Фудбалски клуб Делија из Мокрина током последње трећине ове године обележава столеће постојања. Након изложбе клупских фотографија која је отворена баш на дан када је Делија основан пре 100 година (28. августа 1922.), потом, 7. септембра, свечарске утакмице прве екипе мокринског клуба против јуниорског погона суботичког Спартака, још ће на Дан месне православне Славе, 21. новембра, бити представљена и књига „Сто година фудбала у Мокрину”.

Хроничар (све)мокринског битисања, па тако између осталог и фудбала у овом некада највећем селу Краљевине Југославије па и потоње СФРЈ, проф. Драгољуб П. Бадрљица, специјално за портал „Кикиндски”, написао је пригодни чланак.

Како „АЈДУЦИ” постадоше „ДЕЛИЈЕ”

(мале приче што на бајке личе, поводом обележавања једног века постојања)

Лазар (Миливоја) Тешић Мокринчанин је, достојан великог поштовања. Потицао је из лозе Теодора Теше Бајшанског (1693- 1777.) од којега настаде презиме Тешић у Мокрину. Лазар је рођен 1906. године у Мокрину. Пре Првог рата бавио се телесним вежбањем у мокринском Соколском друштву. Мокринчани су се спремали за соколски слет о

Видовдану 1914. године у Великој Кикинди али им је аустроугарска полиција забранила одлазак. Основну школу похађао је у родној варошици, а са радошћу је дочекао 1. март 1919. године, када је почела са радом Српска гимназија у Великој Кикинди, коју је похађао, а наставио и завршио у Суботици. Правни факултет завршио је у Суботици, јер му је отац Миливој, као српски добровољац из Првог светског рата, одбио добровољачку земљу и прихватио се државне службе (железничар). Као дипломирани правник имао је велику част да бива одабран, као врсни вежбач Сокола, за трогодишњу Предњачку соколску школу у Прагу од 1931. до 1934. године.

Касније ће постати начелник Соколског друштва Суботица, једног од најбоље уређених друштава у Краљевини Југославији. Истакао се осмисливши слетски свечану игру „Хеј  Словени”, где је вежбало укупно 3.220 учесника. За тај подухват признање му је одало само руководство Соколског врха тадашње Чехословачке, дарујући му, са посветом, велику монографију. Међу оснивачима, који су поставили темеље потоњем СК Делија, које увек треба наводити су и: Петар Попов „Кршин”, Урош Бадрљица и Душан Адамов „поп Душа”.

Ово је прича која треба да помогне будућим истраживачима када се буде наводила година настанка фудбалског клуба. Писац ових редова имао је среће и част да чује и забележи сећања Лазара Тешића.

„Почели сми се окупљати и играти у малој улици иза наше (Тешићеве) куће, угао улица Ђура Јакшић и А. Ранковић. По завршетку Првог рата, бригу о нама дечурлији, тако ми се чинило, нико није водио. Прихватио нас је Аксентије Убавић (убијен од стране шваба (намерно пишем малим словима злочинце) октобра 1941.), који је имао кафану на Брегу (данас у тој кући живи породица Лазе Кувизића). Замислите, са нама је припремао позоришне комаде.

Научио нас је: шта је улога, чин, песма, кретање на позорници и све оно што је потребно у тој прилици. Чика Аксентије није могао да се уклопи у ниске критеријуме који су тада, после рата, владали. Увек је стремио ка вишим и даљим циљевима. Код њега смо припремали озбиљне позоришне комаде: „Ајдуци”, „Лажа и паралажа” од Јована Стерије Поповића, „Школски надзорник”, „Љубавно писмо”, „Француско – пруски рат” од Косте Трифковића и друга дела. На Божић 1920. године извели смо позоришни комад „Ајдуци”.

Писац ових редова успео је да пронађе књижице из којих су глумци припремали позоришну представу, потписе на насловним странама и све то провери у разговорима са господином Лазаром, који је као судија Врховног суда Војводине у пензији живео у Новом Саду и у старости био слеп. Дејствујућа лица су били: Лазар Тешић – Милета арамбаша, Петар Попов – Обрад, Лазар Кнежев – Живојин, Душан Адамов – Витомир, Урош Бадрљица – Иван, Коста Јовић – Петар, сви Милетини момци, Мита Димитрије Кнежев – Срећко, Миле Попов – Ненад, Бранко Живанић – Лука, Сава Бугарчић – Андрија, сви Обрадови момци, Данка Маленичина – Зелида , једна Туркиња.

Тако је почело дружење једне изванредне генерације деце старости од 11 до 14 година, које су настављали такмичењем у „шорању крпењаче”, па преко незаборавних утакмица на Вашаришту, оркестара, забава, избора лепотице Мокрина, заједно са београдским листом „Време” и другарством достојним  највећег поштовања.

А када се повео разговор око имена клуба, Лазар Тешић предложио је ДЕЛИЈА, под утицајем народних песама, што на турском језику значи јунак, што и би усвојено.

Прва утакмица одиграна је 1922. године, па ће Петар Попов „Кршин”, најважнија личност клуба, усвојити ту годину као почетак.

По једној причи прву лопту у Мокрин донео је студент медицине у Грацу Душан Љ. Новаков, купивши је у „златном” Прагу.

По другој причи, лопту су купили код Телбиса у Великој Кикинди,  гимназијалци: Душан Адамов, Петар Попов и Урош Бадрљица и сликали се са њом.

Судбина ће се са некима немилосрдно поиграти: Живојин Секулић, неуморни организатор, умре навршивши само 19 година. Споменик су му подигли његови „Делијаши”, а срушили неки нечасни људи око 2000. године, Урош Бадрљица постаће бележник мокринске Општине, начелник Соколског друштва и завршиће трагично после Другог светског рата, Димитрије „Мита” Кнежев (1909-1997.) завршио је Правни факултет, писао песме и књиге о свом завичају, Новом Саду, Београду, Маутхаузену, Гросрамингу, филијали Маутхаузена, Голом Отоку… Преживео је страхоте логора Маутхаузен, а вест о његовој смрти у Београду доћи ће у Мокрин после више од месец дана.

Највећи скуп „Делијаша”, играча и навијача, обележавајући 50. годишњицу клуба, био је на Велику Госпојину дан славе клуба, 1970. године, када су били живи многи оснивачи, чланови управе, играчи и навијачи (Петар Попов  „Кршин”, Душан Адамов „поп Душа”, Лазар Тешић, Мирко Кнежев, отац тројице синова, играчи: Димитрије Кнежев, Паја Бадрљица, Аркадије Кулаузов… Из Аргентине је само за ту прилику допутовао Стеван И. Дражић.

Они су најбоље знали коју годину треба узети за почетак, јер није забележено да је један фудбалски клуб настао од скупине млађаних глумаца који су имали своју позоришну књижницу.

На питања радозналих новинара и знатижељника: „Како је све то могло да се дешава у Мокрину баш тако”, следио би скоро једногласно јасан одговор: „Тако смо хтели, могли и смели”.

Лазар Тешић преминуо је 18. маја 1991. године у Новом Саду и сахрањен је близу гроба Мирослава Антића. Таква је била Божија воља.

Богдан Ибрајтер Тане, дугогодишњи новинар београдске Политике више пута писао је о Делији и Делијашима. Под насловом „Делија, банатски Уругвај” Тане је са сарадницима 2011. године објавио изузетну и подацима пребогату књигу.

Поводом ове значајне стогодишњице, спрема се нова, коју ради Јован Вељин Мокрински са помоћницима.

Мокрин и ФК Делија, као области проучавања, обилују занимљивим причама без краја, као и многа друга места. Само се мора прионути на дуготрајни рад и темељна истраживања.

Драгољуб П. Бадрљица, проф. физичке културе из Мокрина