Иако већина младих у Србији препознаје коцкање као опасно понашање, велики број њих се и даље упушта у игре на срећу, показују резултати истраживања спроведеног међу 500 тинејџера узраста од 15 до 18 година у више градова Србије. Подаци указују да се коцкало или се и даље коцка 59 одсто младића и 34 одсто девојака, док 62 одсто испитаних сматра да је коцкање озбиљан друштвени проблем.

Психолошкиња Јована Давидхази наводи да интересовање за коцкање најчешће почиње у адолесценцији и да у ризичној групи ни су сва деца подједнако заступљена.

-Тинејџери који улазе у проблем са коцкањем често и раније показују импулсивност, отпор према ауторитетима и друштвеним нормама, као и склоност да сопствено задовољство ставе испред последица – истиче Давидхази.

Према њеним речима, млади се у почетку најчешће упуштају у коцкање „из наивних разлога – жеље за лаком зарадом, забавом или прихватањем у друштву“, али је кључни проблем то што је тешко уочити тренутак када игра прелази у зависност.

-Када забаву замени зависност, улази се у зачарани круг у коме коцкање постаје једини начин да се особа осети добро и стимулисано, без обзира на добитке или губитке – објашњава саговорница.

Она упозорава да зависност од коцкања има све карактеристике озбиљног поремећаја.

-Губитак контроле, опсесивне мисли, такозвана коцкарска еуфорија и изражена напетост када се са коцкањем прекине јасни су показатељи зависности – наводи Давидхази, додајући да последице не погађају само психичко здравље, већ и породичне односе, социјално функционисање и финансијску стабилност младих.

Посебну улогу у раном препознавању проблема има породица, али се, како каже, у пракси често дешава супротно.

-Чланови породице неретко прикривају проблем – плаћају дугове или минимизирају последице – верујући да помажу, а заправо тиме продубљују зависност – каже Давидхази и наглашава да је рана интервенција знатно ефикаснија од лечења у каснијим фазама.

Забрињавајући је и податак да 69 одсто младих не зна коме би се обратило уколико има проблем са коцкањем. Према речима психолошкиње, помоћ најчешће прво траже ближњи, док сами млади дуго не препознају или не прихватају да имају проблем.

-Ако особа не сматра да има проблем са коцкањем, она неће тражити помоћ, нити ће је прихватити када јој се понуди – указује Давидхази.

Иако у Србији постоје установе које се баве лечењем болести зависности, саговорница сматра да је неопходно унапредити систем подршке, појачати контролу доступности коцкарских садржаја и учинити информације о помоћи јаснијим и доступнијим.

-Младима је коцкање данас веома лако доступно, а без јасних граница и адекватне заштите, ризик од развоја зависности је изузетно висок – закључује Давидхази.

Т. Д.