Учитељица Мирјана Цвејић била је у првој генерацији ђака Учитељске школе у Кикинди. За катедром је провела четири деценије. Данас, у деведесетој години, памти најважније – децу је, пре свега учила да поштују старије и једни друге.
Четрдесет година учитељског стажа: безброј улазака у учионицу, предавања, пропитивања, приредби, екскурзија и школа у природи, растанака, па сусрета са новим, радозналим малим људима, непрестаног труда да израсту у људе за пример. И цвеће од креп папира, сунђера и жице за Осми март. И онда, још једно препознавање на улици: „Учитељице Миро, да ли ме се сећате?“. Зар то није најлепше, пита.
Мирјана Милачић једна је од девојчица које су, само четири годне после рата уписале прву Учитељску школу у Кикинди. Фалило је учитеља тих година. Десетине деце кренуло је на наставу која се одржавала у згради на месту садашње Аутобуске станице. Три године касније, са само 17,5 година и Мирјана је добила своје прво одељење, у школи у Мокрину у којој је, осам година, калила учитељски позив и однос према ђацима.
Иако са већ етаблираним местом у друштву, одазивали су се учитељи позивима домовине у изградњи. Још као ђаци Учитељске школе одлазили су на радне акције. Учитељица Мира у биографију је успела да упише чак три: изградњу Новог Београда, пруге Добој–Бања Лука и Светозарево (данашња Јагодина).
– До воза који је у Кикинду стизао по нас, акцијаше, тата ме је, из трећег рејона возио на шпедитеру који је вукла мазга, а који су нам остали од Руса – каже Мирјана Цвејић. – Ништа то није било срамота. Срамота је била не бити поштен.
У току школске године, млади учитељи дружили су се сваке вечери у сеоској Библиотеци. Било је ту и романтичних сусрета, наравно, а коврџе црнооке Мирјане очарале су једног Мокринчанина којег су још неке младе учитељице потајно погледале. У 23. години Мирјана је постала супруга Артемија Цвејића, машинског инжењера. Добили су Желимира и Драгославу.
Из Мокрина је, по прекоманди, стигла у Школу „Ђура Јакшић“ у Кикинди, у којој је радила до пензије. Мало тога остало је исто за пола века, од првог уласка у разред учитељице Мирјане, али и за три деценије, колико је у пензији. Или се, боље речено, у слободама и односима деце и наставника променило баш све.
– Већ другог дана знали смо свако дете по имену и све о њему – каже. – У току часа морали смо да стојимо, директор је вирио кроз кључаоницу, да провери да нисмо, случајно, сели. Посећивали смо свако дете једном годишње, знали смо о њима све што је било потребно. Кажу да сам била строга, али била сам праведна – и имала сам најбоље ђаке. Нисам правила разлику по томе ко је из какве породице и деца су то препознавала. Ствар је у поштовању.
У другом разреду, у школи у природи на Златибору, све их је купала, сећа се. Џепарци су били код ње и додељивала их је тако да се сви исто обрадују и да се нико не истиче у трошењу. А ђаци су слушали, и то не само њени. Док су нове, младе учитељице, себи давале одушка уз кафу, учитељица Мира је успостављала дисциплину у читавом одмаралишту.
– Мора да постоји ауторитет – каже ми строго. – Учили смо их поштовању, да се друже, да помажу једни другима. Желела сам да имају леп живот. Увек сам хвалила ђака, нисам никада лоше говорила родитељима о детету. Нисам дозвољавала да се туку, за време одмора сам била са њима, разговарали смо, бринула сам о тој деци. Јер они треба да се угледају на учитеља, да гледају како он поступа, да им буде узор. Учитељ је и отац и мати и васпитач.
А у таквом односу, сматрало се, нема места сентименталности. Осим понекад.
– Нису се куповали скупи поклони учитељицама. Била сам јако срећна када ми дете донесе нешто што је само направило. Децу сам учила, пре свега, да поштују родитеље, то је основно, и своје учитеље и једни друге. Нисам дозвољавала да се изругују – каже учитељица Мира и наставља причу. – Музичко се тада оцењивало тако што ђак отпева нешто. И нису сви били талентовани, наравно. Један дечак, и имена му се сећам, никако није смео да стане испред целог одељења и пева, плашио се да ће му се деца смејати. Одвела сам га иза табле, да нас не виде, да ми он, ударајући ногицом о под, пажљиво и тихо, дрхтавим гласићем, отпева „Друже Тито, љубичице бела“. Никада то нећу заборавити.
Сад су учитељи више другови с децом, каже учитељица Мира. То није добро, мора да постоји однос поштовања: ђака према наставнику, друштва према просветном раднику. Као некада.
– Били смо цењени, поштовали су нас. Данас, кад га видиш на улици, ни не знаш да је учитељ – каже учитељица Мира док пребира по црно-белим фотографијама са својим првим ђацима у Мокрину.
На једној тридесетак малишана, послужитељка и учитељица стоје и једу ужину, хлеб и пекмез. На другој двојица будућих музичара испред свих позирају са хармоникама отворених мехова. И, без обзира на околности и узраст, из сваке од фотографија са патином незадрживо исијава радост. И чврста вера у леп живот и сјајну будућност.
Можда зато не дамо забораву те делиће детињства и чврсто се држимо за најранија сећања из школских дана. Када је учитељица била узор.
И можда се зато учитељица Мира с толико радости препознаје са својим ђацима. Колико год година имали, она ће за њих остати учитељица која није седела на часу, знала је ко је тужан и највише се радовала оном цвету од креп-папира.
С. Вуловић Остојић
Бањац је додао да ловци управо завршавају бројање срнеће дивљачи на 28 хиљада хектара, што је површина којом газдују, а завршили су и постављање хиљаду садница на дужини од шест километара јер их уништавају немарни пољопривредни произвођачи приликом уласка и изласка из њива. Удружење има 168 активних ловаца, али и проблем јер нема нових, младих чланова.
