Kikindsko konjičko udruženje „Banat“ dobitnik je Posebne nagrade Grada za negovanje i očuvanje konjičkog sporta, priznanja koje je prvi put stiglo u ruke konjara, kao potvrda višedecenijskog rada, angažovanja u zajednici i negovanja tradicije konjarstva. Tim povodom, u prostoru udruženja, razgovaralo se o radu kluba, spajanju dva udruženja, školi jahanja, radu sa decom i planovima za budućnost.
Predsednik udruženja, Ilija Rađenović, istakao je da je vest o nagradi za njega bila veliko iznenađenje, ali i čast.
–Nagrada nije lična, ona je za ceo klub. Neko je prepoznao naš rad i trud i predložio nas. Zajedno postojimo 30 godina, svi smo mi u ovome dugo i svi smo prijatelji. Ovo priznanje je došlo u prave ruke – u ruke svih mojih drugara i kolega konjara – kazao je Rađenović.
Nagradu, dodaje, posvećuje pre svega članovima kluba, ali i porodicama koje, kako kaže, „trpe i podržavaju“ ovaj zahtevan sport, kao i mladima koji tek stasavaju u klubu.
–Moje vreme se svelo na klub, školu jahanja i pogon 3, ali porodica ima razumevanja. Ova nagrada je i za mladu decu našeg kluba, da vide da se sav ovaj rad isplati – naglasio je on.
Spajanje kao logičan korak
Kikindsko konjičko udruženje „Banat“ danas funkcioniše kao jedinstven klub, nakon spajanja nekadašnjeg Konjičkog kluba „Banat“ i Kikindskog konjičkog udruženja, do kog je došlo pre tri godine.
–Seli smo, dogovorili se i spojili u jedan klub. Kikinda je mali grad i bilo je najbolje da ima jedan jak konjički klub koji će ga predstavljati. I pre spajanja bili smo prijatelji, zajedno smo išli na smotre i družili se. Sada smo jedan tim i mnogo bolje funkcionišemo – objasnio je Rađenović.
On je naglasio da uspeh kluba nije zasluga pojedinca, već svih koji su deo udruženja, uključujući i iskusne konjare koji su čitav život posvetili ljubavi prema konjima.
Škola jahanja i rad sa decom
Jedan od najvažnijih segmenata rada udruženja je škola jahanja, koja okuplja oko 30 polaznika, uzrasta od šest godina pa naviše.
–Svako dete je dobrodošlo da dođe i proba. Kod nas nema gornje starosne granice. Deca uče da pristupe konju, da ga neguju, timare, stavljaju sedlo. Svi imaju kompletnu zaštitnu opremu – objasnio je Rađenović.
Školu jahanja vode, uz njega, i Jelena Zubanov i Ana Mrkelja. Klub trenutno u školi koristi tri konja, uz plan da se još jedna mlada kobila uskoro uključi u rad.
Posebno mesto u aktivnostima udruženja zauzima rad sa decom sa posebnim potrebama, koji traje već četiri godine, u saradnji sa „Našom kućom“ i Školom „6. oktobar“.
–Postoji posebna veza između konja i te dece, to se odmah oseti. Vozili smo ih fijakerima, jahali su, druženje je bilo predivno. Njima je pažnja jako potrebna, a oni to vraćaju na najlepši način – rekao je Rađenović.
Fijakeri kao deo gradskog života
U saradnji sa Turističkom organizacijom, Konjičko udruženje već četiri godine organizuje i besplatne nedeljne vožnje fijakerima u letnjem periodu.
–Fijakeri su se posle mnogo godina vratili na trg. Od maja do oktobra, svake nedelje od 18 časova, građani mogu da se besplatno provozaju. Odziv je sve veći, i građani i turisti su oduševljeni – podelio je Rađenović.
Klub je prisutan i na svim većim gradskim manifestacijama, a podršku, kako naglašavaju, imaju i od Grada Kikinde i gradonačelnika.
Planovi za budućnost
U narednom periodu udruženje planira da konkuriše za sredstva za uređenje sale koja se nalazi u sklopu kluba, kao i da razvija nove sadržaje za decu.
–Planiramo mini-zoo vrt, već smo kupili magarca i magaricu, imamo ovce, a biće i pernate živine. Mnoga deca danas domaće životinje vide samo na ekranima. Najvažnije od svega nam je, ipak, da naši polaznici idu na takmičenja – oni su budućnost kluba – zaključio je Rađenović.
Konjarstvo bez zarade, ali sa puno ljubavi
Konjički sport, ističu u udruženju, zahteva velika ulaganja i ne donosi materijalnu dobit. Svaki odlazak na smotru članovi finansiraju sami, ali, kako kažu, ljubav prema konjima i zajedništvo nadoknađuju sve troškove. Brojni pehari koji krase prostorije kluba svedoče o rezultatima, ali i o prijateljstvu i međusobnoj podršci koje su temelj rada Kikindskog konjičkog udruženja „Banat“.
T. D.
Goran Cvijan, legendarni fudbaler OFK Kikinde, nakon nekoliko dana provedenih u komi zbog moždanog udara koji je doživeo na poslu vozeći taksi, preminuo je danas. Nenad Đerić, kolega novinar u penziji, najpedantniji hroničar, samim tim i najbolji poznavalac istorije OFK Kikinde baš za period u kojem je Cvijan ostavio dubok trag i stekao za života pomenuti status legende kikindskog fudbala, objavio je, između ostalog:
– „Crveno-beli” dres u prvenstvenim okršajima nosio je 312 puta. Iako „defanzivac” postigao je 41 gol, a među njima i prvi prvoligaški za svoj klub 1992. godine protiv subotičkog Spartaka. Pisah već, najbolji igrač OFK Kikinde kojeg sam gledao je Milorad Pilipović, dragi mi mnogi počev od golmana kakav je bio Milorad Popović, ali prva asocijacija kao sinonim za pomenuti sportski kolektiv bio mi je Cvijan. Kapiten, uvek ispred svog tima, da „ostavi srce na terenu”, ali i ispred saigrača saopšti Upravi da stupaju u štrajk, ako nisu isplaćeni. Uvek sa stavom, amaterski reprezentativac SFRJ, zvali su ga mnogo veći klubovi, ali je ostajao veran matičnom. Za kratko je bio u Boru, karijeru završio u gradskom rivalu ŽAK-u. Uspešan i kao trener, u više navrata prvog tima, a sa juniorima stigao je do finala državnog Kupa izgubljenog posle penala. Zaplakao je tada, nije krio suze, emotivac, a gromada od čoveka. Kada me je sreo nakon revijalne utakmice u Beogradu na dsetogogodišnjicu Zvezdinog uspeha u Bariju, reče mi: „Ipak je Zvezda velika, naježio sam se gledajući TV prenos, to samo vi Cigani možete”. Partizanovac u duši, ali uvek za poštovanje. Borac-džentlmen, da ne poznaje rivala u igri, a van „travnatog tepiha”, druželjubiv, bude mu pravi prijatelj. I povređen bi znao da zaigra…
