Хуманитарна организација Срби за Србе позвала је донаторе широм света да се прикључе њиховој новој великој акцији с циљем да се породици Тот-Докић из Мокрина обезбеди нови дом.
Како наводе у ХО Срби за Србе, ова организација постоји од 2005. године и до сада је помогла више од 3.300 породица са више од 15.500 малишана.
Јурке и жмурке, неке су од игара које воле Дуња (2), Михајло (1), Андријана и Марко (5), Снежана (7) и Милош (8). Међутим, осмеси ове дивне дечице остају у сенци тешког живота. У сенци одрастања у старој кући пуној пукотина!
Породица Тот-Докић живи у рубном делу Мокрина. Кућу у којој живе фактички чине омања кухиња и једна соба у којој спава њих осморо. Њих осморо, како кажу, „уменга се” у три кревета!
„Никад нисам размишљала да ћу тако рано да се удам. Тешки услови и судбина су ме натерали, па сам напустила школу и посветила се мајчинству. Нажалост, ни овде није баш сјајно. Кућа нам је огроман проблем, а највише се бојим да влага не остави последице на здравље моје деце”, прича Весна која са својих двадесет и нешто година већ има шесторо деце.
Малишани су јако лепо васпитани, доброта им просто исијава са лица и види се да се о њима марљиво брине, без обзира на околности. На кућу им се наслања штала у којој имају девет крава.
„Живимо од продаје млека, тако да гладни нисмо. Волимо то да радимо, како Ненад и ја, тако и деца. Он, наравно, често иде и у надницу. Јако је вредан, чак и за неки мањи динар увек иде да би наша деца имала. На социјалну помоћ и дечији додатак немамо права јер имамо регистровано пољопривредно газдинство и прелазимо неки цензус, без обзира што имамо шесторо деце и што је кућа таква каква је. Можда бисмо добили помоћ да седимо скрштених руку”, разочарано је истакла Весна.
Купатило немају, па се купају у кориту водом загрејаном на шпорету. По двоје „одједаред”. Неки прозори су им попуцали, па их крпе најлонима, а немају ни сва врата у кући.
„Што се тиче хигијене, ту нема не могу или болесна сам. Деца морају сваки дан да су окупана и да су чисти и сређени за школу. И рођендане увек славимо, али, нажалост, ови старији још нису звали другаре из школе. Нису ми рекли разлог, али мислим да је због куће”, додала је Весна.
Док смо водили разговор о кући и њиховом животу, приметили смо да деца воле и да цртају. На питање шта највише, добили смо упечатљив и нимало зачуђујућ одговор – „куће”!
„Највише волим да цртам куће. Видео сам једну лепу жуту, па их зато увек бојим жутом бојом. Волео бих да имам такву. Имамо и мало играчака, највише бих волео да добијем хеликоптер”, испричао нам је осмогодишњи Милош који нам је признао и да уме да им буде хладно зими.
Упитали смо и седмогодишњу Снежану шта би највише желела:
„Ја сам Снежана, ђак првак. Волела бих да имам розе собу и розе барбику!”
Одгајати децу у оваквим условима сигурно није лако. Иако се Весна и Ненад заиста труде да им обезбеде основно, потребна им је подршка.
„Боримо се колико можемо. Свако дете има неку своју жељу коју се трудимо да им испунимо, а некад и не можемо. Најстарији син и ћерка би да имају своје собе, да им мој супруг и ја више не досађивамо. То је и моја највећа жеља, немам нити једну другу. Само да имају своје собе, да могу да позову другаре, да могу да се играју и да не преживљавају све оно што сам ја, даће Бог. Молим све добре људе који су у могућности ако желе да помогну да испуним жељу деци мојој, а и мени самој!”
Хуманитарна организација Срби за Србе позвала је донаторе широм света да се прикључе њиховој новој великој акцији с циљем да се породици Тот-Докић обезбеди кућа.
– Наша пажња и подршка потребнији су им сада више него икад јер су недавно трагичним случајем остали без седмог детета, бебе Миле- истичу из ове организације.
На овом линку погледајте како можете донирати средства за породицу Тот-Докић.
Извор: Хуманитарна организација Срби за Србе
Испред Католичке цркве вернике су дочекали и представници Туристичке организације са фарбаним јајима и слаткишима, и чланови Драмске радионице Дечијег позоришта „Лане“.
Богаство обичаја и њихова испреплетаност међу различитим културама дају овом, као и свим другим празницима, посебно обележје. Данас православци комшијама који прослављају овај велики празник упућују честитке и од њих добијају фарбана јаја. За месец дана католици ће честитати православни Ускрс и то је само једна тачка у којој различите културе постају једна, иста, уједињена у људскости и доборосуседским односима.