру и присуство Бога у дому.

На дан славе, колачар (представник породице) у цркву носи славски колач, црно вино и жито. Током обреда свештеник освештава хлеб и кољиво, и заједно са домаћином, ломи колач и прелива га вином, што представља јединство са Христом и сећање на његову жртву. Свештенику се предаје и читуља на којој су написана имена живих и преминулих чланова породице ради помена. Освећење и резање колача може да се обавља и код куће. Кад свештеник дође, на столу треба да затекне све што је потребно: славски колач, кољиво, црно вино, свећу, читуљу, кадионицу, кашичицу и нож.

Свећа се пали пред почетак обреда, док кандило треба да гори целе ноћи. Свештеник чита молитву „Оче наш“, тропаре славе, и молитву за освећење жита. Током обреда, окаде се икона, колач, кољиво, вино, просторија, породица и присутни гости. Кроз векове су се уз славље, увели обичаји који нису црквеног порекла. Тако рецимо, није обавезно да се позива велики број гостију нити се мора певати и играти, јер слава није „журка“, већ породични дан у молитви. Такође, није обавезно правити раскошну трпезу, а претеривање у пићу Црква изричито не одобрава. Оно што је најважније јесте да домаћин учествује у литургији, да се причести и да тог дана у кући влада духовна сабраност.

Don`t copy text!