Као и ове 2022. године, 5. септембра 1977. био је понедељак. За тадашње Кикинђане важан дан. Дуго најављивана, након два пропала пројекта – 1964. и 1969. године из трећег покушаја, почела је изградња објекта, данас познатог под именом СЦ „Језеро”.
С извођачем радова „Кривајом” из босанскохерцеговачког градића Завидовића (Инжењеринг у Београду), уговором од 31. августа, прецизиран је рок завршетка спортске дворане и базена: 30. септембар 1978, а свечано је отварање било предвиђено за 6. октобар. Тога датума „Језеро” и јесте било отворено, али пошто није све ишло уговореном динамиком, тек годину дана касније – 1979.
Како је пренела тадашња локална штампа, а три деценије касније Миленко Михаљчић све то уобличио у својoj књизи „Кикиндско благо – 30 година СЦ Језеро”, на локацији изградње 5. септембра 1977. године окупило се неколико стотина грађана, омладине, спортиста и спортских радника, али и званица: савезних, републичких и покрајинских функционера, пошто су тога дана руководиоци заправо били на отварању нове алатнице у „Ливници Кикинда”.
Камен темељац за „Језеро” положио је кикиндски спортски радник Ђорђе Брашован, а о значају изградње говорио је Никола Барошевић, секретар кикиндског Општинског комитета Савеза комуниста Војводине. Током читаве 1978. за додатне инфраструктурне радове, који нису првобитно били предвиђени, издвајано је још много новца, нека су кикиндска предузећа припомогла додатним улагањима, али и радном снагом својих запосленика. Учествовали су и омладинци и припадници Југословенске народне армије на служењу војног рока у нашем граду.
Отварање је прво померено, за 29. новембар (Дан Републике СФРЈ), па за март 1979, потом и за мај исте године, а иако није изреком казано, Извршно веће Скупштине општине Кикинда било је на становишту „да је због кашњења крива „Криваја” која је преценила своје могућности”.
Није ни маја 1979. „Језеро” још увек било отворено, али су базен у објекту почели користити ватерполисти ЖАК-а, док су у дворани прве утакмице одиграли и рукометаши.
Коначно, 6. октобра 1979. године, отварањем „Језера” отворено је и ново поглавље кикиндског спорта, а након силних грађевинских и новчаних рашомонијада, које су пале у заборав, свима је било најважније да је наш град добио, за то време, савремену спортску дворану и затворени базен, па је тако испуњен сан не само спортиста већ и великог броја Кикинђана.
Практично одмах, започела је и друга развојна фаза „Језера”, а летњи базени с угоститељским објектом свечано су отворени 23. августа 1983. године.
Научио нас је: шта је улога, чин, песма, кретање на позорници и све оно што је потребно у тој прилици. Чика Аксентије није могао да се уклопи у ниске критеријуме који су тада, после рата, владали. Увек је стремио ка вишим и даљим циљевима. Код њега смо припремали озбиљне позоришне комаде: „Ајдуци”, „Лажа и паралажа” од Јована Стерије Поповића, „Школски надзорник”, „Љубавно писмо”, „Француско – пруски рат” од Косте Трифковића и друга дела. На Божић 1920. године извели смо позоришни комад „Ајдуци”.
Они су најбоље знали коју годину треба узети за почетак, јер није забележено да је један фудбалски клуб настао од скупине млађаних глумаца који су имали своју позоришну књижницу.
Лазар Тешић преминуо је 18. маја 1991. године у Новом Саду и сахрањен је близу гроба Мирослава Антића. Таква је била Божија воља.
На отварању је традиционално присуствовао и прослављени одбојкаш, промотер седеће одбојке, Васа Мијић. Он је честитао репрезентацији Србије у седећој одбојци на првој освојеној медаљи на златној Лиги нација, пожелео им низ нових успеха, а успех је пожелео и женској и мушкој одбојкашкој репрезентацији које играју утакмице светског првенства.
Питу за Гиниса, дугу 30 и по метара, направило је 15 чланица Удружења жена „Нови Козарци“. Утрошиле су 20 килограма брашна и кромпира, четири килограма лука и осам литара уља.
Одржавање програма који промовишу културу и обичаје становника од изузетног је значаја, посебно за мале средине у којима има и мање друштвених активности и прилика да се људи окупљају и друже, напоменуо је Марко Чавка, потпредседник Савета Месне заједнице Нови Козарци.
“Данима породице” присуствовао је и Арно Гујон, вршилац дужности директора Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону:
– Лала чека да се догоди већ годинама. Док сам студирао, често бих се зажелео Кикинде и хтео сам да то своје осећање преточим у уметнички израз. Мој Лала је друкчији од онога каквим се обично представља у причама, анегдотама, вицевима. Он је активан, радан, јако весео, знатижељан, екстремно емотиван и експресиван, обожава Кикинду – каже Остојић.
– Већ на првом часу сам приметила да Стефан има јак осећај за ову врсту глуме, лако му иде, веома је талентован и радознао и брзо учи – каже редитељка Делонг. – Када ми је писао, одмах сам прихватила да режирам његов наступ. Проучила сам Лалу, видела сам какав је у шалама. Помислила сам: једном је и он био заљубљен. Ово је «Ромео и Јулија» Лале и Сосе и нешто сасвим ново и до сада невиђено на овим просторима. Управо у Кикинди стварамо првог позоришног кловна у Србији.
Прва премијера биће одиграна на сцени Народног позоришта у суботу, 17. септембра, од 20 сати. Сутрадан, од 19 сати, у Позориштанцету “Лане”, Лала ће дочекати најмлађу публику.
Сматра се да је за оснивање српског позоришта у Кикинди одговоран књижевник и позоришни стваралац Јоаким Вујић који се, у мају 1834, на путовању у Мађарску, задржао на вечери код угледног великокикиндског домаћина, Стевана Дилбера. Дилбер је био глумац у Вујићевој пештанској дружини. На тој вечери, присутним гостима Вујић је пребацио што дозвољавају да се “усред српства” приређују немачке представе. Поменуо је случај Дебрецина које је прихватило једно пропало мађарско позориште из Будима, и град је плату глумцима одредио из своје благајне. Тада је, остало је записано, рекао: “Па кад је Дебрецин, који је нешто већи од Кикинде, допринео толике жртве на олтар богињи Талији, зашто не би могла и Кикинда, са окружним местима, издржавати стално српско позориште“.
После још једне Вујићеве посете Кикинди, када је одсео код учитеља Аркадија Петровића, син домаћина, Никола, студент права, и његов колега Лука Лисулов, основали су позоришну дружину која је у августу 1834. године, у гостионици „Код златног плуга“ (у Доситејевој улици), приказала Стеријино дело „Светислав и Милева“.
Први театар, Градско позориште, Кикинда је добила 1950. године. До тада, гостујуће представе играле су се по гостионицама, највише у локалу “Код белог крста” (место на углу Улице браће Татић и трга). Најчешће је гостовало Српско народно позориште које је, у време велике глади, 1865. године, сав приход од продатих улазница донирало сиромашним грађанима.
Места која су припала Великокикиндском дистрикту: Кикинда, Меленци и Башаид, били су насељени становништвом из Поморишја; у Мокрин, Карлово (Ново Милошево), Кумане, Крстур (Српски Крстур) и Тараш стигли су становници Потисја. Кикинда је била насељена породицама из Надлака, Семлака и Чанада (Румунија).