Slika koja se ne viđa često, osim za Dan žena. Ovog dana jačeg polovine potrude se da svojim damama uz cveće i osmeh čestitaju 8. mart.
Најновије
Osmi mart, Međunarodni dan žena, nastao je kao dan borbe za ženska ljudska prava, odnosno za ekonomsku, političku i socijalnu ravnopravnost žena i muškaraca.
Ideja se pojavila početkom 20. veka, u doba brze industrijalizacije, koja je često dovodila do protesta zbog loših radnih uslova. Jedan od najvažnijih organizovale su 8. marta 1857. godine žene zaposlene u industriji odeće i tekstila u Njujorku. Najpoznatiji protest bio je 1908, kada je 15 hiljada žena marširalo kroz Njujork tražeći kraće radno vreme, bolje plate i demokratsko pravo glasa i za žene.
Prvi put zvanično nacionalni Dan žena obeležen je 28. februara 1909. u SAD nakon deklaracije Socijalističke stranke Amerike. Prva Međunarodna konferencija žena u Kopenhagenu, u organizaciji Socijalističke Internacionale, organizovana je 1910.
Inspirisana američkom akcijom, nemačka levičarka Luiz Cic predložila je organizovanje Međunarodnog dana žena. Nemačka feministkinja i levičarka Klara Cetkin preuzela je inicijativu sprovođenja ideje u delo. Predlog je prihvaćen i ustanovljen je Međunarodni dan žena sa strategijom promovisanja jednakih prava, uključujući i demokratsko pravo glasa za žene.
Sledeće godine je Međunarodni dan žena obeležen u Austriji, Nemačkoj, Danskoj i Švajcarskoj, uz mnoge demonstracije feministkinja širom Evrope. Žene su tražile da im se omogući pravo da glasaju i da imaju pravo da obavljaju javnu funkciju, a bile protiv diskriminacije na osnovu pola prilikom zapošljavanja. Na početku Prvog svetskog rata žene širom Evrope održavale su antiratne demonstracije za mir.
Obeležavanje Međunarodnog dana žena 1914. godine u Nemačkoj bilo je posvećeno ženskom pravu na glasanje, koje nisu osvojile do 1918. godine. U Londonu je 8. marta 1914. godine održan marš kao podrška ženskom pravu glasa.
Nakon boljševičke revolucije, boljševička feministkinja Aleksandra Kolontaj nagovorila je Lenjina da osmi mart postane državni praznik. Praznik je prihvaćen i od strane kasnije nastalih jednopartijskih režima.
U mnogim državama ovaj praznik je izgubio svoju osnovu ideju – postao je prilika muškarcima za iskazivanje ljubavi i poštovanja prema pripadnicama suprotnog pola, paralela Majčinom danu ili Valentinovu u zapadnim državama. Tamo je, uglavnom, prestao da se obeležava u prvoj polovini 20. veka, jer je bio povezivan sa jednopartijskim sistemom i boljševičkim komunizmom. Ostao je državni praznik u Rusiji, Belorusiji, Ukrajini, Kazahstanu, Kirgistanu, Moldaviji, Mongoliji, Tadžikistanu i drugim zemljama.
Protekli februar u Srbiji bio je najtopliji u istoriji merenja i najsušniji u poslednje 74 godine, objavio je Republički hidrometeorološki zavod.
Tome su doprineli vremenski sistemi koji su donosili topao vazduh sa juga i podizali temperaturu, čineći februar čak 6,3 stepena toplijim u odnosu na referentni period 1991- 2020, prenosi RTS.
Najveće odstupanje od normale zabeleženo je u Kikindi i Beogradu, gde je bilo 7,4 stepena toplije.
Najviša temperatura od 22,8 stepeni izmerena je 6. februara u Zaječaru.
Iđoš je jedino mesto na teritoriji Grada koje može da se pohvali da ima poštarku. Nada Tanasić (58) raznosi poštu svojim meštanima i nema kuće u selu koja je ne zna. Zanimanjem, nimalo tipičnim za žene, počela je da se bavi sasvim slučajno.
-Počela sam da radim kao zamena i prvobitno je trebalo da ostanem mesec dana u pošti. Za to vreme meni se posao svideo, ja sam se dobro pokazala, meštani su bili zadovoljni i tako sam ostala poštarka punih 38 godina -saznajemo od Nade.
Kao i svaki posao ima i lepih i manje lepih trenutaka.
-Prednost je što sam svakog dana u kontaktu sa ljudima. Razgovaram sa mojima Iđošanima o svim temama, neretko čujem dobre savete, a za one koji žive sami i ponekad su usamljeni tu sam da ih saslušam. Najlepši trenuci su kada mladencima nosim telegrame čestitke, ali i oni kada se u porodici rodi prinova. Tada i ja učestvujem u njihovom slavlju i sreći jer od mene dobijaju telegrame sa najlepšim željama – dodaje naša sagovornica.
Poštarka Nada radni dan počinje razvrstavanjem pošte. Nakon što završi ovaj deo posla seda na bicikl i kreće da raznosi pisma.
-Bez obzira na to da li je napolju kiša, sneg, sunce, vetar poštu dostavljam biciklom. Svake četiri godine dobijamo novo prevozno sredstvo jer se sa njim pređe puno kilometara. Moji meštani nikada nisu imali predrasude o tome što im poštu nosi žena – napominje poštarka.
Na početku radnog veka bilo je puno više posla.
-Bilo je puno više pisama koje je trebalo dostaviti. Samo čestitki za Novu godinu bilo je pune dve velike vreće. Dostavljala sam i račune, novine i mnogo toga drugog, a u Iđošu je bilo i više stanovnika. Penzija kada stigne trebalo ju je razdeliti za jedan dan, a na spisku je bilo 170 penzionera. Naročito u vreme inflacije bilo je važno da se ona podeli odmah. Tada se radilo čitav dan, ali nije bilo teško. Za dve godine punim 40 godina staža i planiram odlazak u penziju – ističe Nada Tanasić.
Godinu dana radila je i u Kikindi i sa kolegama poštarima odlično sarađuje. Iako je poštarka postala slučajno, kako kaže, spletom sretnih okolnosti, kada bi mogla da bira ponovo bi radila ovaj posao.
A.Đ.
Kadrovska politika u Opštoj bolnici je veoma dinamična, istakla je v.d. direktorica dr Vesna Tomin. Jedni lekari odlaze, drugi dolaze, a radnici u zdravstvu, naročito lekari su uvek potrebni.
-Vakum od deset godina, kada specijalizacija nije bilo je najveći problem. Mi pokušavamo da ga rešimo i nadam se da ćemo u tome uspeti – napomenula je dr Vesna Tomin.
To što naš grad ima medicinski smer u srednjoj školi je dobro jer se već sa 15 godina neguje i školuje kadar.
-Đake medicinskih smerova prvo naučimo da je medicina poziv, a ne profesija. Trudimo se da ukažemo na to da su ljudski život i zdravlje neprocenjive vrednosti. Ponosna sam na činjenicu što su mnogi moji učenici veoma uspešni na Medicinskom fakultetu i uvek se nalaze među najboljim studentima. Trudimo se da što veći broj naše dece, nakon dobijanja diplome Medicinskog fakulteta, privolimo da se vrate nazad u rodni grad i da im damo šansu da se profesionalno razvijaju. Kada čujem da je nekom od studenata medicine iz našeg grada ostalo još par ispita do kraja studija, zovem ih da budu deo Bolnice – rekla je dr Tomin.
Odličan primer za ovu tvrdnju je činjenica da na Prijemnom odeljenju ima devet novih lekara. Među njima su i Kikinđani koji su doveli svoje buduće supružnike.
-Sa njima razgovaramo i planiramo njihove specijalizacije. Oni su izrazili svoje želje i mi smo ih uskladili sa planom specijalizacije. Nadamo se da će, na opštu radost, naš plan da se ostvari. Sa druge strane svi lekari koji su otišli iz Bolnice, zaposlili su se na klinikama, što je stepenik više. Otišli su kao vredni specijalizanti i dobri đaci, budući predavači na Medicinskom fakultetu – navela je naša sagovornica.
Ovog momenta u Bolnici rade dva hirurga dr Bojan Miladinov i dr Dragan Grubor. Uskoro ih očekuje pojačanje u vidu dve koleginice koje će biti i prve žene hirurzi u Kikindi. Dr Milena Ivanić do kraja godine završava specijalizaciju, a dr Jelena Ristić će se takođe vrlo brzo pridružiti timu hirurga.
A.Đ.
Stanka Dragosavac stara 84 godine, naša je redovna čitateljka. Kada ju je pre mnogo godina muž pitao šta želi za Dan žena, ona mu je rekla godišnju pretplatu na „Komunu“. Poklon koji tražila je i dobila.
-Moj suprug je preminuo, ali ja i dalje svakog 8. marta imam samo jednu želju, a to je pretplata na „Komunu“ jer volim da čitam vaš list. Ujedno to je način da čuvam sećanje na supruga – saznajemo od naše verne čitateljke.
Otkriva nam da naše novine čita od prve do poslednje stranice.
-Za mene, koja sam starija i manje se krećem, „Komuna“ je spas. Iz novina saznam šta se desilo u gradu i na selima, koji kulturni događaji su bili i koji će biti, čujem sve novosti i to je moj prozor u spoljni svet. Primetila sam i da se list ponovo zove „Komuna“ što pozdravljam i da su u poslednje vreme stranice bogatije i dobrim tekstovima i fotografijama. Neretko se desi da priču koja mi se svidi pročitam više puta – kaže nam Stanka Dragosavac i dodaje da će do kraja života biti pretplatnik „Komune“.
A.Đ.
Razgovor o knjizi „Autosekcija“ Srđana Srdića, delu koje je bilo u najužem izboru za ovogodišnju NIN-ovu nagradu, upriličen je večeras u Narodnoj biblioteci „Jovan Popović“.
Srđan Srdić, književnik iz Kikinde, zaposlen u Gimnaziji na mestu koordinatora okružnog Centra za talente, piše priče i romane i dobitnik je više nagrada, između ostalih Nagrade Laza K. Lazarević i Stipendije Fonda Borislav Pekić. Doktor je filoloških nauka i osnivač Izdavačke kuće „Partizanska knjiga“.
Pored Srdića, o knjizi – posveti prijatelju Davidu Albahariju, govorili su i Ivan Radosavljević, urednik, i Vladimir Arsenić, književni kritičar.
– Knjiga je izvanredna, i mene je iznenadila, očekivao sam nešto sasvim drukčije. Mislim da je ovo jako značajna knjiga za našu književnost. Kamo sreće kad bi ovu knjigu pročitali onako kako je napisana, na način kako treba da se pročita – kazao je Arsenić. – Srđan je, na neki način pastiširajući Davidov stil, uradio savršenu posvetu, pravi prijateljski zahvat na Davidovim tekstovima, pišući istovremeno o njemu.
Srdić je poznat kao težak pisac i knjiga je teška možda zato što je ironična i što treba razumeti njegovu duhovitost, ali će publika dobro izaći na kraj sa tim, izjavio je Ivan Radosavljević.
– Srdić je sebi ovde postavio jedan osoben zadatak i, da bi ga ispunio, on se odrekao nekih stvari koje inače karakterišu njegovu književnost: izbacio je zaplet, teme, likove i ostao je samo sam čin pisanja u kojem su u prvi plan došli njegova duhovitost, virtuozni stil i ironičnost i izgleda mi da će se zbog toga jako dopasti čitaocima – uveren je Radosavljević.
Sam pisac ispričao je kako je, i za njega neočekivano, napisao delo potpuno drukčije od onoga što je planirao.
– U toku sajma knjiga u Beogradu došla mi je na pamet ideja o tome šta se dešava kada ne možete da realizujete stvar u književnosti, kad iz kojekakvih razloga ne možete da uradite ono što ste zamislili – objasnio je Srdić. – Druga stvar se tiče činjenice da nešto što se zove autofikcija i što je izrazito popularno ne samo kod nas jeste književna forma koja mene prilično iritira i nervira i ne vidim nijedan razlog da se neko sa čitalačke strane bavi nama koji smo autori književnih tekstova, mislim da smo mi krajnje nezanimljivi u odnosu na književnost. Treća stvar je da je moj decenijski prijatelj, David Albahari prošlog leta preminuo i shvatio sam da se mi nismo oprostili na života dostojan način, tako da sam želeo da ovo bude posveta njemu kao čoveku i našem odnosu koji je trajao desetak godina – pre svega na bazi anegdota koje su se dešavale nama i širem krugu ljudi.
David Albahari bio je jako duhovit čovek i smatrao sam da bi se ovakav oproštaj njemu dopao, zaključio je Srdić. U holu Narodne biblioteke promociju, odnosno razgovor o „Autosekciji“ pratio je veliki broj prijatelja i poštovalaca Srdićevog rada.
S. V. O.
Uoči 8. marta, a u okviru Nedelje žene, gošća Kulturnog centra bila je Jelena Bačić Alimpić, novinarka i književnica. Kako ističe, u našem gradu se oseća više kao domaćin, a ne kao gost s obzirom na to da se rado odaziva pozivima da se druži sa Kikinđankama. Ovom prilikom predstavila je svoj najnoviji roman „Poslednji sati“ u kojem otkriva dirljivu, na trenutke bolnu istinu, da su možda najznačajniji trenuci u našem životu oni koji nas primoravaju da se suočimo sa sopstvenim demonima, željama i izazovima.
-Poznajem kikindsku publiku i čitaoce i uvek se radujem ponovnom susretu. U svim mojim romanima žene su predstavljene kao heroine, a tako je i u najnovijem romanu. Knjiga je o Zorki iz Nakučana, majci koja je podnela neverovatne žrtve zarad sreće svoje kćerke. Ovo je topla, ljudska priča o požrtvovanosti, hrabrosti, izdržljivosti, upornosti o svemu onome što jedna žena može da podnese na svojim ramenima, a može mnogo – istakla je Jelena Bačić Alimpić.
Poruka koju je uputila jeste da je važno da se svaka žena izbori za sebe, iako je svaka priča za sebe.
-Žena treba da nauči da kaže: ne želim i neću. Ne treba da radimo protiv sebe, jer mi to radimo da bi drugima bilo dobro, a nama na kraju baš ne bude. Počela sam da se osvešćujem u pedesetoj godini života. Shvatila sam da nisam sebe volela dovoljno, jer sam se svesno, sa željom žrtvovala za mnoge stvari i ljude. Mislim da mlađe generacije drugačije razmišljaju, postavljaju sebe na prvo mesto i tako treba da bude. Lepo je biti majka, supruga, sestra, činiti svima, ali ne biti sebi na poslednjem mestu – zaključila je naša sagovornica.
Publici se pohvalila da je postala baka, kao i da je svojoj unuci Mili posvetila knjigu za decu „Kako je vila Mila dobila krila“.
A.Đ.
U organizaciji Istorijskog arhiva održano predavanje pod nazivom „Roditeljstvo nekad i sad”, master psihologa Tijane Bratić. Gošća iz Zrenjanina osvrnula se na to kako se roditeljstvo menjalo kroz vreme, ali i na današnji koncept roditeljstva.
-Napravila sam paralelu kako su se roditelji ponašali pre trideset i četrdeset godina, kako je to bilo u vreme naših baka i deka i kako je danas. U istorijski kratkom vremenskom periodu imamo velike razlike u ophođenju prema deci i samom načinu vaspitanja – rekla je Tijana Bratić, po zanimanju mama i psiholog.
U današnjem vaspitanju veliku ulogu imaju nove tehnologije. Sa jedne strane one su odličan izvor informacija jer je puno toga dostupno, a sa druge strane deca previše vremena provode ispred televizora i sa tabletom i telefonom u rukama što dovodi do kašnjenja u razvoju.
-Deo predavanja bio je posvećen načinu na koji treba postupati i pristupati deci, koliko su emocije važne, kakvu ulogu u vaspitanju ima uzajamna povezanost roditelja i koliko su pomenuti činioci važni za pravilan odgoj dece – dodala je naša sagovornica.
Osim o razlikama, Tijana Bratić istakla je i ono što se ne menja u načinu vaspitanja i kod roditeljstva.
-Nekada je muškarac, kao glava kuće, odlazio na posao i nije ga bilo kod kuće, a danas iako je u kući vreme provodi na telefonu, pa ga opet nema. Roditeljstvo se uči i naši roditelji su ga naučili od svojih majke i oce, a mi od njih. Tradicionalan pristup nije se puno promenio, ali okolnosti u kojima se dece vaspitavaju jeste – precizirala je Tijana Bratić.
Ovom prilikom je istaknuto i da su ranije deca brže sazrevala i bila su samostalnija, jer su roditelji bili manje prisutni. Današnji roditelji više štite decu, što je nepotrebno, jer je važno da se izbore za sebe.
A.Đ.
Na repertoaru Narodnog pozorišta sutra (8. marta) je predstava na maloj sceni “Pa se vidimo u snu”. Ulazak je besplatan. U utorak, 12. marta, igraće se “Kovači” na velikoj sceni Pozorišta.
