Иако већина младих у Србији препознаје кoцкање као опасно понашање, велики број њих се и даље упушта у игре на срећу, показују резултати истраживања спроведеног међу 500 тинејџера узраста од 15 до 18 година у више градова Србије. Подаци указују да се кoцкало или се и даље кoцка 59 одсто младића и 34 одсто девојака, док 62 одсто испитаних сматра да је кoцкање озбиљан друштвени проблем.
Психолошкиња Јована Давидхази наводи да интересовање за кoцкање најчешће почиње у адолесценцији и да у ризичној групи ни су сва деца подједнако заступљена.
-Тинејџери који улазе у проблем са кoцкањем често и раније показују импулсивност, отпор према ауторитетима и друштвеним нормама, као и склоност да сопствено задовољство ставе испред последица – истиче Давидхази.
Према њеним речима, млади се у почетку најчешће упуштају у кoцкање „из наивних разлога – жеље за лаком зарадом, забавом или прихватањем у друштву“, али је кључни проблем то што је тешко уочити тренутак када игра прелази у зависност.
-Када забаву замени зависност, улази се у зачарани круг у коме кoцкање постаје једини начин да се особа осети добро и стимулисано, без обзира на добитке или губитке – објашњава саговорница.
Она упозорава да зависност од кoцкања има све карактеристике озбиљног поремећаја.
-Губитак контроле, опсесивне мисли, такозвана кoцкарска еуфорија и изражена напетост када се са кoцкањем прекине јасни су показатељи зависности – наводи Давидхази, додајући да последице не погађају само психичко здравље, већ и породичне односе, социјално функционисање и финансијску стабилност младих.
Посебну улогу у раном препознавању проблема има породица, али се, како каже, у пракси често дешава супротно.
-Чланови породице неретко прикривају проблем – плаћају дугове или минимизирају последице – верујући да помажу, а заправо тиме продубљују зависност – каже Давидхази и наглашава да је рана интервенција знатно ефикаснија од лечења у каснијим фазама.
Забрињавајући је и податак да 69 одсто младих не зна коме би се обратило уколико има проблем са кoцкањем. Према речима психолошкиње, помоћ најчешће прво траже ближњи, док сами млади дуго не препознају или не прихватају да имају проблем.
-Ако особа не сматра да има проблем са кoцкањем, она неће тражити помоћ, нити ће је прихватити када јој се понуди – указује Давидхази.
Иако у Србији постоје установе које се баве лечењем болести зависности, саговорница сматра да је неопходно унапредити систем подршке, појачати контролу доступности кoцкарских садржаја и учинити информације о помоћи јаснијим и доступнијим.
-Младима је кoцкање данас веома лако доступно, а без јасних граница и адекватне заштите, ризик од развоја зависности је изузетно висок – закључује Давидхази.
Т. Д.
