Андријана Гајин радила је тог јутра прву смену. Чим је стигла кући, она и њена деветогодишња ћерка Анђела маскирале су се у зеке, напуниле аутомобил слатким пакетима и кренуле да изненаде и обрадују малишане.
Ова медицинска сестра на Одељењу хемодијализе чланица је Фејсбук групе „Ми смо хумани Кикинда“ која, многи суграђани то знају, редовно, већ годинама, организује хуманитарне акције. Пожртвованост у добротворном раду препознала је и локална самоуправа, па је Андријана, 2022. године, добила Градско признање „Меланија Николић Гаичић“ за хуманитарни рад и исказано доброчинство. Са сталним и јаким поривом да помаже другима, Андријана, разуме се, није заспала на ловорикама. Акције ове групе су сталне, а последње прикупљање донација за ускршње даривање, јер су остали чланови били спречени, обавила је сама, иако све време прича у множини.
– Поновиле смо и акцију Групе, па су, уочи католичког и православног Ускрса, по три породице слабијег финансијског стања добиле све што им је потребно за обилну и укусну ускршњу трпезу: јаја, фарбе, буткицу, пиле, салату, сок, торту, слаткише за децу… – каже Андријана.
Иако сама одлази код људи који јој се јаве са вишком гардеробе, посуђа, украсних предмета, па затим, уколико је потребно, све то пере и припрема за продају, иако све то ради о сопственом трошку и у своје слободно време, иако сво време ради и брине о породици, мужу и двема ћеркицама, она стиже, када заврши све обавезе, да укључи „лајв“ и распрода, по врло симболичним ценама, све што је добила за те сврхе. И скромно каже: хумани су други.
– Има много хуманих људи, они дарују и купују, дају донације, и захвална сам им на томе. Ове године решиле смо да обрадујемо и децу која немају једног од родитеља, без обзира на то у каквој су финансијској ситуацији, хтеле смо да им улепшамо Ускрс, да их обрадујемо слаткишима. Имале смо на списку 14 деце која су, у највећем броју случајева, остала без мајке, једно оперисано и једно дете које је дијабетичар, за које смо правиле посебан пакетић, а слатке пакете добили су и браћа и сестре.
Новац је сакупљан у неколико продајних „лајвова“, али је било и анонимних донација, и бројних нових младих донатора, што је пријатно изненадило Андријану. Чини се да њена енергија и неодустајање од тога да стално и несебично помаже, инспирише друге.
– Правиле смо и наградне игре у којима редовно учествује више од 50 људи, а имале смо и донације у новцу – анонимних уплата било је, укупно, око 20 хиљада. Млади људи великог срца, ученици, чланови парламената средњих школа: „Милош Црњански“, Економско-трговинске школе и Гимназије, сакупили су у својим акцијама 38.500 динара и веома смо им захвалне на томе – набраја Андријана.
Тако је сакупљено око 70 хиљада динара за храну и слатке пакетиће у ускршњим акцијама. Уследила је куповина, тражило се где је јефтиније, а да би купила више киндер-јаја и чоколада, путовала је у Београд. За ово путовање, као и за све остале вожње у набавкама и поклањању, плаћа гориво из свог џепа. И чува све рачуне од куповина поклона како би, мирне савести, све то било коме и било када могла да покаже.
Своје ангажовање, време и труд, такође, не наплаћује. Зато је, тог четвртка, по повратку с посла, успела само да попије кафу, стави зечије уши Анђели и себи, нацрта им носиће и бркове и утовари у гепек већ припремљене пакете. Овога пута, помогла је, први пут и наша суграђанка на раду у иностранству, такође медицински радник, Ема Рица. Пошто су претходно провериле да ли су деца код куће, запутиле су се на 14 адреса. Успут су, на игралиштима, по улицама, свуда где су виделе децу, поклањале слаткише. Било је пуно радости тога дана, каже.
Ипак, „зечићи“ су доживели мали пех. У повратку са једне од адреса, у крају који не познају довољно, ушли су у једносмерну улицу са погрешне стране и сада их очекује судија за прекршаје и казна између 10 и 20 хиљада динара.
Као и много пута до сада, у додели пакета породицама ван Кикинде помогла јој је сестра близнакиња Маријана, такође медицинска сестра, која живи у Иђошу и на располагању је увек када затреба, каже Андријана.
– У питању је наше одрастање, нисмо имале много тога, родитељи су нам били болесни, мајка је, када нас је родила, отишла у инвалидску пензију и мучила се да нам обезбеди све што нам треба. Зато смо се и школовале за медицинске сестре, зато и имамо потребу да помогнемо. Много пута помислим да не могу више, да ћу морати да одустанем, али када, као и овога пута, видим дечије осмехе и њихову срећу, морам да наставим даље – изговара полако Андријана, са кнедлом у грлу.
Андријана и њени људи не чине само колико могу, већ много више. Она види невољу, препознаје потребу, немаштину и тугу и не суди и не замера, већ се одмах покреће и помаже. Свакога дана, бар једној особи. И сви њени капацитети усмерени су ка томе да буде мање тужних, гладних и несрећних. Она је добар човек.
С. В. О.
