Fudbalski klub Delija iz Mokrina tokom poslednje trećine ove godine obeležava stoleće postojanja. Nakon izložbe klupskih fotografija koja je otvorena baš na dan kada je Delija osnovan pre 100 godina (28. avgusta 1922.), potom, 7. septembra, svečarske utakmice prve ekipe mokrinskog kluba protiv juniorskog pogona subotičkog Spartaka, još će na Dan mesne pravoslavne Slave, 21. novembra, biti predstavljena i knjiga „Sto godina fudbala u Mokrinu”.

Hroničar (sve)mokrinskog bitisanja, pa tako između ostalog i fudbala u ovom nekada najvećem selu Kraljevine Jugoslavije pa i potonje SFRJ, prof. Dragoljub P. Badrljica, specijalno za portal „Kikindski”, napisao je prigodni članak.

Kako „AJDUCI” postadoše „DELIJE”

(male priče što na bajke liče, povodom obeležavanja jednog veka postojanja)

Lazar (Milivoja) Tešić Mokrinčanin je, dostojan velikog poštovanja. Poticao je iz loze Teodora Teše Bajšanskog (1693- 1777.) od kojega nastade prezime Tešić u Mokrinu. Lazar je rođen 1906. godine u Mokrinu. Pre Prvog rata bavio se telesnim vežbanjem u mokrinskom Sokolskom društvu. Mokrinčani su se spremali za sokolski slet o

Vidovdanu 1914. godine u Velikoj Kikindi ali im je austrougarska policija zabranila odlazak. Osnovnu školu pohađao je u rodnoj varošici, a sa radošću je dočekao 1. mart 1919. godine, kada je počela sa radom Srpska gimnazija u Velikoj Kikindi, koju je pohađao, a nastavio i završio u Subotici. Pravni fakultet završio je u Subotici, jer mu je otac Milivoj, kao srpski dobrovoljac iz Prvog svetskog rata, odbio dobrovoljačku zemlju i prihvatio se državne službe (železničar). Kao diplomirani pravnik imao je veliku čast da biva odabran, kao vrsni vežbač Sokola, za trogodišnju Prednjačku sokolsku školu u Pragu od 1931. do 1934. godine.

Kasnije će postati načelnik Sokolskog društva Subotica, jednog od najbolje uređenih društava u Kraljevini Jugoslaviji. Istakao se osmislivši sletski svečanu igru „Hej  Sloveni”, gde je vežbalo ukupno 3.220 učesnika. Za taj poduhvat priznanje mu je odalo samo rukovodstvo Sokolskog vrha tadašnje Čehoslovačke, darujući mu, sa posvetom, veliku monografiju. Među osnivačima, koji su postavili temelje potonjem SK Delija, koje uvek treba navoditi su i: Petar Popov „Kršin”, Uroš Badrljica i Dušan Adamov „pop Duša”.

Ovo je priča koja treba da pomogne budućim istraživačima kada se bude navodila godina nastanka fudbalskog kluba. Pisac ovih redova imao je sreće i čast da čuje i zabeleži sećanja Lazara Tešića.

„Počeli smi se okupljati i igrati u maloj ulici iza naše (Tešićeve) kuće, ugao ulica Đura Jakšić i A. Ranković. Po završetku Prvog rata, brigu o nama dečurliji, tako mi se činilo, niko nije vodio. Prihvatio nas je Aksentije Ubavić (ubijen od strane švaba (namerno pišem malim slovima zločince) oktobra 1941.), koji je imao kafanu na Bregu (danas u toj kući živi porodica Laze Kuvizića). Zamislite, sa nama je pripremao pozorišne komade.

Naučio nas je: šta je uloga, čin, pesma, kretanje na pozornici i sve ono što je potrebno u toj prilici. Čika Aksentije nije mogao da se uklopi u niske kriterijume koji su tada, posle rata, vladali. Uvek je stremio ka višim i daljim ciljevima. Kod njega smo pripremali ozbiljne pozorišne komade: „Ajduci”, „Laža i paralaža” od Jovana Sterije Popovića, „Školski nadzornik”, „Ljubavno pismo”, „Francusko – pruski rat” od Koste Trifkovića i druga dela. Na Božić 1920. godine izveli smo pozorišni komad „Ajduci”.

Pisac ovih redova uspeo je da pronađe knjižice iz kojih su glumci pripremali pozorišnu predstavu, potpise na naslovnim stranama i sve to proveri u razgovorima sa gospodinom Lazarom, koji je kao sudija Vrhovnog suda Vojvodine u penziji živeo u Novom Sadu i u starosti bio slep. Dejstvujuća lica su bili: Lazar Tešić – Mileta arambaša, Petar Popov – Obrad, Lazar Knežev – Živojin, Dušan Adamov – Vitomir, Uroš Badrljica – Ivan, Kosta Jović – Petar, svi Miletini momci, Mita Dimitrije Knežev – Srećko, Mile Popov – Nenad, Branko Živanić – Luka, Sava Bugarčić – Andrija, svi Obradovi momci, Danka Maleničina – Zelida , jedna Turkinja.

Tako je počelo druženje jedne izvanredne generacije dece starosti od 11 do 14 godina, koje su nastavljali takmičenjem u „šoranju krpenjače”, pa preko nezaboravnih utakmica na Vašarištu, orkestara, zabava, izbora lepotice Mokrina, zajedno sa beogradskim listom „Vreme” i drugarstvom dostojnim  najvećeg poštovanja.

A kada se poveo razgovor oko imena kluba, Lazar Tešić predložio je DELIJA, pod uticajem narodnih pesama, što na turskom jeziku znači junak, što i bi usvojeno.

Prva utakmica odigrana je 1922. godine, pa će Petar Popov „Kršin”, najvažnija ličnost kluba, usvojiti tu godinu kao početak.

Po jednoj priči prvu loptu u Mokrin doneo je student medicine u Gracu Dušan LJ. Novakov, kupivši je u „zlatnom” Pragu.

Po drugoj priči, loptu su kupili kod Telbisa u Velikoj Kikindi,  gimnazijalci: Dušan Adamov, Petar Popov i Uroš Badrljica i slikali se sa njom.

Sudbina će se sa nekima nemilosrdno poigrati: Živojin Sekulić, neumorni organizator, umre navršivši samo 19 godina. Spomenik su mu podigli njegovi „Delijaši”, a srušili neki nečasni ljudi oko 2000. godine, Uroš Badrljica postaće beležnik mokrinske Opštine, načelnik Sokolskog društva i završiće tragično posle Drugog svetskog rata, Dimitrije „Mita” Knežev (1909-1997.) završio je Pravni fakultet, pisao pesme i knjige o svom zavičaju, Novom Sadu, Beogradu, Mauthauzenu, Grosramingu, filijali Mauthauzena, Golom Otoku… Preživeo je strahote logora Mauthauzen, a vest o njegovoj smrti u Beogradu doći će u Mokrin posle više od mesec dana.

Najveći skup „Delijaša”, igrača i navijača, obeležavajući 50. godišnjicu kluba, bio je na Veliku Gospojinu dan slave kluba, 1970. godine, kada su bili živi mnogi osnivači, članovi uprave, igrači i navijači (Petar Popov  „Kršin”, Dušan Adamov „pop Duša”, Lazar Tešić, Mirko Knežev, otac trojice sinova, igrači: Dimitrije Knežev, Paja Badrljica, Arkadije Kulauzov… Iz Argentine je samo za tu priliku doputovao Stevan I. Dražić.

Oni su najbolje znali koju godinu treba uzeti za početak, jer nije zabeleženo da je jedan fudbalski klub nastao od skupine mlađanih glumaca koji su imali svoju pozorišnu knjižnicu.

Na pitanja radoznalih novinara i znatiželjnika: „Kako je sve to moglo da se dešava u Mokrinu baš tako”, sledio bi skoro jednoglasno jasan odgovor: „Tako smo hteli, mogli i smeli”.

Lazar Tešić preminuo je 18. maja 1991. godine u Novom Sadu i sahranjen je blizu groba Miroslava Antića. Takva je bila Božija volja.

Bogdan Ibrajter Tane, dugogodišnji novinar beogradske Politike više puta pisao je o Deliji i Delijašima. Pod naslovom „Delija, banatski Urugvaj” Tane je sa saradnicima 2011. godine objavio izuzetnu i podacima prebogatu knjigu.

Povodom ove značajne stogodišnjice, sprema se nova, koju radi Jovan Veljin Mokrinski sa pomoćnicima.

Mokrin i FK Delija, kao oblasti proučavanja, obiluju zanimljivim pričama bez kraja, kao i mnoga druga mesta. Samo se mora prionuti na dugotrajni rad i temeljna istraživanja.

Dragoljub P. Badrljica, prof. fizičke kulture iz Mokrina