И да поново могу да бирају, изабрале би ђаке, учионицу и школске клупе. У послератној Кикинди, те давне 1948. године, четрдесетак ученика за свој будући позив бира учитељски. Уписују новоосновану Мешовиту учитељску школу.

– Са изградње аутопута Београд-Загреб, из Вогња покрај Сремске Митровице вратила сам се кући. Отац је рекао нећеш уписати Техникум у Хрватској, већ Учитељску школу овде у Кикинди. Тако је и било. Успешно сам завршила Учитељску школу, касније и Педагошку академију. Била сам упорна, некад одличан ђак, а некад врло добар- прича Смиљанка Бабић, наставница у пензији. Радни век започела је у Накову, а завршила у Београду.

-Пензионисана сам после 40 година и два месеца радног стажа. Ниједан дан боловања нисам имала, чак је и порођај био током ферија-присећа се.
У истом разреду биле су и Марица Секулић и Милка Леватић. На школском часу уприличеном поводом 70 година од како је прва генерација завршила Мшеовиту учитељску школу евоцирају успомене, присећају се својих професора, колега, ђака, богатог радног искуства.

-Одрасла сам са баком. Било је питање шта најпре завршити и доћи до егзистенције. Учитељску школу сам завршила сам 1952. године. Тек по завршетку, већ у јулу, међу првима сам добила декрет и постављење у Накову. Три године сам живела и радила тамо у вишим разредима. Удала сам се за Косту Секулића који је добио премештај, па смо се преселили у Кикинду- прича Марица Секулић.

Три даме радо се сећају својих професора међу којима посебно место заузима њихова разредна Катица Гргур, Херцеговка настањена у Новом Милошеву. У школским клупама стицале су, а касније делиле наставне, али и животне лекције.

– Ја сам имала прилике да будем тужна, али нисам хтела. Хоћу ведра и весела да корачам кроз живот и то сам преносила на децу. Кад пређем праг од учионице, ја сам своја, као да добијем крила. Осмехом поздравим ђаке- открила нам свој професионални, али и животни мото Милка Леватић. Учитељски позив одвео ју је у Улцињ, па у Сплит, да би се потом вратила да предаје у Кикинди.

Просветитељска мисија учитеља

Обележавање јубилеја прве генерације учитеља, иницирао је проф. др Јовица Тркуља.

-Поготово у оном времену, ми који смо расли на селу где су наши родитељи од јутра до мрака радили у пољу, учитељи и учитељице вршили су велику просветитељску мисију. Били су нам учитељи, свештеници, родитељи. Мислим да постоје два најузвишенија божја позива. Један је позив мајке која нам удахњује биолошки живот и други је позив учитељице која нам удахњује духовни живот- истиче професор Тркуља.

-Писао сам недавно о Ђури Радловићу, великом академском сликару, родом из Накова, који је постављао мозаик у Цркви Светог Марка у Београду. Када сам разговарао са њим, рекао ми је да је из сиромашне породице са шесторо, седморо деце постао то што је данас, а он је професор Ликовне академије и један од највећих сликара мозаичара зидног сликарства у региону, управо захваљујући учитељици Марици Секулић и Живи Букурову, наставнику сликарства- сведочи професор Тркуља.