Књига „Мит о Накову и друге приповести“ аутора Стевана Ступара биће представљена у сали Месне заједнице у Накову у петак 27. јуна од 19 сати. Учествоваће проф. др Смиљана Ж. Мирков, Марија Танацков, Јован Гверо и проф. др Јовица Тркуља. Водитељ ће бити Бранко Љубоја.

У наставку доносимо део из предговора проф. др Јовице Тркуље.

Књига представља нежну, носталгичну и лирску посвету Накову, које прераста у симбол завичаја, сећања, одрастања и тихе, али дубоке спознаје о животу.

Године у Накову обележиле су живот и судби­ну Стевана Ступара. У том малом банатском месту, Крајишници су лечили ратне ране, укорењивали се у новој земљи, преболели завичај и окренули се будућ­ности, са мирисом бензина првих мопеда и слатким укусом пакета које су слали рођаци из далеких земаља. За Стевана, Наково је било више од завичаја – био је то свет идиличних слика: огњиште, фудбал, школа и чаро­лије сеоског биоскопа. У њему је упознао прве љубави, наслутио књижевност и запамтио приче које су, попут бајалица, грејале душу.

Познато је да су Крајишници „грубијани голубијег срца“. Јер, у њиховом животу све чега су се дотицали било је бол и песма. Отуда није нимало случајно што је ово мало место изнедрило толики број песника, књижевника, сликара, публициста. Наково је изузетно захвална, али необрађена литерарна тема. У њему се наслућују елементи Маркесовог Маконда, Онетијеве Луке „Санта Марије“, Селимовићеве „Тврђаве“, Кишове „Гробнице за Бориса Давидовича“… и разазнаје слика грешне људске савести и наше метафизичке домовине. Наково чека своје писце који би уметнички обрадили и уобличили тај материјал.

Стеван Ступар је један од ретких коме је Наково било и остало неисцрпна литерарна инспирација. Премда нема формално образовање из књижевности, он има значајан таленат за писање, који се очитује кроз његову способност да истражује и приказује дубоке емоције, историјске и културне аспекте, као и персонализоване приче.

Ступаров приступ писању није академски, али то не умањује његову способност да створи аутентичне, дирљиве, ангажоване приче. Одрастао у сиромаштву, принуђен да се сам издр­жава од ране младости, он је радио као физички радник, угоститељ, емигрант и гастарбајтер. Тај терет пружио му је нешто драгоцено – слободу да пише без ослонца на институције и на суд критичара. У слободним тренуцима читао је, гледао филмове, по­сећивао галерије и, скривен од света, бележио своје узлете и падове, сећања и снове, ослушкујући живот од Накова до Чикага.

Његови записи, натопљени суровом стварношћу, сведочили су о рушењу темеља слободе, правде и дос­тојанства. Говорио је јасно и непоколебљиво, остајући доследан својим ставовима, не робујући времену. У ко­витлацу кризе и пустоши, где су се трагедије мешале с безнађем, настајали су његови радови – израз стрепње и наде, одјек душе у свету којем су Амерички сан заменили отуђење и декаденција. Као хроничар пропадања, освет­лио је трагичну судбину савременог човека – „сламке међу вихорове“ и огољеног пужа у трњику.

Књига „Мит о Накову и друге приповести“ обједињује литерарне записе Стевана Ступара, настале у далеком Чикагу од 2017. до 2024. године, као одјек његове носталгије за завичајем. Поједини записи, објављени у „Политици“, изазвали су изузетно интересовање читалаца. На мој предлог, аутор је сабрао све приче у јединствену целину, која се чита као лепа књижевност.

Књига је плод посвећеног стваралачког труда. Из богатог животног искуства и дубоког емотивног до­живљаја, аутор је исплео дирљиву, вишеслојну причу – не само о животу дечака из Накова у Великом свету, већ и о једном друштву, једном времену и свету који ишчезава. Његов литерарни поступак је необичан и личан – не ослања се на биографске чињенице већ на унутрашњу анализу вредности и животне филозофије. Ступар позива читаоца да застане и загледа се у кри­вудаву стазу живота, да се замисли над нашим удесом, усудом и питањима без одговора.

Ступаров књижевни стил одише богатством мета­фора, спајајући универзалне теме попут прошлости, идентитета, промене и сећања. Његове приче прожете су реалистичким и митолошким елементима, док ње­гов сочан, опор језик доноси казивање не ради писања него ради преживљавања. Иако самоук, он израња као талентовани хроничар људских трептаја, малог човека суоченог са суровом стварношћу. Као јасика што тре­пери када друго дрвеће мирује, Ступар пише о судару снова и стварности, о порушеним мостовима између сећања и наде.

На трагу завичајних узора, Кочића и Ћопића, он уно­си у приповести лирску тананост и снажан, али нежан глас. Његове речи, исклесане попут грубог камена са Грмеча и Шатора, поседују магијску и исцелитељску моћ – чак и када су горке и опоре, као лекови за ране које никад не зарастају. Свака прича сведочи о нераскидивим везама са завичајем: наковачким небом, равницом што чува легенде, прелепом школом… У њего­вим записима трепери детињство, испуњено лирским нитима које га чврсто вежу за корене.

Збирка од двадесетак кратких приповести предста­вља интимно сведочанство о животу на граници два света. Кроз непрекинути ток казивања, Ступар ствара хармонију између војвођанске равнице препуне легенди и ужурбаног велеграда Чикага, места где се рађају нови митови. То су два света наизглед непомирљива, без видљивих тачака додира. Али у Ступаровим приповестима, они се повезују невидљивим спонама – мостовима између сећања и снова. Наково и Чикаго нису само географске тачке већ симболи: Наково је прошлост, мирис пролећа и шапат равнице, док је Чикаго садашњост, урбани хаос у којем се снови и стварност сударају. Ова књига је својеврсна посвета свима који сањају о даљинама, а никада не губе нит са завичајем.

Ступареви записи настали су спонтано, упркос животним недаћама, као искрен израз потребе да се остави траг о виђеном, доживљеном и одсањаном. У тренуцима предаха између тешких физичких послова, сведоче о снажној потреби за писањем. Они су израз урођене људске потребе да наративизује сопствени жи­вот. У њима је садржана интимна драма писања себе, коју аутор проживљава кроз текст.

Као Ступаров пријатељ из завичаја, читао сам са за­довољством његова „писма из туђине“ на страницама „Политике“, али и коментаре бројних читалаца. Запазио сам да ниједна прича није оставила читаоце равно­душним. Имајући све то у виду предложио сам му да уложи додатни напор, отклони слабости у постојећим текстовима и напише шест-седам нових прича, те да их све објави у корицама једне књиге. Он је то прихватио и заједно смо приступили припреми рукописа, он као аутор и ја као уредник. Нажалост, овај посао он није успео да приведе крају. Јануара 2024. године доживео је тешку саобраћајну несрећу на путу у Чикагу, после које је месецима био у коми. Будући да његов опоравак иде успорено са пуно проблема и неизвесности, одустали смо од првобитне намере да он допуни и финализује рукопис.

По мом суду књига, и у овом облику завређује да буде објављена. Упркос недовршености, она представља једин­ствено сведочанство о аутору – емигранту и страдалнику – и прилог је књижевности, њеној исцељујућој лепоти.

 Из предговора проф. др Јовице Тркуље