Danas kada koncentracija prosečnog gledaoca postaje sve upitnija usled sve prisutnijih kratkih video sadržaja na društvenim mrežama, postavlja se pitanje kako će se pozorište nositi sa svim tim izazovima. Glumica Tanja Markov Križan smatra da je prisustvo živog čoveka na sceni neprocenjivo iskustvo, tako da ako nešto ne treba dovoditi u pitanje, to je pozorište. Uverena je da će ono pretrpeti sve izazove koje nosi moderna era. „Kauboji”, „Buba u uhu”, „Mirgorod”, „Smrt čoveka na Balkanu”, „Izbiračica”, „Laža i paralaža”, „Pa se vidimo u snu”, samo su neki od naslova u kojima je igrala ova mlada umetnica. Kaže da joj je najznačajnije što je u matičnoj kući imala priliku da igra najrazličitije likove i što se Narodno pozorište Kikinda ne plaši da žanrovski istražuje. Posle porodiljskog odsustva, publika će imati priliku da je ponovo gleda od jeseni, kada je planiran njen povratak na scenu.
Vaša prva uloga bila je u sada već legendarnoj predstavi „Kauboji” Kokana Mladenovića, za čije se izvođenje uvek tražila karta više. Kakva Vas sećanja vežu za ovaj komad?
– Uvek će mi biti posebno draga moja prva profesionalna uloga, a još mi je draže što je to bilo baš u predstavi „Kauboji”. Bila sam tek završila Akademiju i odmah dobila priliku da igram u jednom velikom projektu. Sa „Kaubojima” smo obišli ceo region, osvajali nagrade, i gde god smo igrali nailazili na bezbroj otvorenih aplauza, smeh, suze, i ono što je najbitnije, na bezrezervnu ljubav publike prema jednoj predstavi. Tokom svakog izvođenja vladala je stvaralačka energija kod svakog učesnika, kako na sceni, tako i iza scene. Bila je pravi primer pozorišne magije i radosti igre. Uvek ću biti zahvalna Kokanu što mi je dao moju prvu ulogu.
Poslednja uloga pre odlaska na porodiljsko odsustvo bila je u predstavi „Pa se vidimo” u snu Nikole Zavišića. Ovom predstavom ste uspeli da snove prenesete na scenu. Koliko ste puta stigli da je odigrate?
– Svega nekoliko puta. „Pa se vidimo u snu” je predstava koju smo kreirali mi glumci zajedno sa rediteljem. Kada su se spojile Zavišina mašta i energija sa našim snovima, nastala je jedna pozorišna vožnja koju smo mi samo pratili i puštali da nas odvede gde god poželi. U procesu rada naše snove smo nadogradili i razigrali tako da moj san više nije samo moj nego svih nas, a ja sam neizostavni deo drugih snova. Svaki lik koji igram mi je na svoj način uzbudljiv. Sadržaj naših snova isprepletan je i sa Jungovim rečenicama i poezijom Fernanda Pesoe. Pošto sam je odigrala samo nekoliko puta, ovo je predstava koje sam možda i najželjnija, tako da jedva čekam da ponovo uskočim u naše snove.
Svedoci smo da su društvene mreže uspostavile narativ kratkih video-sadržaja. Da li mislite da će to uticati da prosečan gledalac, kada čuje da neka predstava traje preko dva sata, potencijalno odustane od posete pozorištu?
– Društvene mreže su svakako narušile koncentraciju i pažnja prosečnog gledaoca postaje sve kraća. Dobijamo hiljade informacija dnevno, mozak više ne zna šta je bitno, a šta nije. Gleda se bezbroj kratkih video-sadržaja, a to sigurno utiče na koncentraciju i tokom pozorišne predstave. Najviše me brinu mladi ljudi kojima je celo odrastanje obeleženo društvenim mrežama i kratkim video-sadržajima. Međutim, ono što je najbitnije jeste da živ čovek na sceni nema zamenu. Verujem da će čovečanstvo, kada shvati u kojoj meri su nas obuzeli uređaji i kada odluči da se konačno trgne iz svega toga, bežati u pozorište još više nego ranije. Ta magija ulaska u pozorišnu salu nema cenu i ne može biti zamenjena bilo kojim drugim sadržajem. Jedno je sigurno, pozorište će izdržati sve testove modernog vremena.
Većina ansambla je zaposlena u Kikindi, ali živi u Beogradu, da li je naporno putovati?
– Pošto to nisu svakodnevna putovanja nije toliko naporno. Putujem zajedno sa kolegama, nekada vozim ja, nekada neko drugi. Slušamo dobru muziku, stignemo da se dobro ispričamo, tako da ta dva sata prolete. Jedno vreme nas je najviše zabavljalo da igramo našu izmišljenu igru koju smo zvali Pesma suđenica. Tako da čak i kada naiđe period da jeste naporno, dosadno nije.
Čini se da se Kikinđani retko upuštaju u dramske vode, i da pre biraju neke druge fakultete. Delite li moje mišljenje?
– Istina je da se, iz nekog razloga, slabije odlučuju za dramske umetnosti, kao da srednjoškolci u Kikindi uopšte ne razmišljaju o smerovima kao što su režija, dramaturgija, kamera, produkcija. Jedan period sam imala priliku da, na poziv svog profesora Srđana Srdića, radim u Centru za talente na odseku Dramske umetnosti. Srednjoškolce je isključivo zanimala gluma, dok druge smerove nisu ni spominjali. A i za samu glumu se retko kad neko priprema. Dešavalo se da neko dođe kod nas u pozorište i raspituje se, ali kasnije čujemo da ipak nisu ni izašli na prijemni nego su upisali nešto drugo. Zašto je to tako, ne znam. Gotovo da mogu na prste jedne ruke da nabrojim mlade koji su upisali nešto od ovih smerova u poslednjih deset godina. Nadam se da će se stvari menjati. Želim darovitim i vrednim mladim ljudima koji bi se sutra posvećeno bavili ovim poslom i pronalaze u tome svoj smisao, da istraju u svojoj nameri. Kao i da ih posluži sreća na tom putu.
Takođe ste imali priliku da radite na festivalima kratkometražnog filma kao što su Bašta fest i Kustendorf, gde je takođe fokus na mladima. Šta je ono što ih čini posebnim?
– Bašta fest su pokrenule moje kolege sa klase i primer je mladalačkog entuzijazma koji je zamisao sproveo u delo. Takođe je dobar primer decentralizacije kulture. Filmovi se gledaju pod otvorenim nebom, što je poseban doživljaj. Volim kada mi leto počne ovim festivalom. Kustendorf u glavnom takmičarskom programu ima kratkometražne, a prikazuje i odlične dugometražne filmove. Pošto se sve odigrava na Mokroj gori ljudi su upućeni jedni na druge, tako da učesnici imaju priliku da razmenjuju iskustva i ideje sa svetski priznatim umetnicima, što je veoma dragoceno, posebno mladim autorima koji su na početku karijere. A sve je neposredno i prirodno, što je zapravo najdivnije od svega. Uvek se radujem ovom festivalu.
N. Savić
