Лепши почетак нису могле ни замислити рукометашице Кикинде у повратничкој сезони у елити: Кикинда – Панчево 31:26! У првом колу шампионата Србије, Кикинђанке су предвођене новом тренерицом Драганом Карановић, на терену „Језера” на тај начин уписале прва два бода и то баш против дужника из минуле сезоне из другог рангу, екипе Панчева која им је пролетос у последњој рунди делимично помутила славље и однела друголигашки пехар из њихове дворане, премда су се Панчевке и Кикинђанке тада заједно пласирале у наш најачи ранг – Аркус лигу.
А у суботу увече на премијери у поменутом елитном степену надметања, само је у првом делу утакмице, који је завршена минималном предношћу домаћих од 16:15, виђена изједначена борба две екипе. У другом полувремену Кикинда је у нападу једнако била ефикасна, а истовремено на супротној страни терена сјајне одбране имала је голманка наше екипе Милице Михајловић, предност је расла у корист домаће екипе па је у појединим тренуцима, ближе крају сусрета, разлика у корист наших девојака износила и седам голова.
Ватерполисте кикиндског ЖАК-а, повратнике у Прву „А” лигу – наш други ранг, обишао је градоначелник Никола Лукач са сарадницима: градским већником задуженим за спорт Драганом Пецарским и председницом Спортског савеза Јеленом Чуданов,.
– Циљ нам је да направимо тим који ће бити стабилан у овом рангу и да онда сваке сезоне полако идемо ка вишим дометима – истакао је Слободан Јакшић, председник ЖАК-а.
Лукач је напоменуо да ће Град максимално подржати рад клуба.
– Ова управа створила је у клубу одличну атмосферу, екипа вредно тренира већ четврту недељу и с пуно елана суочиће се са изазовима које је очекују у повратничкој сезони – казао је Лукач.
Велики столетни јубилеј мокринског Делије, у низу манифестација, увеличао је суперлигаш суботички Спартак. Резултат је био у другом плану, но остаће записано, било је 4:0 (2:0) за Суботичане. Посебно угодно изненађење приредили су гости са севера Бачке дошавши с првим тимом, иако је првобитно било најављено да ће стићи с јуниорским погоном. Тренер Спартака Славко Петровић није у тиму имао тројицу повређених, а свега још петорици првотимаца дао је слободан дан.
Гости су рано повели, а средином првога дела и удвостручили предност, такође из акције. У наставку игре на терену била је још и јача постава Спартака, убрзо су ударцем с полудстанце гости повисли на 3:0, а потом на сличан начин и, испоставило се, поставили коначан резултат, одрадивши добар тренинг пред првенствени меч Суперлиге који чека за викенд против новосадске Младости.
Пригодним поклонима уочи мокринског сусрета за дуго памћење, Владимир Торбица доскорашњи Спартаков вођа тима на терену, а сада координатор селекција у клубу, даровао је „Делијаше”. Уручене су Даријану Симићу председнику Делије, још и плакете ФС Војводине и ФСГ Кикинда, а утакмици као и банкету, уз бројне званице, присуствовали су и градоначелник Кикинде Никола Лукач, градски већник за спорт Драган Пецарски и председница Спортског савеза Кикинде Јелена Чуданов.
Лукач и Симић
Градоначелник је одржао и леп и примерен поздравни говор у мокринском Дому омладине, а ту се у улози домаћина нашао, уз председника клуба Симића, и председник Савета МЗ Мокрин Дејан Ивановић, иначе фудбалер ОФК Кикинде, а у овој прилици појачао је матични клуб и одиграо меч са Спартаком.
Колико год играчке поставе Спартака биле јаке, тек је стручни штаб Суботичана с максималним поштовањем дошао у пуном саставу у Мокрин. А колико је тај састав импресиван, сведоче играчке каријере које су ти људи остварили.
Шеф је струке харизматични Славко Петровић, некада голман свих селекција београдске Црвене звезде који додуше није забележио ни један званични наступ за први тим нашег највећег клуба, јер су тада испред њега били легендарни Звездини голмани: Александар Дика Стојановић и Живан Љуковчан, а потом је бранио у бројним немачким клубовима, између осталог и у Фортуни (Дизелдорф) с којом је освојио Куп Немачке.
Ивановић и Лукач
У стручном штабу Суботичана први му је помоћник Ђорђе Туторић, такође некадашњи Звездаш и дефанзивац овога клуба. Ту је потом и бивши Партизановац, такође некада одбрамбени фубалер, Бранко Савић, те тренер голмана Мустафа Пешталић, некадашњи врсни чувар мреже југо прволигаша: тузланске Слободе и мостарског Вележа, из две последње сезоне СФРЈ. Бранио је пре тога рођени Брчак и за Спартак и НК Шибеник у Другој лиги Југославије, а подсетили смо се сви у ћаскању и на та својевремена гостовања Суботичана и Шибенчана на кикиндском Градском стадиону осамдесетих година, као и на велике фудбалере које је север Банат у то време изнедрио…
Коначно, био је ту и човек, иначе посебно срдачан и „из народа”, иако су и сви поменути слични њему, који је много постигао на травнатим теренима Италије – Љубиша Дунђерски, садашњи спортски директор Спартака. Играо је Дунђерски у Војводини, а значајан траг оставио је потом у Аталанти из Бергама, чији је дрес носио пет сезона, потом и у Кому и Тревизу, укупно седам сезона на апенинској „чизми”. Фудбалским причама из давнина не би било краја, али рано су професионалци из Суботице морали пут севера Бачке, но зато су Мокринчани до ситних сати славили јубилеј, који се прославља само „једанпут у историји”!
Трећим тријумфом у низу ОФК Кикинда полако иде ка врху табеле војвођанског „Истока” и то након тешког првог циклуса у сезони, када је у прва четири кола имала три гостовања. Нарочито захтевна била је последња утакмица, у Ковину. Тренер Јевто Јарчевић напомиње да је Раднички потврдио да има добар тим и да је незгодан домаћин.
– Одлично смо отворили меч, стекли предност и имали потпуну контролу, али онда примили невероватан гол, Ковинци су поравнали ударцем главом с 14 метара. Међутим брзо смо се подигли, опет повели и заслужено славили. Били смо чврсти, храбри и смирени и са самопоуздањем чекамо у суботу Борац – каже Јарчевић.
Тренер Јевто Јарчевић
Марко Спахић много је километара претрчао у Ковину и саиграчима сервирао доста лопти за шансе.
– Имамо простора за напредак, морамо поправити реализацију већ против одличне екипе из Старчева, а с бољим голгетерским учинком, утакмице ћемо још мирније приводити крају. Напорно радимо код тренера Јарчевића и нема сумње да ће се труд исплатити – јасан је Спахић.
Силна Слобода са свог „Илије Пантелића” испратила је „петицом” Омољичане, па се уз гол-разлику 15:3, након четвртог кола вратила на лидерску позицију војвођанског „Истока”. Да није било промашеног пенала у трећем колу на гостовању у Банатском Великом Селу, када је меч завршен без погодака, утисак би био беспрекоран, но било како билo, након старта сезоне у први план избио је млађани вођа навале Немања Ковачевић.
Робусни Ковачевић, који ће 10. децембра напунити тек 17 година, у другом колу, дан пошто је стигао из редова највећег ривала Козаре, био је на дебију двоструки стрелац у победи против Качареваца, потом је управо против бившег клуба изборио поменути пенал који Галић није искористио, а онда је минуле суботе против Омољичана постигао можда и најбитнији, други гол на мечу и широм отворио врата уверљивом тријумфу. Тада је посебно привукла пажњу његова смиреност и рутина.
Након што га је Галић пронашао у шеснаестерцу гостију, снашао се на малом простору, маниром искусног играча заобишао голмана Омољичана и лагано поентирао. Усто, стално је гладан лопте, нуди се саиграчима у свакој ситуацији и ако овако настави, уз мању корекцију телесне тежине, превазићи ће врло брзо покрајински ранг, самим тим и оца Милу који је у Козари својевремено оставио траг на војвођанским теренима.
– Пошто у матичној Козари нисам добио праву шансу да се докажем, сада после три меча више нема сумње, донео сам праву одлуку када сам прелазио у Слободу. Хвала новом клубу на указаној прилици, за почетак сам узвратио на прави начин, три су гола на моме конту и изборени пенал, али тек ме очекује доказивање у континуитету – вели Ковачевић.
Рукометашице ЖОРК Кикинде у суботу, у дворани „Језеро” од 19 сати, након четири године и четири месеца опет ће заиграти у Суперлиги. Дочекаће тим Панчева, с којим су пролетос истовремено избориле пласман у наш најјачи ранг.
У међувремену, много тога се променило у женском клупском рукомету Србије у протеклом поменутом раздобљу, а овога лета забележено је чак одустајање једног клуба од надметања у Аркус Суперлиги, доста пре старта сезоне, па ће такмичење имати непаран број екипа.
Играње у елити увек је посебан и изазов и обавеза, а то се не односи само на младе девојке ЖОРК Кикинде које тек треба да се докажу у овом спорту, већ и на дебитанкињу на тренерској клупи, када је реч о вођењу сениорских екипа, Драгану Карановић, која је запажен траг оставила својевремено као играчица под презименом Лука.
– Циљ нам је опстанак у повратничкој сезони клуба. Лига је на високом нивоу, све су се екипе појачале и заслужују респект, али ми ћемо се трудити да у свакој утакмици идемо на победу, јер је то једини начин да дођемо до поменутог циља, а видећемо колико ћемо у томе успевати, – каже Карановићева.
Ривал на старту је познаник из прошле сезоне?
– Моје играчице на терен ће изаћи спремне и мотивисане, пресудиће инспирација тога дана, верујем у нашу корист – оптимисткиња је Карановићева.
На турниру у Чоки, млада стонотенисерка кикиндске Галадске Лена Терзић освојила је треће место у конкуренцији мини-кадеткиња.
Наступили су и Душан Тешин и Андреј Бањаш у конкуренцији јуниора. Прошли су групе и испали у првом колу главног жреба, али с обзиром да су по годинама још увек кадети, тренер Владимир Тошевски и њихове наступе оцењује успешним.
Фудбалски клуб Делија из Мокрина током последње трећине ове године обележава столеће постојања. Након изложбе клупских фотографија која је отворена баш на дан када је Делија основан пре 100 година (28. августа 1922.), потом, 7. септембра, свечарске утакмице прве екипе мокринског клуба против јуниорског погона суботичког Спартака, још ће на Дан месне православне Славе, 21. новембра, бити представљена и књига „Сто година фудбала у Мокрину”.
Хроничар (све)мокринског битисања, па тако између осталог и фудбала у овом некада највећем селу Краљевине Југославије па и потоње СФРЈ, проф. Драгољуб П. Бадрљица, специјално за портал „Кикиндски”, написао је пригодни чланак.
Како „АЈДУЦИ” постадоше „ДЕЛИЈЕ”
(мале приче што на бајке личе, поводом обележавања једног века постојања)
Делија 1930. године
Лазар (Миливоја) Тешић Мокринчанин је, достојан великог поштовања. Потицао је из лозе Теодора Теше Бајшанског (1693- 1777.) од којега настаде презиме Тешић у Мокрину. Лазар је рођен 1906. године у Мокрину. Пре Првог рата бавио се телесним вежбањем у мокринском Соколском друштву. Мокринчани су се спремали за соколски слет о
Петар Попов Кршин
Видовдану 1914. године у Великој Кикинди али им је аустроугарска полиција забранила одлазак. Основну школу похађао је у родној варошици, а са радошћу је дочекао 1. март 1919. године, када је почела са радом Српска гимназија у Великој Кикинди, коју је похађао, а наставио и завршио у Суботици. Правни факултет завршио је у Суботици, јер му је отац Миливој, као српски добровољац из Првог светског рата, одбио добровољачку земљу и прихватио се државне службе (железничар). Као дипломирани правник имао је велику част да бива одабран, као врсни вежбач Сокола, за трогодишњу Предњачку соколску школу у Прагу од 1931. до 1934. године.
Др Душан Новаков
Касније ће постати начелник Соколског друштва Суботица, једног од најбоље уређених друштава у Краљевини Југославији. Истакао се осмисливши слетски свечану игру „Хеј Словени”, где је вежбало укупно 3.220 учесника. За тај подухват признање му је одало само руководство Соколског врха тадашње Чехословачке, дарујући му, са посветом, велику монографију. Међу оснивачима, који су поставили темеље потоњем СК Делија, које увек треба наводити су и: Петар Попов „Кршин”, Урош Бадрљица и Душан Адамов „поп Душа”.
Ово је прича која треба да помогне будућим истраживачима када се буде наводила година настанка фудбалског клуба. Писац ових редова имао је среће и част да чује и забележи сећања Лазара Тешића.
„Почели сми се окупљати и играти у малој улици иза наше (Тешићеве) куће, угао улица Ђура Јакшић и А. Ранковић. По завршетку Првог рата, бригу о нама дечурлији, тако ми се чинило, нико није водио. Прихватио нас је Аксентије Убавић (убијен од стране шваба (намерно пишем малим словима злочинце) октобра 1941.), који је имао кафану на Брегу (данас у тој кући живи породица Лазе Кувизића). Замислите, са нама је припремао позоришне комаде.
Научио нас је: шта је улога, чин, песма, кретање на позорници и све оно што је потребно у тој прилици. Чика Аксентије није могао да се уклопи у ниске критеријуме који су тада, после рата, владали. Увек је стремио ка вишим и даљим циљевима. Код њега смо припремали озбиљне позоришне комаде: „Ајдуци”, „Лажа и паралажа” од Јована Стерије Поповића, „Школски надзорник”, „Љубавно писмо”, „Француско – пруски рат” од Косте Трифковића и друга дела. На Божић 1920. године извели смо позоришни комад „Ајдуци”.
Представљање књиге „Делија банатски Уругвај“ 2011.
Писац ових редова успео је да пронађе књижице из којих су глумци припремали позоришну представу, потписе на насловним странама и све то провери у разговорима са господином Лазаром, који је као судија Врховног суда Војводине у пензији живео у Новом Саду и у старости био слеп. Дејствујућа лица су били: Лазар Тешић – Милета арамбаша, Петар Попов – Обрад, Лазар Кнежев – Живојин, Душан Адамов – Витомир, Урош Бадрљица – Иван, Коста Јовић – Петар, сви Милетини момци, Мита Димитрије Кнежев – Срећко, Миле Попов – Ненад, Бранко Живанић – Лука, Сава Бугарчић – Андрија, сви Обрадови момци, Данка Маленичина – Зелида , једна Туркиња.
Тако је почело дружење једне изванредне генерације деце старости од 11 до 14 година, које су настављали такмичењем у „шорању крпењаче”, па преко незаборавних утакмица на Вашаришту, оркестара, забава, избора лепотице Мокрина, заједно са београдским листом „Време” и другарством достојним највећег поштовања.
Делија значка
А када се повео разговор око имена клуба, Лазар Тешић предложио је ДЕЛИЈА, под утицајем народних песама, што на турском језику значи јунак, што и би усвојено.
Прва утакмица одиграна је 1922. године, па ће Петар Попов „Кршин”, најважнија личност клуба, усвојити ту годину као почетак.
По једној причи прву лопту у Мокрин донео је студент медицине у Грацу Душан Љ. Новаков, купивши је у „златном” Прагу.
По другој причи, лопту су купили код Телбиса у Великој Кикинди, гимназијалци: Душан Адамов, Петар Попов и Урош Бадрљица и сликали се са њом.
Живојин Секулић
Судбина ће се са некима немилосрдно поиграти: Живојин Секулић, неуморни организатор, умре навршивши само 19 година. Споменик су му подигли његови „Делијаши”, а срушили неки нечасни људи око 2000. године, Урош Бадрљица постаће бележник мокринске Општине, начелник Соколског друштва и завршиће трагично после Другог светског рата, Димитрије „Мита” Кнежев (1909-1997.) завршио је Правни факултет, писао песме и књиге о свом завичају, Новом Саду, Београду, Маутхаузену, Гросрамингу, филијали Маутхаузена, Голом Отоку… Преживео је страхоте логора Маутхаузен, а вест о његовој смрти у Београду доћи ће у Мокрин после више од месец дана.
Највећи скуп „Делијаша”, играча и навијача, обележавајући 50. годишњицу клуба, био је на Велику Госпојину дан славе клуба, 1970. године, када су били живи многи оснивачи, чланови управе, играчи и навијачи (Петар Попов „Кршин”, Душан Адамов „поп Душа”, Лазар Тешић, Мирко Кнежев, отац тројице синова, играчи: Димитрије Кнежев, Паја Бадрљица, Аркадије Кулаузов… Из Аргентине је само за ту прилику допутовао Стеван И. Дражић.
Они су најбоље знали коју годину треба узети за почетак, јер није забележено да је један фудбалски клуб настао од скупине млађаних глумаца који су имали своју позоришну књижницу.
На питања радозналих новинара и знатижељника: „Како је све то могло да се дешава у Мокрину баш тако”, следио би скоро једногласно јасан одговор: „Тако смо хтели, могли и смели”.
Лазар Тешић преминуо је 18. маја 1991. године у Новом Саду и сахрањен је близу гроба Мирослава Антића. Таква је била Божија воља.
Богдан Ибрајтер Тане, дугогодишњи новинар београдске Политике више пута писао је о Делији и Делијашима. Под насловом „Делија, банатски Уругвај” Тане је са сарадницима 2011. године објавио изузетну и подацима пребогату књигу.
Поводом ове значајне стогодишњице, спрема се нова, коју ради Јован Вељин Мокрински са помоћницима.
Мокрин и ФК Делија, као области проучавања, обилују занимљивим причама без краја, као и многа друга места. Само се мора прионути на дуготрајни рад и темељна истраживања.
Драгољуб П. Бадрљица, проф. физичке културе из Мокрина
Репрезентација Републике Србије у седећој одбојци победник је 12. Међународног турнира „Куп Кикинде 2022“ који је одржан протеклог викенда у Спортском центру „Језеро“. Домаћини су, као и увек, драге пријатеље из региона дочекали искрено и срдачно.
Након девет одиграних утакмица, друго место припало је ОКИ „Бања Лука“ – Бања Лука, треће КСО “Искра” – Бугојно, четврто ОКИ „Феникс“ – Кикинда. Пети су били ОСУИ „Црвенка“ – Црвенка, а шести КСО “Смеч” – Београд.
Тренер репрезентације Драган Јокић је рекао да веома цени овај турнир и да му је изузетно драго да је репрезентација успела да освоји прво место и победнички пехар. Додао је и да су утакмице овог турнира добродошле у текућим припремама репрезентације за учешће на Светском првенству у Сарајеву које предстоји за мање од два месеца.
На отварању је традиционално присуствовао и прослављени одбојкаш, промотер седеће одбојке, Васа Мијић. Он је честитао репрезентацији Србије у седећој одбојци на првој освојеној медаљи на златној Лиги нација, пожелео им низ нових успеха, а успех је пожелео и женској и мушкој одбојкашкој репрезентацији које играју утакмице светског првенства.
Градоначелник Кикинде Никола Лукач изразио је задовољство што се овај турнир традиционално одржава и потврдио настојања Града да га подрже.
А у суботу увече на премијери у поменутом елитном степену надметања, само је у првом делу утакмице, који је завршена минималном предношћу домаћих од 16:15, виђена изједначена борба две екипе. У другом полувремену Кикинда је у нападу једнако била ефикасна, а истовремено на супротној страни терена сјајне одбране имала је голманка наше екипе Милице Михајловић, предност је расла у корист домаће екипе па је у појединим тренуцима, ближе крају сусрета, разлика у корист наших девојака износила и седам голова.
– Одлично смо отворили меч, стекли предност и имали потпуну контролу, али онда примили невероватан гол, Ковинци су поравнали ударцем главом с 14 метара. Међутим брзо смо се подигли, опет повели и заслужено славили. Били смо чврсти, храбри и смирени и са самопоуздањем чекамо у суботу Борац – каже Јарчевић.
Након што га је Галић пронашао у шеснаестерцу гостију, снашао се на малом простору, маниром искусног играча заобишао голмана Омољичана и лагано поентирао. Усто, стално је гладан лопте, нуди се саиграчима у свакој ситуацији и ако овако настави, уз мању корекцију телесне тежине, превазићи ће врло брзо покрајински ранг, самим тим и оца Милу који је у Козари својевремено оставио траг на војвођанским теренима.
Научио нас је: шта је улога, чин, песма, кретање на позорници и све оно што је потребно у тој прилици. Чика Аксентије није могао да се уклопи у ниске критеријуме који су тада, после рата, владали. Увек је стремио ка вишим и даљим циљевима. Код њега смо припремали озбиљне позоришне комаде: „Ајдуци”, „Лажа и паралажа” од Јована Стерије Поповића, „Школски надзорник”, „Љубавно писмо”, „Француско – пруски рат” од Косте Трифковића и друга дела. На Божић 1920. године извели смо позоришни комад „Ајдуци”.
Они су најбоље знали коју годину треба узети за почетак, јер није забележено да је један фудбалски клуб настао од скупине млађаних глумаца који су имали своју позоришну књижницу.
Лазар Тешић преминуо је 18. маја 1991. године у Новом Саду и сахрањен је близу гроба Мирослава Антића. Таква је била Божија воља.
На отварању је традиционално присуствовао и прослављени одбојкаш, промотер седеће одбојке, Васа Мијић. Он је честитао репрезентацији Србије у седећој одбојци на првој освојеној медаљи на златној Лиги нација, пожелео им низ нових успеха, а успех је пожелео и женској и мушкој одбојкашкој репрезентацији које играју утакмице светског првенства.