Слика која се не виђа често, осим за Дан жена. Овог дана јачег половине потруде се да својим дамама уз цвеће и осмех честитају 8. март.
Најновије
Осми март, Међународни дан жена, настао је као дан борбе за женска људска права, односно за економску, политичку и социјалну равноправност жена и мушкараца.
Идеја се појавила почетком 20. века, у доба брзе индустријализације, која је често доводила до протеста због лоших радних услова. Један од најважнијих организовале су 8. марта 1857. године жене запослене у индустрији одеће и текстила у Њујорку. Најпознатији протест био је 1908, када је 15 хиљада жена марширало кроз Њујорк тражећи краће радно време, боље плате и демократско право гласа и за жене.
Први пут званично национални Дан жена обележен је 28. фебруара 1909. у САД након декларације Социјалистичке странке Америке. Прва Међународна конференција жена у Копенхагену, у организацији Социјалистичке Интернационале, организована је 1910.
Инспирисана америчком акцијом, немачка левичарка Луиз Циц предложила је организовање Међународног дана жена. Немачка феминисткиња и левичарка Клара Цеткин преузела је иницијативу спровођења идеје у дело. Предлог је прихваћен и установљен је Међународни дан жена са стратегијом промовисања једнаких права, укључујући и демократско право гласа за жене.
Следеће године је Међународни дан жена обележен у Аустрији, Немачкој, Данској и Швајцарској, уз многе демонстрације феминисткиња широм Европе. Жене су тражиле да им се омогући право да гласају и да имају право да обављају јавну функцију, а биле против дискриминације на основу пола приликом запошљавања. На почетку Првог светског рата жене широм Европе одржавале су антиратне демонстрације за мир.
Обележавање Међународног дана жена 1914. године у Немачкој било је посвећено женском праву на гласање, које нису освојиле до 1918. године. У Лондону је 8. марта 1914. године одржан марш као подршка женском праву гласа.
Након бољшевичке револуције, бољшевичка феминисткиња Александра Колонтај наговорила је Лењина да осми март постане државни празник. Празник је прихваћен и од стране касније насталих једнопартијских режима.
У многим државама овај празник је изгубио своју основу идеју – постао је прилика мушкарцима за исказивање љубави и поштовања према припадницама супротног пола, паралела Мајчином дану или Валентинову у западним државама. Тамо је, углавном, престао да се обележава у првој половини 20. века, јер је био повезиван са једнопартијским системом и бољшевичким комунизмом. Остао је државни празник у Русији, Белорусији, Украјини, Казахстану, Киргистану, Молдавији, Монголији, Таџикистану и другим земљама.
Протекли фебруар у Србији био је најтоплији у историји мерења и најсушнији у последње 74 године, објавио је Републички хидрометеоролошки завод.
Томе су допринели временски системи који су доносили топао ваздух са југа и подизали температуру, чинећи фебруар чак 6,3 степена топлијим у односу на референтни период 1991- 2020, преноси РТС.
Највеће одступање од нормале забележено је у Кикинди и Београду, где је било 7,4 степена топлије.
Највиша температура од 22,8 степени измерена је 6. фебруара у Зајечару.
Иђош је једино место на територији Града које може да се похвали да има поштарку. Нада Танасић (58) разноси пошту својим мештанима и нема куће у селу која је не зна. Занимањем, нимало типичним за жене, почела је да се бави сасвим случајно.
-Почела сам да радим као замена и првобитно је требало да останем месец дана у пошти. За то време мени се посао свидео, ја сам се добро показала, мештани су били задовољни и тако сам остала поштарка пуних 38 година -сазнајемо од Наде.
Као и сваки посао има и лепих и мање лепих тренутака.
-Предност је што сам сваког дана у контакту са људима. Разговарам са мојима Иђошанима о свим темама, неретко чујем добре савете, а за оне који живе сами и понекад су усамљени ту сам да их саслушам. Најлепши тренуци су када младенцима носим телеграме честитке, али и они када се у породици роди принова. Тада и ја учествујем у њиховом слављу и срећи јер од мене добијају телеграме са најлепшим жељама – додаје наша саговорница.
Поштарка Нада радни дан почиње разврставањем поште. Након што заврши овај део посла седа на бицикл и креће да разноси писма.
-Без обзира на то да ли је напољу киша, снег, сунце, ветар пошту достављам бициклом. Сваке четири године добијамо ново превозно средство јер се са њим пређе пуно километара. Моји мештани никада нису имали предрасуде о томе што им пошту носи жена – напомиње поштарка.
На почетку радног века било је пуно више посла.
-Било је пуно више писама које је требало доставити. Само честитки за Нову годину било је пуне две велике вреће. Достављала сам и рачуне, новине и много тога другог, а у Иђошу је било и више становника. Пензија када стигне требало ју је разделити за један дан, а на списку је било 170 пензионера. Нарочито у време инфлације било је важно да се она подели одмах. Тада се радило читав дан, али није било тешко. За две године пуним 40 година стажа и планирам одлазак у пензију – истиче Нада Танасић.
Годину дана радила је и у Кикинди и са колегама поштарима одлично сарађује. Иако је поштарка постала случајно, како каже, сплетом сретних околности, када би могла да бира поново би радила овај посао.
А.Ђ.
Кадровска политика у Општој болници је веома динамична, истакла је в.д. директорица др Весна Томин. Једни лекари одлазе, други долазе, а радници у здравству, нарочито лекари су увек потребни.
-Вакум од десет година, када специјализација није било је највећи проблем. Ми покушавамо да га решимо и надам се да ћемо у томе успети – напоменула је др Весна Томин.
То што наш град има медицински смер у средњој школи је добро јер се већ са 15 година негује и школује кадар.
-Ђаке медицинских смерова прво научимо да је медицина позив, а не професија. Трудимо се да укажемо на то да су људски живот и здравље непроцењиве вредности. Поносна сам на чињеницу што су многи моји ученици веома успешни на Медицинском факултету и увек се налазе међу најбољим студентима. Трудимо се да што већи број наше деце, након добијања дипломе Медицинског факултета, приволимо да се врате назад у родни град и да им дамо шансу да се професионално развијају. Када чујем да је неком од студената медицине из нашег града остало још пар испита до краја студија, зовем их да буду део Болнице – рекла је др Томин.
Одличан пример за ову тврдњу је чињеница да на Пријемном одељењу има девет нових лекара. Међу њима су и Кикинђани који су довели своје будуће супружнике.
-Са њима разговарамо и планирамо њихове специјализације. Они су изразили своје жеље и ми смо их ускладили са планом специјализације. Надамо се да ће, на општу радост, наш план да се оствари. Са друге стране сви лекари који су отишли из Болнице, запослили су се на клиникама, што је степеник више. Отишли су као вредни специјализанти и добри ђаци, будући предавачи на Медицинском факултету – навела је наша саговорница.
Овог момента у Болници раде два хирурга др Бојан Миладинов и др Драган Грубор. Ускоро их очекује појачање у виду две колегинице које ће бити и прве жене хирурзи у Кикинди. Др Милена Иванић до краја године завршава специјализацију, а др Јелена Ристић ће се такође врло брзо придружити тиму хирурга.
А.Ђ.
Станка Драгосавац стара 84 године, наша је редовна читатељка. Када ју је пре много година муж питао шта жели за Дан жена, она му је рекла годишњу претплату на „Комуну“. Поклон који тражила је и добила.
-Мој супруг је преминуо, али ја и даље сваког 8. марта имам само једну жељу, а то је претплата на „Комуну“ јер волим да читам ваш лист. Уједно то је начин да чувам сећање на супруга – сазнајемо од наше верне читатељке.
Открива нам да наше новине чита од прве до последње странице.
-За мене, која сам старија и мање се крећем, „Комуна“ је спас. Из новина сазнам шта се десило у граду и на селима, који културни догађаји су били и који ће бити, чујем све новости и то је мој прозор у спољни свет. Приметила сам и да се лист поново зове „Комуна“ што поздрављам и да су у последње време странице богатије и добрим текстовима и фотографијама. Неретко се деси да причу која ми се свиди прочитам више пута – каже нам Станка Драгосавац и додаје да ће до краја живота бити претплатник „Комуне“.
А.Ђ.
Разговор о књизи „Аутосекција“ Срђана Срдића, делу које је било у најужем избору за овогодишњу НИН-ову награду, уприличен је вечерас у Народној библиотеци „Јован Поповић“.
Срђан Срдић, књижевник из Кикинде, запослен у Гимназији на месту координатора окружног Центра за таленте, пише приче и романе и добитник је више награда, између осталих Награде Лаза К. Лазаревић и Стипендије Фонда Борислав Пекић. Доктор је филолошких наука и оснивач Издавачке куће „Партизанска књига“.
Поред Срдића, о књизи – посвети пријатељу Давиду Албахарију, говорили су и Иван Радосављевић, уредник, и Владимир Арсенић, књижевни критичар.
– Књига је изванредна, и мене је изненадила, очекивао сам нешто сасвим друкчије. Мислим да је ово јако значајна књига за нашу књижевност. Камо среће кад би ову књигу прочитали онако како је написана, на начин како треба да се прочита – казао је Арсенић. – Срђан је, на неки начин пастиширајући Давидов стил, урадио савршену посвету, прави пријатељски захват на Давидовим текстовима, пишући истовремено о њему.
Срдић је познат као тежак писац и књига је тешка можда зато што је иронична и што треба разумети његову духовитост, али ће публика добро изаћи на крај са тим, изјавио је Иван Радосављевић.
– Срдић је себи овде поставио један особен задатак и, да би га испунио, он се одрекао неких ствари које иначе карактеришу његову књижевност: избацио је заплет, теме, ликове и остао је само сам чин писања у којем су у први план дошли његова духовитост, виртуозни стил и ироничност и изгледа ми да ће се због тога јако допасти читаоцима – уверен је Радосављевић.
Сам писац испричао је како је, и за њега неочекивано, написао дело потпуно друкчије од онога што је планирао.
– У току сајма књига у Београду дошла ми је на памет идеја о томе шта се дешава када не можете да реализујете ствар у књижевности, кад из којекаквих разлога не можете да урадите оно што сте замислили – објаснио је Срдић. – Друга ствар се тиче чињенице да нешто што се зове аутофикција и што је изразито популарно не само код нас јесте књижевна форма која мене прилично иритира и нервира и не видим ниједан разлог да се неко са читалачке стране бави нама који смо аутори књижевних текстова, мислим да смо ми крајње незанимљиви у односу на књижевност. Трећа ствар је да је мој деценијски пријатељ, Давид Албахари прошлог лета преминуо и схватио сам да се ми нисмо опростили на живота достојан начин, тако да сам желео да ово буде посвета њему као човеку и нашем односу који је трајао десетак година – пре свега на бази анегдота које су се дешавале нама и ширем кругу људи.
Давид Албахари био је јако духовит човек и сматрао сам да би се овакав опроштај њему допао, закључио је Срдић. У холу Народне библиотеке промоцију, односно разговор о „Аутосекцији“ пратио је велики број пријатеља и поштовалаца Срдићевог рада.
С. В. О.
Уочи 8. марта, а у оквиру Недеље жене, гошћа Културног центра била је Јелена Бачић Алимпић, новинарка и књижевница. Како истиче, у нашем граду се осећа више као домаћин, а не као гост с обзиром на то да се радо одазива позивима да се дружи са Кикинђанкама. Овом приликом представила је свој најновији роман „Последњи сати“ у којем открива дирљиву, на тренутке болну истину, да су можда најзначајнији тренуци у нашем животу они који нас приморавају да се суочимо са сопственим демонима, жељама и изазовима.
-Познајем кикиндску публику и читаоце и увек се радујем поновном сусрету. У свим мојим романима жене су представљене као хероине, а тако је и у најновијем роману. Књига је о Зорки из Накучана, мајци која је поднела невероватне жртве зарад среће своје кћерке. Ово је топла, људска прича о пожртвованости, храбрости, издржљивости, упорности о свему ономе што једна жена може да поднесе на својим раменима, а може много – истакла је Јелена Бачић Алимпић.
Порука коју је упутила јесте да је важно да се свака жена избори за себе, иако је свака прича за себе.
-Жена треба да научи да каже: не желим и нећу. Не треба да радимо против себе, јер ми то радимо да би другима било добро, а нама на крају баш не буде. Почела сам да се освешћујем у педесетој години живота. Схватила сам да нисам себе волела довољно, јер сам се свесно, са жељом жртвовала за многе ствари и људе. Мислим да млађе генерације другачије размишљају, постављају себе на прво место и тако треба да буде. Лепо је бити мајка, супруга, сестра, чинити свима, али не бити себи на последњем месту – закључила је наша саговорница.
Публици се похвалила да је постала бака, као и да је својој унуци Мили посветила књигу за децу „Како је вила Мила добила крила“.
А.Ђ.
У организацији Историјског архива одржано предавање под називом „Родитељство некад и сад”, мастер психолога Тијане Братић. Гошћа из Зрењанина осврнула се на то како се родитељство мењало кроз време, али и на данашњи концепт родитељства.
-Направила сам паралелу како су се родитељи понашали пре тридесет и четрдесет година, како је то било у време наших бака и дека и како је данас. У историјски кратком временском периоду имамо велике разлике у опхођењу према деци и самом начину васпитања – рекла је Тијана Братић, по занимању мама и психолог.
У данашњем васпитању велику улогу имају нове технологије. Са једне стране оне су одличан извор информација јер је пуно тога доступно, а са друге стране деца превише времена проводе испред телевизора и са таблетом и телефоном у рукама што доводи до кашњења у развоју.
-Део предавања био је посвећен начину на који треба поступати и приступати деци, колико су емоције важне, какву улогу у васпитању има узајамна повезаност родитеља и колико су поменути чиниоци важни за правилан одгој деце – додала је наша саговорница.
Осим о разликама, Тијана Братић истакла је и оно што се не мења у начину васпитања и код родитељства.
-Некада је мушкарац, као глава куће, одлазио на посао и није га било код куће, а данас иако је у кући време проводи на телефону, па га опет нема. Родитељство се учи и наши родитељи су га научили од својих мајке и оце, а ми од њих. Традиционалан приступ није се пуно променио, али околности у којима се деце васпитавају јесте – прецизирала је Тијана Братић.
Овом приликом је истакнуто и да су раније деца брже сазревала и била су самосталнија, јер су родитељи били мање присутни. Данашњи родитељи више штите децу, што је непотребно, јер је важно да се изборе за себе.
А.Ђ.
На репертоару Народног позоришта сутра (8. марта) је представа на малој сцени “Па се видимо у сну”. Улазак је бесплатан. У уторак, 12. марта, играће се “Ковачи” на великој сцени Позоришта.
