У организацији слепих „Северни Банат“ организована је промоција књига поезије чији су аутори Ратомир Шћепић, Јелка Бота и Јагода Накрајкућин, више пута награђивани и објављивани.
Јелка Бота пише песме од ране младости и има пет самосталних збирки. Последњу под називом „Све моје“ је написала са Јагодом Накрајкућин:
-Пишем различиту поезију. Моје песме говоре о ономе што је дубоку у човеку, о ономе што осећамо, што свако од нас носи, о животу. Волим да пишем о деци и за децу. Сматрам да нема више добрих бајки и наши најмлађи треба да читају приче које ће им развијати машту. И хаику поезија је део мог стваралаштва.
На евиденцији организације „Северни Банат“ је 150 чланова од којих је 20 одсто активно, окупља се и учествује у раду организације, додала је Јагода Накрајкућин која је и председница организације.
-Моје песме посвећену су завичају и родном Банату. У књизи постоји и посвета – напоменула је Накрајкућин.
Ратомир Шћепић представио је трећу самосталну књигу „Љубав је јача од свега“.
-Објединио сам породицу, љубав, духовност, родољубивост. У збирци је шездесетак песама и у првом делу „Изданци моје душе“ пишем о мојим праунуцима, у другом делу је љубавна поезија и у трећем делу су родољубиве песме – истакао је Шћепић
Промоцији књига присуствовала је и чланица Градског већа Маријана Мирков .
-Уметност и књижевност не познаје препреке и овај догађај то и потврђује. Доказ је и да снага емоције пронађе свој пут. Локална самоуправа је ту да подржи ово и слична удружења – додала је Маријана Мирков.
Књиге су штампане су средствима Министарства културе.
У Галерији „Нова“ Народног музеја Кикинда вечерас је одржана промоција монографије „Великокикиндска добротворна задруга Српкиња од 1873. до 1947. године“, у организацији Историјског архива Кикинда. О књизи су говорили аутор Срђан Сивчев и лектор Виктор Шкорић, представљајући историјски значај једне од најдуговечнијих и најзначајнијих женских организација у граду.
Аутор је истакао да је истраживање настало као наставак његовог рада о задругама жена других националности које су деловале у Кикинди.
-Она је најстарија у српском народу, основана 1873. године и радила је пуне 74 године, до 1947, када је престала формално да функционише – навео је Сивчев.
Према његовим речима, циљеви задруге били су хуманитарна помоћ сирочади, удовицама, инвалидима и болеснима, стипендирање талентованих ученика и студената, као и просвећивање жена. Оснивање школе омогућило је женама стручно усавршавање, док је 1891. године основано прво српско недржавно забавиште, где су деца могла да похађају предшколски програм на српском језику.
Сивчев је нагласио да је истраживање било изазовно јер је сачувана тек једна кутија оригиналне документације, па су значајни извори били новински текстови и часопис „Женски свет“, који је пратио рад добротворних задруга широм Аустроугарске.
Међу најзначајнијим личностима задруге издваја се њена оснивачица и дугогодишња председница Нина Петровић, истакнута и образована грађанка Велике Кикинде, одликована за хуманитарни рад.
Као занимљивост из историје задруге, издвајају се забаве које је организација приређивала тридесетих година прошлог века на којима су наступали џез оркестри из Великог Бечкерека и Београда, док је Радио Београд снимао емисије и скечеве у сарадњи са чланицама удружења — детаљ који је данас мало познат широј јавности.
Лектор Виктор Шкорић указао је посетиоцима на значај локалне историје.
-Глобална историја је веома истражена, док је локална историја место где је прави крвоток заједнице. Ово је књига о историји Кикинде.
Промоција је окупила публику заинтересовану за локалну прошлост и друштвену улогу жена, а монографија представља допринос проучавању културне и хуманитарне традиције Кикинде.
Историјски архив Кикинда организује промоцију монографије „Великокикиндска добротворна задруга Српкиња од 1873. до 1947. године“, која ће бити одржана у петак, 13. фебруара, у 18 часова, у „Галерији Нова“ Народног музеја Кикинда.
О књизи ће говорити аутор Срђан Сивчев, као и лектор Виктор Шкорић. Промоција је намењена свима који се интересују за локалну историју и друштвени ангажман жена у Великој Кикинди, а улаз је слободан.
Нова књига проф. др Јовице Тркуље „Album Amicorum- Књига пријатељства генерације кикиндске гимназије 1967-1971″ биће представљена у понедељак 15. децембра у великој сали кикиндског Културног центра, са почетком у 18 сати.
Поред аутора, учествоваће проф. Смиљана Мирков, Милана Бајкин и Марија Миљковић.
Kaко у приказу овог дела наводи проф. Смиљана Мирков, „постоје књиге које не читамо само очима, већ срцем, књиге које постану огледало једног доба, једне школе, једног града”.
-„Album Amicorum“ припада управо том ретком кругу – делу које је истовремено документ, успомена, социолошка студија и емотивна мапа једне генерације која је своје средњошколске дане провела у гимназији „Душан Васиљев“ у Кикинди, између 1967. и 1971. године. Публикација броји више од 330 страна, а садржи преко 300 фотографија, споменица, школских докумената, архивских прилога и сведочења, пажљиво прикупљених из приватних и институционалних збирки града.
Иако је реч о генерацији која се одавно разишла, њихове приче, писма, анегдоте и фотографије у овој књизи делују као да су настале у једном јединственом даху. Свака страница носи нешто што се данас све ређе среће – топлину заједништва, дубоку укорењеност у вредностима и доследност памћењу. Зато ова књига није само „албум пријатељства“, већ сведочанство о трајању, о ономе што никада није престало да живи у људима који су је исписивали.
Једна од најзначајнијих вредности књиге, јесте у томе што она генерацију не приказује као расути низ биографија, већ као „кохезивну микрозаједницу“, као групу која дели исте обрасце одрастања и вредносни оквир једног времена. У епохи данашњег убрзаног живота, где се пријатељства разграђују брже него што се граде, ова генерација постаје пример постојаности – способности да се стане, да се ослушне, да се подсети и да се остави траг- наводи између осталог, професорка Смиљана Мирков.
Кикиндско Удружење потрошача бележе све више пријава грађана који постају жртве агресивне продаје на кућном прагу. Најчешће страдају пензионери, јер их трговци сматрају најподложнијим манипулацијама. Сценарио је готово увек исти: телефонски позив са „специјалном понудом“ или „ексклузивном шансом“, и убрзо продавац куца на врата са робом коју „треба одмах пробати“, објашњава Дарко Цвијан из Удружења потрошача Кикинде.
– Забрињава што трговци често имају детаљне податке о потенцијалним купцима, сумња се да до тих информација долазе преко различитих канала, можда чак и кроз злоупотребу података из ПИО фонда, мада за то немамо доказе. На мети су управо старији, који лакше поверују у „повољну прилику“. Роба која се нуди обично има нереално високе цене. Пример је наддушек по цени од чак 360.000 динара – износ за који се може купити читав кревет. Продавци често нуде плаћање преко административне забране на пензију, стварајући утисак да је производ приступачнији него што јесте- наводи Цвијан.
Иако Закон о заштити потрошача даје право на повраћај робе у року од 14 дана без образложења, трговци налазе начин да то онемогуће. Производ одмах отварају пред купцем и представљају га као „медицински“ или „козметички“, тврдећи да се из „хигијенских разлога“ не може вратити.
Понекад се за повраћај тражи и додатна накнада, попут 12.000 динара за наводну „стерилизацију“, што додатно одвраћа грађане од раскида уговора. Чак и када купац инсистира, трговци одуговлаче разговорима и обећањима док не истекне рок од 14 дана.
Удружење зато апелују на породицу, посебно децу и унуке, да помогну пензионерима и одмах реагују ако се куповина догоди – писменим путем, мејлом или препорученим писмом, јер телефонски позив није доказ. Када рок истекне, могућност за раскид уговора нестаје, указује Цвијан.
-Проблеми се јављају и код онлајн куповине: пакет треба отворити одмах по пријему и евентуалну штету пријавити у року од 24 сата, што многи занемарују- додаје.
Суштина је да се нуди роба која углавном није неопходна, куповина је импулсивна, под притиском који трговац намерно ствара. Иако је реч о непоштеном пословању, законске рупе остављају простора да оваква пракса опстаје. Зато је најбоља заштита – информисање. Свако треба да зна своја права и да их искористи на време.
У Културном центру у Кикинди, у четвртак 18. септембра, иђошка песникиња Јелка Кнежевић представиће своју књигу „Неко је ноћас хтео да буде срећан”.
Поред ауторке, о књизи ће говорити рецензент Немања Савић, а стихове из поменуте збирке казиваће вишеструко награђивани рецитатори-средњошколка Милица Попов, као и песникиња Снежана Томин. За музичку пратњу биће задужени ученици Музичке школе „Слободан Малбашки”.
Излазак ове збирке песама подржао је Град Кикинда, а издавач је Банатски културни центар.
Малишани из „Плавог чуперка“, као кикиндски амбасадори представили су јубиларне „Дане лудаје“ у Сомбору. Пита бундевара, поворка маскираних малишана, игра и песма најлепши су начин да се представи део атмосфере која ће владати у Кикинди.
-Кикинда и Сомбор су слични по менталитету становника, мултикултуралности, по начину живљења, те не чуди што промовишемо нашу најстарију манифестацију баш овде – истакао је Ђорђе Тешин, члан Градског већа. – Позвали смо Сомборце да се увере зашто је Кикинда најлепша гостинска соба Европе трећег викенда у септембру. Сви гости моћи се да се увере зашто смо баш ми престоница лудаја, да пробају све специјалитете од бундеве и осталих јесењих плодова, да буду део Киндербала предшколаца, али и свих осталих културних, спортских и забавних садржаја. Негујемо „Дане лудаје“ већ 40 година и промовишемо произвођаче тикве који нам долазе из читаве Србије, али и из Мађарске.
Тешин је навео да је технологија узгоја евидентна. Пре четири деценије најтежа лудаја имала је 99, а рекордерка „Дана лудаје“ 865, 5 килограма.
Промоција 40. „Дана лудаје“ почела је јуче (четвртак) у Суботици, а наставља се данас (петак) у Новом Саду. Најмлађи и најслађи промотери били су малишани из вртића „Полетарац“ који су песмом и игром позвали све Суботичане да нам буду драги гости. Са њима су били и Дијана јакшић Киурски, помоћница градоначелника и Жељко Раду, члан Градског већа.
-Градски трг од 18. до 21. септембра биће испуњен бројним тезгама са домаћим производима, рукотворинама и гастрономским посластицама. Јубиларну манифестацију отвориће „Игре са лудајом”, а неће изостати ни карневал предшколаца „Киндербал”, као ни „Банатски фруштук”, „Европски кутак”, „Сеоски рогаљ”, „Гостинска соба” и мноштво спортских програма који су незаобилазни део наше гастрономско-туристичке манифестације – истакла је овом приликом Дијана Јакшић Киурски, која је напоменила да не треба пропусти ни централни и најзанимљивији део манифестације мерење најтежих и најдужих лудаја, а титулу непркосновеног шампиона и овога пута браниће Тибор Кокаи из Мађарске, који је 2023. године поставио апсолутни рекорд са бундевом од 865,5 килограма.
-Свако ко дође може да пронађе садржај који ће га привући, а нико не остаје равнодушан на дуге и тешке лудаје који се могу видети на централној бини. Такмичење је међународног карактера, а наша манифестација део је Светске асоцијације произвођача бундева што нам је отворило прозор у свет – прецизирала је помоћница градоначелника.
Најдужу лудају је 2019. године узгајио је Милан Вучен.
Књига „Мит о Накову и друге приповести” аутора Стевана Ступара биће представљена у сали Месне заједнице у Накову у петак 27. јуна од 19 сати. Учествоваће проф. др Смиљана Ж. Мирков, Марија Танацков, Јован Гверо и проф. др Јовица Тркуља. Водитељ ће бити Бранко Љубоја.
У наставку доносимо део из предговора проф. др Јовице Тркуље.
Књига представља нежну, носталгичну и лирску посвету Накову, које прераста у симбол завичаја, сећања, одрастања и тихе, али дубоке спознаје о животу.
Уље на платну С. Рица
Године у Накову обележиле су живот и судбину Стевана Ступара. У том малом банатском месту, Крајишници су лечили ратне ране, укорењивали се у новој земљи, преболели завичај и окренули се будућности, са мирисом бензина првих мопеда и слатким укусом пакета које су слали рођаци из далеких земаља. За Стевана, Наково је било више од завичаја – био је то свет идиличних слика: огњиште, фудбал, школа и чаролије сеоског биоскопа. У њему је упознао прве љубави, наслутио књижевност и запамтио приче које су, попут бајалица, грејале душу.
Познато је да су Крајишници „грубијани голубијег срца“. Јер, у њиховом животу све чега су се дотицали било је бол и песма. Отуда није нимало случајно што је ово мало место изнедрило толики број песника, књижевника, сликара, публициста. Наково је изузетно захвална, али необрађена литерарна тема. У њему се наслућују елементи Маркесовог Маконда, Онетијеве Луке „Санта Марије“, Селимовићеве „Тврђаве“, Кишове „Гробнице за Бориса Давидовича“… и разазнаје слика грешне људске савести и наше метафизичке домовине. Наково чека своје писце који би уметнички обрадили и уобличили тај материјал.
Стеван Ступар је један од ретких коме је Наково било и остало неисцрпна литерарна инспирација. Премда нема формално образовање из књижевности, он има значајан таленат за писање, који се очитује кроз његову способност да истражује и приказује дубоке емоције, историјске и културне аспекте, као и персонализоване приче.
Ступаров приступ писању није академски, али то не умањује његову способност да створи аутентичне, дирљиве, ангажоване приче. Одрастао у сиромаштву, принуђен да се сам издржава од ране младости, он је радио као физички радник, угоститељ, емигрант и гастарбајтер. Тај терет пружио му је нешто драгоцено – слободу да пише без ослонца на институције и на суд критичара. У слободним тренуцима читао је, гледао филмове, посећивао галерије и, скривен од света, бележио своје узлете и падове, сећања и снове, ослушкујући живот од Накова до Чикага.
Његови записи, натопљени суровом стварношћу, сведочили су о рушењу темеља слободе, правде и достојанства. Говорио је јасно и непоколебљиво, остајући доследан својим ставовима, не робујући времену. У ковитлацу кризе и пустоши, где су се трагедије мешале с безнађем, настајали су његови радови – израз стрепње и наде, одјек душе у свету којем су Амерички сан заменили отуђење и декаденција. Као хроничар пропадања, осветлио је трагичну судбину савременог човека – „сламке међу вихорове“ и огољеног пужа у трњику.
У НАКОВУ, КАКО ГА АУТОР ВИДИ И ДОЖИВЉАВА, САБРАНИ СУ ФРАГМЕНТИ СТВАРНОСТИ И СНОВА, ПРОШЛОСТИ И БУДУЋНОСТИ, СВАКОДНЕВНОГ И МИТСКОГ – ЈЕР У ТИМ ПРИЧАМА СЕЛО ПОСТАЈЕ ВИШЕ ОД ГЕОГРАФСКЕ ТАЧКЕ: ОНО ЈЕ ДУХОВНИ ПРОСТОР СИМБОЛ.
Књига „Мит о Накову и друге приповести“ обједињује литерарне записе Стевана Ступара, настале у далеком Чикагу од 2017. до 2024. године, као одјек његове носталгије за завичајем. Поједини записи, објављени у „Политици“, изазвали су изузетно интересовање читалаца. На мој предлог, аутор је сабрао све приче у јединствену целину, која се чита као лепа књижевност.
Књига је плод посвећеног стваралачког труда. Из богатог животног искуства и дубоког емотивног доживљаја, аутор је исплео дирљиву, вишеслојну причу – не само о животу дечака из Накова у Великом свету, већ и о једном друштву, једном времену и свету који ишчезава. Његов литерарни поступак је необичан и личан – не ослања се на биографске чињенице већ на унутрашњу анализу вредности и животне филозофије. Ступар позива читаоца да застане и загледа се у кривудаву стазу живота, да се замисли над нашим удесом, усудом и питањима без одговора.
Стеван Ступар је рођен 1960. године у Кикинди, у крајишкој породици која је 1945. из подгрмечког села Вођеница (Босански Петровац) колонизована у Наково. Детињство и рану младост провео је у том селу на северу Баната. Завршио је Средњу педагошку школу у Кикинди. После служења војног рока у Загребу (1980-1981), живео је у Београду и радио као угоститељ у више кафана. Од 1987. живи и ради у Чикагу. Објављивао је кратке приче у листу „Политика“.
Ступаров књижевни стил одише богатством метафора, спајајући универзалне теме попут прошлости, идентитета, промене и сећања. Његове приче прожете су реалистичким и митолошким елементима, док његов сочан, опор језик доноси казивање не ради писања него ради преживљавања. Иако самоук, он израња као талентовани хроничар људских трептаја, малог човека суоченог са суровом стварношћу. Као јасика што трепери када друго дрвеће мирује, Ступар пише о судару снова и стварности, о порушеним мостовима између сећања и наде.
На трагу завичајних узора, Кочића и Ћопића, он уноси у приповести лирску тананост и снажан, али нежан глас. Његове речи, исклесане попут грубог камена са Грмеча и Шатора, поседују магијску и исцелитељску моћ – чак и када су горке и опоре, као лекови за ране које никад не зарастају. Свака прича сведочи о нераскидивим везама са завичајем: наковачким небом, равницом што чува легенде, прелепом школом… У његовим записима трепери детињство, испуњено лирским нитима које га чврсто вежу за корене.
СТУПАРОВА ПОЕТИКА ОДЈЕКУЈЕ НОСТАЛГИЈОМ ЗА ЗАВИЧАЈЕМ, ЧЕЖЊОМ ЗА ЉУДСКОМ ТОПЛИНОМ И ПОТРЕБОМ ЗА ПРЕИСПИТИВАЊЕМ. У ЊЕГОВИМ ПРИПОВЕСТИМА МИСЛИ СЕ ОБЛИКУЈУ СПОНТАНО, ЕЛЕГАНТНО И ЖИВОПИСНО, ДОК РЕЧИ ЗАДРЖАВАЈУ ЧАРОЛИЈУ И ШАРМ ЋОПИЋЕВСКОГ КАЗИВАЊА.
Збирка од двадесетак кратких приповести представља интимно сведочанство о животу на граници два света. Кроз непрекинути ток казивања, Ступар ствара хармонију између војвођанске равнице препуне легенди и ужурбаног велеграда Чикага, места где се рађају нови митови. То су два света наизглед непомирљива, без видљивих тачака додира. Али у Ступаровим приповестима, они се повезују невидљивим спонама – мостовима између сећања и снова. Наково и Чикаго нису само географске тачке већ симболи: Наково је прошлост, мирис пролећа и шапат равнице, док је Чикаго садашњост, урбани хаос у којем се снови и стварност сударају. Ова књига је својеврсна посвета свима који сањају о даљинама, а никада не губе нит са завичајем.
Књигу је обjавио Досије студио из Београда, рецензенти су Гордана Ђилас и Смиљана Мирков. Уредник и писац предговора је Јовица Тркуља, а поговора Бранко Љубоја
Ступареви записи настали су спонтано, упркос животним недаћама, као искрен израз потребе да се остави траг о виђеном, доживљеном и одсањаном. У тренуцима предаха између тешких физичких послова, сведоче о снажној потреби за писањем. Они су израз урођене људске потребе да наративизује сопствени живот. У њима је садржана интимна драма писања себе, коју аутор проживљава кроз текст.
Као Ступаров пријатељ из завичаја, читао сам са задовољством његова „писма из туђине“ на страницама „Политике“, али и коментаре бројних читалаца. Запазио сам да ниједна прича није оставила читаоце равнодушним. Имајући све то у виду предложио сам му да уложи додатни напор, отклони слабости у постојећим текстовима и напише шест-седам нових прича, те да их све објави у корицама једне књиге. Он је то прихватио и заједно смо приступили припреми рукописа, он као аутор и ја као уредник. Нажалост, овај посао он није успео да приведе крају. Јануара 2024. године доживео је тешку саобраћајну несрећу на путу у Чикагу, после које је месецима био у коми. Будући да његов опоравак иде успорено са пуно проблема и неизвесности, одустали смо од првобитне намере да он допуни и финализује рукопис.
По мом суду књига, и у овом облику завређује да буде објављена. Упркос недовршености, она представља јединствено сведочанство о аутору – емигранту и страдалнику – и прилог је књижевности, њеној исцељујућој лепоти.
