U organizaciji slepih „Severni Banat“ organizovana je promocija knjiga poezije čiji su autori Ratomir Šćepić, Jelka Bota i Jagoda Nakrajkućin, više puta nagrađivani i objavljivani.
Jelka Bota piše pesme od rane mladosti i ima pet samostalnih zbirki. Poslednju pod nazivom „Sve moje“ je napisala sa Jagodom Nakrajkućin:
-Pišem različitu poeziju. Moje pesme govore o onome što je duboku u čoveku, o onome što osećamo, što svako od nas nosi, o životu. Volim da pišem o deci i za decu. Smatram da nema više dobrih bajki i naši najmlađi treba da čitaju priče koje će im razvijati maštu. I haiku poezija je deo mog stvaralaštva.
Na evidenciji organizacije „Severni Banat“ je 150 članova od kojih je 20 odsto aktivno, okuplja se i učestvuje u radu organizacije, dodala je Jagoda Nakrajkućin koja je i predsednica organizacije.
-Moje pesme posvećenu su zavičaju i rodnom Banatu. U knjizi postoji i posveta – napomenula je Nakrajkućin.
Ratomir Šćepić predstavio je treću samostalnu knjigu „Ljubav je jača od svega“.
-Objedinio sam porodicu, ljubav, duhovnost, rodoljubivost. U zbirci je šezdesetak pesama i u prvom delu „Izdanci moje duše“ pišem o mojim praunucima, u drugom delu je ljubavna poezija i u trećem delu su rodoljubive pesme – istakao je Šćepić
Promociji knjiga prisustvovala je i članica Gradskog veća Marijana Mirkov .
-Umetnost i književnost ne poznaje prepreke i ovaj događaj to i potvrđuje. Dokaz je i da snaga emocije pronađe svoj put. Lokalna samouprava je tu da podrži ovo i slična udruženja – dodala je Marijana Mirkov.
Knjige su štampane su sredstvima Ministarstva kulture.
U Galeriji „Nova“ Narodnog muzeja Kikinda večeras je održana promocija monografije „Velikokikindska dobrotvorna zadruga Srpkinja od 1873. do 1947. godine“, u organizaciji Istorijskog arhiva Kikinda. O knjizi su govorili autor Srđan Sivčev i lektor Viktor Škorić, predstavljajući istorijski značaj jedne od najdugovečnijih i najznačajnijih ženskih organizacija u gradu.
Autor je istakao da je istraživanje nastalo kao nastavak njegovog rada o zadrugama žena drugih nacionalnosti koje su delovale u Kikindi.
-Ona je najstarija u srpskom narodu, osnovana 1873. godine i radila je pune 74 godine, do 1947, kada je prestala formalno da funkcioniše – naveo je Sivčev.
Prema njegovim rečima, ciljevi zadruge bili su humanitarna pomoć siročadi, udovicama, invalidima i bolesnima, stipendiranje talentovanih učenika i studenata, kao i prosvećivanje žena. Osnivanje škole omogućilo je ženama stručno usavršavanje, dok je 1891. godine osnovano prvo srpsko nedržavno zabavište, gde su deca mogla da pohađaju predškolski program na srpskom jeziku.
Sivčev je naglasio da je istraživanje bilo izazovno jer je sačuvana tek jedna kutija originalne dokumentacije, pa su značajni izvori bili novinski tekstovi i časopis „Ženski svet“, koji je pratio rad dobrotvornih zadruga širom Austrougarske.
Među najznačajnijim ličnostima zadruge izdvaja se njena osnivačica i dugogodišnja predsednica Nina Petrović, istaknuta i obrazovana građanka Velike Kikinde, odlikovana za humanitarni rad.
Kao zanimljivost iz istorije zadruge, izdvajaju se zabave koje je organizacija priređivala tridesetih godina prošlog veka na kojima su nastupali džez orkestri iz Velikog Bečkereka i Beograda, dok je Radio Beograd snimao emisije i skečeve u saradnji sa članicama udruženja — detalj koji je danas malo poznat široj javnosti.
Lektor Viktor Škorić ukazao je posetiocima na značaj lokalne istorije.
-Globalna istorija je veoma istražena, dok je lokalna istorija mesto gde je pravi krvotok zajednice. Ovo je knjiga o istoriji Kikinde.
Promocija je okupila publiku zainteresovanu za lokalnu prošlost i društvenu ulogu žena, a monografija predstavlja doprinos proučavanju kulturne i humanitarne tradicije Kikinde.
Istorijski arhiv Kikinda organizuje promociju monografije „Velikokikindska dobrotvorna zadruga Srpkinja od 1873. do 1947. godine“, koja će biti održana u petak, 13. februara, u 18 časova, u „Galeriji Nova“ Narodnog muzeja Kikinda.
O knjizi će govoriti autor Srđan Sivčev, kao i lektor Viktor Škorić. Promocija je namenjena svima koji se interesuju za lokalnu istoriju i društveni angažman žena u Velikoj Kikindi, a ulaz je slobodan.
Nova knjiga prof. dr Jovice Trkulje „Album Amicorum- Knjiga prijateljstva generacije kikindske gimnazije 1967-1971″ biće predstavljena u ponedeljak 15. decembra u velikoj sali kikindskog Kulturnog centra, sa početkom u 18 sati.
Pored autora, učestvovaće prof. Smiljana Mirkov, Milana Bajkin i Marija Miljković.
Kako u prikazu ovog dela navodi prof. Smiljana Mirkov, „postoje knjige koje ne čitamo samo očima, već srcem, knjige koje postanu ogledalo jednog doba, jedne škole, jednog grada”.
-„Album Amicorum“ pripada upravo tom retkom krugu – delu koje je istovremeno dokument, uspomena, sociološka studija i emotivna mapa jedne generacije koja je svoje srednjoškolske dane provela u gimnaziji „Dušan Vasiljev“ u Kikindi, između 1967. i 1971. godine. Publikacija broji više od 330 strana, a sadrži preko 300 fotografija, spomenica, školskih dokumenata, arhivskih priloga i svedočenja, pažljivo prikupljenih iz privatnih i institucionalnih zbirki grada.
Iako je reč o generaciji koja se odavno razišla, njihove priče, pisma, anegdote i fotografije u ovoj knjizi deluju kao da su nastale u jednom jedinstvenom dahu. Svaka stranica nosi nešto što se danas sve ređe sreće – toplinu zajedništva, duboku ukorenjenost u vrednostima i doslednost pamćenju. Zato ova knjiga nije samo „album prijateljstva“, već svedočanstvo o trajanju, o onome što nikada nije prestalo da živi u ljudima koji su je ispisivali.
Jedna od najznačajnijih vrednosti knjige, jeste u tome što ona generaciju ne prikazuje kao rasuti niz biografija, već kao „kohezivnu mikrozajednicu“, kao grupu koja deli iste obrasce odrastanja i vrednosni okvir jednog vremena. U epohi današnjeg ubrzanog života, gde se prijateljstva razgrađuju brže nego što se grade, ova generacija postaje primer postojanosti – sposobnosti da se stane, da se oslušne, da se podseti i da se ostavi trag- navodi između ostalog, profesorka Smiljana Mirkov.
Kikindsko Udruženje potrošača beleže sve više prijava građana koji postaju žrtve agresivne prodaje na kućnom pragu. Najčešće stradaju penzioneri, jer ih trgovci smatraju najpodložnijim manipulacijama. Scenario je gotovo uvek isti: telefonski poziv sa „specijalnom ponudom“ ili „ekskluzivnom šansom“, i ubrzo prodavac kuca na vrata sa robom koju „treba odmah probati“, objašnjava Darko Cvijan iz Udruženja potrošača Kikinde.
– Zabrinjava što trgovci često imaju detaljne podatke o potencijalnim kupcima, sumnja se da do tih informacija dolaze preko različitih kanala, možda čak i kroz zloupotrebu podataka iz PIO fonda, mada za to nemamo dokaze. Na meti su upravo stariji, koji lakše poveruju u „povoljnu priliku“. Roba koja se nudi obično ima nerealno visoke cene. Primer je naddušek po ceni od čak 360.000 dinara – iznos za koji se može kupiti čitav krevet. Prodavci često nude plaćanje preko administrativne zabrane na penziju, stvarajući utisak da je proizvod pristupačniji nego što jeste- navodi Cvijan.
Iako Zakon o zaštiti potrošača daje pravo na povraćaj robe u roku od 14 dana bez obrazloženja, trgovci nalaze način da to onemoguće. Proizvod odmah otvaraju pred kupcem i predstavljaju ga kao „medicinski“ ili „kozmetički“, tvrdeći da se iz „higijenskih razloga“ ne može vratiti.
Ponekad se za povraćaj traži i dodatna naknada, poput 12.000 dinara za navodnu „sterilizaciju“, što dodatno odvraća građane od raskida ugovora. Čak i kada kupac insistira, trgovci odugovlače razgovorima i obećanjima dok ne istekne rok od 14 dana.
Udruženje zato apeluju na porodicu, posebno decu i unuke, da pomognu penzionerima i odmah reaguju ako se kupovina dogodi – pismenim putem, mejlom ili preporučenim pismom, jer telefonski poziv nije dokaz. Kada rok istekne, mogućnost za raskid ugovora nestaje, ukazuje Cvijan.
-Problemi se javljaju i kod onlajn kupovine: paket treba otvoriti odmah po prijemu i eventualnu štetu prijaviti u roku od 24 sata, što mnogi zanemaruju- dodaje.
Suština je da se nudi roba koja uglavnom nije neophodna, kupovina je impulsivna, pod pritiskom koji trgovac namerno stvara. Iako je reč o nepoštenom poslovanju, zakonske rupe ostavljaju prostora da ovakva praksa opstaje. Zato je najbolja zaštita – informisanje. Svako treba da zna svoja prava i da ih iskoristi na vreme.
U Kulturnom centru u Kikindi, u četvrtak 18. septembra, iđoška pesnikinja Jelka Knežević predstaviće svoju knjigu „Neko je noćas hteo da bude srećan”.
Pored autorke, o knjizi će govoriti recenzent Nemanja Savić, a stihove iz pomenute zbirke kazivaće višestruko nagrađivani recitatori-srednjoškolka Milica Popov, kao i pesnikinja Snežana Tomin. Za muzičku pratnju biće zaduženi učenici Muzičke škole „Slobodan Malbaški”.
Izlazak ove zbirke pesama podržao je Grad Kikinda, a izdavač je Banatski kulturni centar.
Mališani iz „Plavog čuperka“, kao kikindski ambasadori predstavili su jubilarne „Dane ludaje“ u Somboru. Pita bundevara, povorka maskiranih mališana, igra i pesma najlepši su način da se predstavi deo atmosfere koja će vladati u Kikindi.
-Kikinda i Sombor su slični po mentalitetu stanovnika, multikulturalnosti, po načinu življenja, te ne čudi što promovišemo našu najstariju manifestaciju baš ovde – istakao je Đorđe Tešin, član Gradskog veća. – Pozvali smo Somborce da se uvere zašto je Kikinda najlepša gostinska soba Evrope trećeg vikenda u septembru. Svi gosti moći se da se uvere zašto smo baš mi prestonica ludaja, da probaju sve specijalitete od bundeve i ostalih jesenjih plodova, da budu deo Kinderbala predškolaca, ali i svih ostalih kulturnih, sportskih i zabavnih sadržaja. Negujemo „Dane ludaje“ već 40 godina i promovišemo proizvođače tikve koji nam dolaze iz čitave Srbije, ali i iz Mađarske.
Tešin je naveo da je tehnologija uzgoja evidentna. Pre četiri decenije najteža ludaja imala je 99, a rekorderka „Dana ludaje“ 865, 5 kilograma.
Promocija 40. „Dana ludaje“ počela je juče (četvrtak) u Subotici, a nastavlja se danas (petak) u Novom Sadu. Najmlađi i najslađi promoteri bili su mališani iz vrtića „Poletarac“ koji su pesmom i igrom pozvali sve Subotičane da nam budu dragi gosti. Sa njima su bili i Dijana jakšić Kiurski, pomoćnica gradonačelnika i Željko Radu, član Gradskog veća.
-Gradski trg od 18. do 21. septembra biće ispunjen brojnim tezgama sa domaćim proizvodima, rukotvorinama i gastronomskim poslasticama. Jubilarnu manifestaciju otvoriće „Igre sa ludajom”, a neće izostati ni karneval predškolaca „Kinderbal”, kao ni „Banatski fruštuk”, „Evropski kutak”, „Seoski rogalj”, „Gostinska soba” i mnoštvo sportskih programa koji su nezaobilazni deo naše gastronomsko-turističke manifestacije – istakla je ovom prilikom Dijana Jakšić Kiurski, koja je napomenila da ne treba propusti ni centralni i najzanimljiviji deo manifestacije merenje najtežih i najdužih ludaja, a titulu neprkosnovenog šampiona i ovoga puta braniće Tibor Kokai iz Mađarske, koji je 2023. godine postavio apsolutni rekord sa bundevom od 865,5 kilograma.
-Svako ko dođe može da pronađe sadržaj koji će ga privući, a niko ne ostaje ravnodušan na duge i teške ludaje koji se mogu videti na centralnoj bini. Takmičenje je međunarodnog karaktera, a naša manifestacija deo je Svetske asocijacije proizvođača bundeva što nam je otvorilo prozor u svet – precizirala je pomoćnica gradonačelnika.
Najdužu ludaju je 2019. godine uzgajio je Milan Vučen.
Knjiga „Mit o Nakovu i druge pripovesti” autora Stevana Stupara biće predstavljena u sali Mesne zajednice u Nakovu u petak 27. juna od 19 sati. Učestvovaće prof. dr Smiljana Ž. Mirkov, Marija Tanackov, Jovan Gvero i prof. dr Jovica Trkulja. Voditelj će biti Branko Ljuboja.
U nastavku donosimo deo iz predgovora prof. dr Jovice Trkulje.
Knjiga predstavlja nežnu, nostalgičnu i lirsku posvetu Nakovu, koje prerasta u simbol zavičaja, sećanja, odrastanja i tihe, ali duboke spoznaje o životu.
Ulje na platnu S. Rica
Godine u Nakovu obeležile su život i sudbinu Stevana Stupara. U tom malom banatskom mestu, Krajišnici su lečili ratne rane, ukorenjivali se u novoj zemlji, preboleli zavičaj i okrenuli se budućnosti, sa mirisom benzina prvih mopeda i slatkim ukusom paketa koje su slali rođaci iz dalekih zemalja. Za Stevana, Nakovo je bilo više od zavičaja – bio je to svet idiličnih slika: ognjište, fudbal, škola i čarolije seoskog bioskopa. U njemu je upoznao prve ljubavi, naslutio književnost i zapamtio priče koje su, poput bajalica, grejale dušu.
Poznato je da su Krajišnici „grubijani golubijeg srca“. Jer, u njihovom životu sve čega su se doticali bilo je bol i pesma. Otuda nije nimalo slučajno što je ovo malo mesto iznedrilo toliki broj pesnika, književnika, slikara, publicista. Nakovo je izuzetno zahvalna, ali neobrađena literarna tema. U njemu se naslućuju elementi Markesovog Makonda, Onetijeve Luke „Santa Marije“, Selimovićeve „Tvrđave“, Kišove „Grobnice za Borisa Davidoviča“… i razaznaje slika grešne ljudske savesti i naše metafizičke domovine. Nakovo čeka svoje pisce koji bi umetnički obradili i uobličili taj materijal.
Stevan Stupar je jedan od retkih kome je Nakovo bilo i ostalo neiscrpna literarna inspiracija. Premda nema formalno obrazovanje iz književnosti, on ima značajan talenat za pisanje, koji se očituje kroz njegovu sposobnost da istražuje i prikazuje duboke emocije, istorijske i kulturne aspekte, kao i personalizovane priče.
Stuparov pristup pisanju nije akademski, ali to ne umanjuje njegovu sposobnost da stvori autentične, dirljive, angažovane priče. Odrastao u siromaštvu, prinuđen da se sam izdržava od rane mladosti, on je radio kao fizički radnik, ugostitelj, emigrant i gastarbajter. Taj teret pružio mu je nešto dragoceno – slobodu da piše bez oslonca na institucije i na sud kritičara. U slobodnim trenucima čitao je, gledao filmove, posećivao galerije i, skriven od sveta, beležio svoje uzlete i padove, sećanja i snove, osluškujući život od Nakova do Čikaga.
Njegovi zapisi, natopljeni surovom stvarnošću, svedočili su o rušenju temelja slobode, pravde i dostojanstva. Govorio je jasno i nepokolebljivo, ostajući dosledan svojim stavovima, ne robujući vremenu. U kovitlacu krize i pustoši, gde su se tragedije mešale s beznađem, nastajali su njegovi radovi – izraz strepnje i nade, odjek duše u svetu kojem su Američki san zamenili otuđenje i dekadencija. Kao hroničar propadanja, osvetlio je tragičnu sudbinu savremenog čoveka – „slamke među vihorove“ i ogoljenog puža u trnjiku.
U NAKOVU, KAKO GA AUTOR VIDI I DOŽIVLJAVA, SABRANI SU FRAGMENTI STVARNOSTI I SNOVA, PROŠLOSTI I BUDUĆNOSTI, SVAKODNEVNOG I MITSKOG – JER U TIM PRIČAMA SELO POSTAJE VIŠE OD GEOGRAFSKE TAČKE: ONO JE DUHOVNI PROSTOR SIMBOL.
Knjiga „Mit o Nakovu i druge pripovesti“ objedinjuje literarne zapise Stevana Stupara, nastale u dalekom Čikagu od 2017. do 2024. godine, kao odjek njegove nostalgije za zavičajem. Pojedini zapisi, objavljeni u „Politici“, izazvali su izuzetno interesovanje čitalaca. Na moj predlog, autor je sabrao sve priče u jedinstvenu celinu, koja se čita kao lepa književnost.
Knjiga je plod posvećenog stvaralačkog truda. Iz bogatog životnog iskustva i dubokog emotivnog doživljaja, autor je ispleo dirljivu, višeslojnu priču – ne samo o životu dečaka iz Nakova u Velikom svetu, već i o jednom društvu, jednom vremenu i svetu koji iščezava. Njegov literarni postupak je neobičan i ličan – ne oslanja se na biografske činjenice već na unutrašnju analizu vrednosti i životne filozofije. Stupar poziva čitaoca da zastane i zagleda se u krivudavu stazu života, da se zamisli nad našim udesom, usudom i pitanjima bez odgovora.
Stevan Stupar je rođen 1960. godine u Kikindi, u krajiškoj porodici koja je 1945. iz podgrmečkog sela Vođenica (Bosanski Petrovac) kolonizovana u Nakovo. Detinjstvo i ranu mladost proveo je u tom selu na severu Banata. Završio je Srednju pedagošku školu u Kikindi. Posle služenja vojnog roka u Zagrebu (1980-1981), živeo je u Beogradu i radio kao ugostitelj u više kafana. Od 1987. živi i radi u Čikagu. Objavljivao je kratke priče u listu „Politika“.
Stuparov književni stil odiše bogatstvom metafora, spajajući univerzalne teme poput prošlosti, identiteta, promene i sećanja. Njegove priče prožete su realističkim i mitološkim elementima, dok njegov sočan, opor jezik donosi kazivanje ne radi pisanja nego radi preživljavanja. Iako samouk, on izranja kao talentovani hroničar ljudskih treptaja, malog čoveka suočenog sa surovom stvarnošću. Kao jasika što treperi kada drugo drveće miruje, Stupar piše o sudaru snova i stvarnosti, o porušenim mostovima između sećanja i nade.
Na tragu zavičajnih uzora, Kočića i Ćopića, on unosi u pripovesti lirsku tananost i snažan, ali nežan glas. Njegove reči, isklesane poput grubog kamena sa Grmeča i Šatora, poseduju magijsku i isceliteljsku moć – čak i kada su gorke i opore, kao lekovi za rane koje nikad ne zarastaju. Svaka priča svedoči o neraskidivim vezama sa zavičajem: nakovačkim nebom, ravnicom što čuva legende, prelepom školom… U njegovim zapisima treperi detinjstvo, ispunjeno lirskim nitima koje ga čvrsto vežu za korene.
STUPAROVA POETIKA ODJEKUJE NOSTALGIJOM ZA ZAVIČAJEM, ČEŽNJOM ZA LJUDSKOM TOPLINOM I POTREBOM ZA PREISPITIVANJEM. U NJEGOVIM PRIPOVESTIMA MISLI SE OBLIKUJU SPONTANO, ELEGANTNO I ŽIVOPISNO, DOK REČI ZADRŽAVAJU ČAROLIJU I ŠARM ĆOPIĆEVSKOG KAZIVANJA.
Zbirka od dvadesetak kratkih pripovesti predstavlja intimno svedočanstvo o životu na granici dva sveta. Kroz neprekinuti tok kazivanja, Stupar stvara harmoniju između vojvođanske ravnice prepune legendi i užurbanog velegrada Čikaga, mesta gde se rađaju novi mitovi. To su dva sveta naizgled nepomirljiva, bez vidljivih tačaka dodira. Ali u Stuparovim pripovestima, oni se povezuju nevidljivim sponama – mostovima između sećanja i snova. Nakovo i Čikago nisu samo geografske tačke već simboli: Nakovo je prošlost, miris proleća i šapat ravnice, dok je Čikago sadašnjost, urbani haos u kojem se snovi i stvarnost sudaraju. Ova knjiga je svojevrsna posveta svima koji sanjaju o daljinama, a nikada ne gube nit sa zavičajem.
Knjigu je objavio Dosije studio iz Beograda, recenzenti su Gordana Đilas i Smiljana Mirkov. Urednik i pisac predgovora je Jovica Trkulja, a pogovora Branko Ljuboja
Stuparevi zapisi nastali su spontano, uprkos životnim nedaćama, kao iskren izraz potrebe da se ostavi trag o viđenom, doživljenom i odsanjanom. U trenucima predaha između teških fizičkih poslova, svedoče o snažnoj potrebi za pisanjem. Oni su izraz urođene ljudske potrebe da narativizuje sopstveni život. U njima je sadržana intimna drama pisanja sebe, koju autor proživljava kroz tekst.
Kao Stuparov prijatelj iz zavičaja, čitao sam sa zadovoljstvom njegova „pisma iz tuđine“ na stranicama „Politike“, ali i komentare brojnih čitalaca. Zapazio sam da nijedna priča nije ostavila čitaoce ravnodušnim. Imajući sve to u vidu predložio sam mu da uloži dodatni napor, otkloni slabosti u postojećim tekstovima i napiše šest-sedam novih priča, te da ih sve objavi u koricama jedne knjige. On je to prihvatio i zajedno smo pristupili pripremi rukopisa, on kao autor i ja kao urednik. Nažalost, ovaj posao on nije uspeo da privede kraju. Januara 2024. godine doživeo je tešku saobraćajnu nesreću na putu u Čikagu, posle koje je mesecima bio u komi. Budući da njegov oporavak ide usporeno sa puno problema i neizvesnosti, odustali smo od prvobitne namere da on dopuni i finalizuje rukopis.
Po mom sudu knjiga, i u ovom obliku zavređuje da bude objavljena. Uprkos nedovršenosti, ona predstavlja jedinstveno svedočanstvo o autoru – emigrantu i stradalniku – i prilog je književnosti, njenoj isceljujućoj lepoti.
