Кикиндско коњичко удружење „Банат“ добитник је Посебне награде Града за неговање и очување коњичког спорта, признања које је први пут стигло у руке коњара, као потврда вишедеценијског рада, ангажовања у заједници и неговања традиције коњарства. Тим поводом, у простору удружења, разговарало се о раду клуба, спајању два удружења, школи јахања, раду са децом и плановима за будућност.
Председник удружења, Илија Рађеновић, истакао је да је вест о награди за њега била велико изненађење, али и част.
–Награда није лична, она је за цео клуб. Неко је препознао наш рад и труд и предложио нас. Заједно постојимо 30 година, сви смо ми у овоме дуго и сви смо пријатељи. Ово признање је дошло у праве руке – у руке свих мојих другара и колега коњара – казао је Рађеновић.
Награду, додаје, посвећује пре свега члановима клуба, али и породицама које, како каже, „трпе и подржавају“ овај захтеван спорт, као и младима који тек стасавају у клубу.
–Моје време се свело на клуб, школу јахања и погон 3, али породица има разумевања. Ова награда је и за младу децу нашег клуба, да виде да се сав овај рад исплати – нагласио је он.
Спајање као логичан корак
Кикиндско коњичко удружење „Банат“ данас функционише као јединствен клуб, након спајања некадашњег Коњичког клуба „Банат“ и Кикиндског коњичког удружења, до ког је дошло пре три године.
–Сели смо, договорили се и спојили у један клуб. Кикинда је мали град и било је најбоље да има један јак коњички клуб који ће га представљати. И пре спајања били смо пријатељи, заједно смо ишли на смотре и дружили се. Сада смо један тим и много боље функционишемо – објаснио је Рађеновић.
Он је нагласио да успех клуба није заслуга појединца, већ свих који су део удружења, укључујући и искусне коњаре који су читав живот посветили љубави према коњима.
Школа јахања и рад са децом
Један од најважнијих сегмената рада удружења је школа јахања, која окупља око 30 полазника, узраста од шест година па навише.
–Свако дете је добродошло да дође и проба. Код нас нема горње старосне границе. Деца уче да приступе коњу, да га негују, тимаре, стављају седло. Сви имају комплетну заштитну опрему – објаснио је Рађеновић.
Школу јахања воде, уз њега, и Јелена Зубанов и Ана Мркеља. Клуб тренутно у школи користи три коња, уз план да се још једна млада кобила ускоро укључи у рад.
Посебно место у активностима удружења заузима рад са децом са посебним потребама, који траје већ четири године, у сарадњи са „Нашом кућом“ и Школом „6. октобар“.
–Постоји посебна веза између коња и те деце, то се одмах осети. Возили смо их фијакерима, јахали су, дружење је било предивно. Њима је пажња јако потребна, а они то враћају на најлепши начин – рекао је Рађеновић.
Фијакери као део градског живота
У сарадњи са Туристичком организацијом, Коњичко удружење већ четири године организује и бесплатне недељне вожње фијакерима у летњем периоду.
–Фијакери су се после много година вратили на трг. Од маја до октобра, сваке недеље од 18 часова, грађани могу да се бесплатно провозају. Одзив је све већи, и грађани и туристи су одушевљени – поделио је Рађеновић.
Клуб је присутан и на свим већим градским манифестацијама, а подршку, како наглашавају, имају и од Града Кикинде и градоначелника.
Планови за будућност
У наредном периоду удружење планира да конкурише за средства за уређење сале која се налази у склопу клуба, као и да развија нове садржаје за децу.
–Планирамо мини-зоо врт, већ смо купили магарца и магарицу, имамо овце, а биће и пернате живине. Многа деца данас домаће животиње виде само на екранима. Најважније од свега нам је, ипак, да наши полазници иду на такмичења – они су будућност клуба – закључио је Рађеновић.
Коњарство без зараде, али са пуно љубави
Коњички спорт, истичу у удружењу, захтева велика улагања и не доноси материјалну добит. Сваки одлазак на смотру чланови финансирају сами, али, како кажу, љубав према коњима и заједништво надокнађују све трошкове. Бројни пехари који красе просторије клуба сведоче о резултатима, али и о пријатељству и међусобној подршци које су темељ рада Кикиндског коњичког удружења „Банат“.
Т. Д.
Горан Цвијан, легендарни фудбалер ОФК Кикинде, након неколико дана проведених у коми због можданог удара који је доживео на послу возећи такси, преминуо је данас. Ненад Ђерић, колега новинар у пензији, најпедантнији хроничар, самим тим и најбољи познавалац историје ОФК Кикинде баш за период у којем је Цвијан оставио дубок траг и стекао за живота поменути статус легенде кикиндског фудбала, објавио је, између осталог:
– „Црвено-бели” дрес у првенственим окршајима носио је 312 пута. Иако „дефанзивац” постигао је 41 гол, а међу њима и први прволигашки за свој клуб 1992. године против суботичког Спартака. Писах већ, најбољи играч ОФК Кикинде којег сам гледао је Милорад Пилиповић, драги ми многи почев од голмана какав је био Милорад Поповић, али прва асоцијација као синоним за поменути спортски колектив био ми је Цвијан. Капитен, увек испред свог тима, да „остави срце на терену”, али и испред саиграча саопшти Управи да ступају у штрајк, ако нису исплаћени. Увек са ставом, аматерски репрезентативац СФРЈ, звали су га много већи клубови, али је остајао веран матичном. За кратко је био у Бору, каријеру завршио у градском ривалу ЖАК-у. Успешан и као тренер, у више наврата првог тима, а са јуниорима стигао је до финала државног Купа изгубљеног после пенала. Заплакао је тада, није крио сузе, емотивац, а громада од човека. Када ме је срео након ревијалне утакмице у Београду на дсетогогодишњицу Звездиног успеха у Барију, рече ми: „Ипак је Звезда велика, најежио сам се гледајући ТВ пренос, то само ви Цигани можете”. Партизановац у души, али увек за поштовање. Борац-џентлмен, да не познаје ривала у игри, а ван „травнатог тепиха”, дружељубив, буде му прави пријатељ. И повређен би знао да заигра…
