Knjiga „Mit o Nakovu i druge pripovesti“ autora Stevana Stupara biće predstavljena u sali Mesne zajednice u Nakovu u petak 27. juna od 19 sati. Učestvovaće prof. dr Smiljana Ž. Mirkov, Marija Tanackov, Jovan Gvero i prof. dr Jovica Trkulja. Voditelj će biti Branko Ljuboja.

U nastavku donosimo deo iz predgovora prof. dr Jovice Trkulje.

Knjiga predstavlja nežnu, nostalgičnu i lirsku posvetu Nakovu, koje prerasta u simbol zavičaja, sećanja, odrastanja i tihe, ali duboke spoznaje o životu.

Godine u Nakovu obeležile su život i sudbi­nu Stevana Stupara. U tom malom banatskom mestu, Krajišnici su lečili ratne rane, ukorenjivali se u novoj zemlji, preboleli zavičaj i okrenuli se buduć­nosti, sa mirisom benzina prvih mopeda i slatkim ukusom paketa koje su slali rođaci iz dalekih zemalja. Za Stevana, Nakovo je bilo više od zavičaja – bio je to svet idiličnih slika: ognjište, fudbal, škola i čaro­lije seoskog bioskopa. U njemu je upoznao prve ljubavi, naslutio književnost i zapamtio priče koje su, poput bajalica, grejale dušu.

Poznato je da su Krajišnici „grubijani golubijeg srca“. Jer, u njihovom životu sve čega su se doticali bilo je bol i pesma. Otuda nije nimalo slučajno što je ovo malo mesto iznedrilo toliki broj pesnika, književnika, slikara, publicista. Nakovo je izuzetno zahvalna, ali neobrađena literarna tema. U njemu se naslućuju elementi Markesovog Makonda, Onetijeve Luke „Santa Marije“, Selimovićeve „Tvrđave“, Kišove „Grobnice za Borisa Davidoviča“… i razaznaje slika grešne ljudske savesti i naše metafizičke domovine. Nakovo čeka svoje pisce koji bi umetnički obradili i uobličili taj materijal.

Stevan Stupar je jedan od retkih kome je Nakovo bilo i ostalo neiscrpna literarna inspiracija. Premda nema formalno obrazovanje iz književnosti, on ima značajan talenat za pisanje, koji se očituje kroz njegovu sposobnost da istražuje i prikazuje duboke emocije, istorijske i kulturne aspekte, kao i personalizovane priče.

Stuparov pristup pisanju nije akademski, ali to ne umanjuje njegovu sposobnost da stvori autentične, dirljive, angažovane priče. Odrastao u siromaštvu, prinuđen da se sam izdr­žava od rane mladosti, on je radio kao fizički radnik, ugostitelj, emigrant i gastarbajter. Taj teret pružio mu je nešto dragoceno – slobodu da piše bez oslonca na institucije i na sud kritičara. U slobodnim trenucima čitao je, gledao filmove, po­sećivao galerije i, skriven od sveta, beležio svoje uzlete i padove, sećanja i snove, osluškujući život od Nakova do Čikaga.

Njegovi zapisi, natopljeni surovom stvarnošću, svedočili su o rušenju temelja slobode, pravde i dos­tojanstva. Govorio je jasno i nepokolebljivo, ostajući dosledan svojim stavovima, ne robujući vremenu. U ko­vitlacu krize i pustoši, gde su se tragedije mešale s beznađem, nastajali su njegovi radovi – izraz strepnje i nade, odjek duše u svetu kojem su Američki san zamenili otuđenje i dekadencija. Kao hroničar propadanja, osvet­lio je tragičnu sudbinu savremenog čoveka – „slamke među vihorove“ i ogoljenog puža u trnjiku.

Knjiga „Mit o Nakovu i druge pripovesti“ objedinjuje literarne zapise Stevana Stupara, nastale u dalekom Čikagu od 2017. do 2024. godine, kao odjek njegove nostalgije za zavičajem. Pojedini zapisi, objavljeni u „Politici“, izazvali su izuzetno interesovanje čitalaca. Na moj predlog, autor je sabrao sve priče u jedinstvenu celinu, koja se čita kao lepa književnost.

Knjiga je plod posvećenog stvaralačkog truda. Iz bogatog životnog iskustva i dubokog emotivnog do­življaja, autor je ispleo dirljivu, višeslojnu priču – ne samo o životu dečaka iz Nakova u Velikom svetu, već i o jednom društvu, jednom vremenu i svetu koji iščezava. Njegov literarni postupak je neobičan i ličan – ne oslanja se na biografske činjenice već na unutrašnju analizu vrednosti i životne filozofije. Stupar poziva čitaoca da zastane i zagleda se u kri­vudavu stazu života, da se zamisli nad našim udesom, usudom i pitanjima bez odgovora.

Stuparov književni stil odiše bogatstvom meta­fora, spajajući univerzalne teme poput prošlosti, identiteta, promene i sećanja. Njegove priče prožete su realističkim i mitološkim elementima, dok nje­gov sočan, opor jezik donosi kazivanje ne radi pisanja nego radi preživljavanja. Iako samouk, on izranja kao talentovani hroničar ljudskih treptaja, malog čoveka suočenog sa surovom stvarnošću. Kao jasika što tre­peri kada drugo drveće miruje, Stupar piše o sudaru snova i stvarnosti, o porušenim mostovima između sećanja i nade.

Na tragu zavičajnih uzora, Kočića i Ćopića, on uno­si u pripovesti lirsku tananost i snažan, ali nežan glas. Njegove reči, isklesane poput grubog kamena sa Grmeča i Šatora, poseduju magijsku i isceliteljsku moć – čak i kada su gorke i opore, kao lekovi za rane koje nikad ne zarastaju. Svaka priča svedoči o neraskidivim vezama sa zavičajem: nakovačkim nebom, ravnicom što čuva legende, prelepom školom… U njego­vim zapisima treperi detinjstvo, ispunjeno lirskim nitima koje ga čvrsto vežu za korene.

Zbirka od dvadesetak kratkih pripovesti predsta­vlja intimno svedočanstvo o životu na granici dva sveta. Kroz neprekinuti tok kazivanja, Stupar stvara harmoniju između vojvođanske ravnice prepune legendi i užurbanog velegrada Čikaga, mesta gde se rađaju novi mitovi. To su dva sveta naizgled nepomirljiva, bez vidljivih tačaka dodira. Ali u Stuparovim pripovestima, oni se povezuju nevidljivim sponama – mostovima između sećanja i snova. Nakovo i Čikago nisu samo geografske tačke već simboli: Nakovo je prošlost, miris proleća i šapat ravnice, dok je Čikago sadašnjost, urbani haos u kojem se snovi i stvarnost sudaraju. Ova knjiga je svojevrsna posveta svima koji sanjaju o daljinama, a nikada ne gube nit sa zavičajem.

Stuparevi zapisi nastali su spontano, uprkos životnim nedaćama, kao iskren izraz potrebe da se ostavi trag o viđenom, doživljenom i odsanjanom. U trenucima predaha između teških fizičkih poslova, svedoče o snažnoj potrebi za pisanjem. Oni su izraz urođene ljudske potrebe da narativizuje sopstveni ži­vot. U njima je sadržana intimna drama pisanja sebe, koju autor proživljava kroz tekst.

Kao Stuparov prijatelj iz zavičaja, čitao sam sa za­dovoljstvom njegova „pisma iz tuđine“ na stranicama „Politike“, ali i komentare brojnih čitalaca. Zapazio sam da nijedna priča nije ostavila čitaoce ravno­dušnim. Imajući sve to u vidu predložio sam mu da uloži dodatni napor, otkloni slabosti u postojećim tekstovima i napiše šest-sedam novih priča, te da ih sve objavi u koricama jedne knjige. On je to prihvatio i zajedno smo pristupili pripremi rukopisa, on kao autor i ja kao urednik. Nažalost, ovaj posao on nije uspeo da privede kraju. Januara 2024. godine doživeo je tešku saobraćajnu nesreću na putu u Čikagu, posle koje je mesecima bio u komi. Budući da njegov oporavak ide usporeno sa puno problema i neizvesnosti, odustali smo od prvobitne namere da on dopuni i finalizuje rukopis.

Po mom sudu knjiga, i u ovom obliku zavređuje da bude objavljena. Uprkos nedovršenosti, ona predstavlja jedin­stveno svedočanstvo o autoru – emigrantu i stradalniku – i prilog je književnosti, njenoj isceljujućoj lepoti.

 Iz predgovora prof. dr Jovice Trkulje