Iako većina mladih u Srbiji prepoznaje kockanje kao opasno ponašanje, veliki broj njih se i dalje upušta u igre na sreću, pokazuju rezultati istraživanja sprovedenog među 500 tinejdžera uzrasta od 15 do 18 godina u više gradova Srbije. Podaci ukazuju da se kockalo ili se i dalje kocka 59 odsto mladića i 34 odsto devojaka, dok 62 odsto ispitanih smatra da je kockanje ozbiljan društveni problem.
Psihološkinja Jovana Davidhazi navodi da interesovanje za kockanje najčešće počinje u adolescenciji i da u rizičnoj grupi ni su sva deca podjednako zastupljena.
-Tinejdžeri koji ulaze u problem sa kockanjem često i ranije pokazuju impulsivnost, otpor prema autoritetima i društvenim normama, kao i sklonost da sopstveno zadovoljstvo stave ispred posledica – ističe Davidhazi.
Prema njenim rečima, mladi se u početku najčešće upuštaju u kockanje „iz naivnih razloga – želje za lakom zaradom, zabavom ili prihvatanjem u društvu“, ali je ključni problem to što je teško uočiti trenutak kada igra prelazi u zavisnost.
-Kada zabavu zameni zavisnost, ulazi se u začarani krug u kome kockanje postaje jedini način da se osoba oseti dobro i stimulisano, bez obzira na dobitke ili gubitke – objašnjava sagovornica.
Ona upozorava da zavisnost od kockanja ima sve karakteristike ozbiljnog poremećaja.
-Gubitak kontrole, opsesivne misli, takozvana kockarska euforija i izražena napetost kada se sa kockanjem prekine jasni su pokazatelji zavisnosti – navodi Davidhazi, dodajući da posledice ne pogađaju samo psihičko zdravlje, već i porodične odnose, socijalno funkcionisanje i finansijsku stabilnost mladih.
Posebnu ulogu u ranom prepoznavanju problema ima porodica, ali se, kako kaže, u praksi često dešava suprotno.
-Članovi porodice neretko prikrivaju problem – plaćaju dugove ili minimiziraju posledice – verujući da pomažu, a zapravo time produbljuju zavisnost – kaže Davidhazi i naglašava da je rana intervencija znatno efikasnija od lečenja u kasnijim fazama.
Zabrinjavajući je i podatak da 69 odsto mladih ne zna kome bi se obratilo ukoliko ima problem sa kockanjem. Prema rečima psihološkinje, pomoć najčešće prvo traže bližnji, dok sami mladi dugo ne prepoznaju ili ne prihvataju da imaju problem.
-Ako osoba ne smatra da ima problem sa kockanjem, ona neće tražiti pomoć, niti će je prihvatiti kada joj se ponudi – ukazuje Davidhazi.
Iako u Srbiji postoje ustanove koje se bave lečenjem bolesti zavisnosti, sagovornica smatra da je neophodno unaprediti sistem podrške, pojačati kontrolu dostupnosti kockarskih sadržaja i učiniti informacije o pomoći jasnijim i dostupnijim.
-Mladima je kockanje danas veoma lako dostupno, a bez jasnih granica i adekvatne zaštite, rizik od razvoja zavisnosti je izuzetno visok – zaključuje Davidhazi.
T. D.
