Udario, kao glavni i odgovorni urednik, temelje nekadašnjoj „Komuni“, novinarski kadar mukotrpno podučavajući osnovama profesije, posebno insistirajući na pismenosti i lepom izražavanju na srpskom jeziku – bez tuđica. Nekadašnji đaci Gimnazije i Pedagoške škole pamte ga kao strogog i pravednog predavača, od kojeg je imalo šta da se nauči
Na ličnom planu delovao je andrićevski samotno, skoro u potpunosti zatvoren za javnost. A u radnom smislu bio je skroz drugačiji: za saradnju i komunikaciju uvek otvoren i neposredan, „rasipnički“ druge darujući nepreglednim znanjem iz književnosti i lingvistike. U isti mah do beskraja tvrdokoran u principima kojih se u razmišljanju i delanju strogo pridržavao.
Takav je u najkraćem, na osnovu šturih zvaničnih podataka i kazivanja onih koji su ga donekle, dakle ne u potpunosti, poznavali, bio Radoslav Jerinkić (1931 – 2016). Neosporno jedan od najvećih intelektualaca Kikinde u drugoj polovini prošlog veka i prvoj deceniji ovog milenijuma. Iza sebe je, i pored ogromnog spisateljskog potencijala, ostavio simboličan pisani trag – brošuru „Razvoj radničkog pokreta u Kikindi“ i to kao jedan od autora. Bez dovoljne spisateljske zaostavštine neumitno lagano pada u zaborav.
Ostao je Jerinkić, međutim, u sećanju preostalim revnosnim čitaocima nekadašnjeg lokalnog glasila „Komuna“, po njegovoj ideji osmišljenog i 1961. godine realizovanog. Nisu ga zaboravile ni kolege iz obrazovanja sa kojima je radio, niti đaci Gimnazije i Pedagoške škole, u kojima je predavao srpski jezik i književnost. Pominju ga, u najlepšem smislu, u lokalnim ustanovama kulture, posebno u gradskoj biblioteci, čiji je bio najredovniji gost i najrevnosniji čitalac.
Pisac i nekadašnji izdavač Pera Jančić s posebnim pijetetom besedi o Jerinkiću. Priseća se 1966. godine i mladalačkog izazova da se, kao maturant, okuša u novinarstvu. Čim je kročio u skučene prostorije „Komune“ u prizemlju Komitetove zgrade, suočio s ogromnim iskušenjem. Jerinkić ga je, kao glavni i odgovorni urednik, očinski dočekao, pa mu „diktatorski“ predočio pravila rada i ponašanja u redakciji.
– Jesam se u tom momentu zbunio, ali se nisam pokolebao – priča Jančić kako je uplovio u novinarske vode. – Jerinkić je bio izuzetno vredan i odgovoran. Bio je nepopustljiv, zahtevajući od novinara da, zavisno od teme i njenog značaja, revnosno poštuju odgovarajuću novinsku formu, kao i da se prikladno ponašaju na poslu i na javnom mestu. Tražio je da pišem najjednostavnije tekstove, ali mi je, takođe, veoma brzo odobrio sopstvenu rubriku, u kojoj sam pokušavao da budem duhovit. Zapamtio sam ga kao strogog, bolje reći veoma strogog, urednika. Insistirao je da tekstovi budu sažeti, zanatski urađeni, jasni. Mene je, u nekim momentima, čak bodrio i hvalio, ali je umeo i da me natera da određeni tekst, ako nije po njegovoj meri pet-šest puta prerađujem i prekucavam. Bilo mi je u tim trenucima mučno da ga slušam i postupam po njegovom nalogu. A kasnije, kada sam se ozbiljnije latio pera, shvatio sam da su te njegove grube lekcije o pismenosti i stilistici pisanja za mene bile – lekovite. Do neba mu hvala za to…
Većini stalnih novinara „Komune“ nije godio takav metod rada. Pojedinci su se bunili, opirali nametnutoj strogoći. Uzalud. Možda je, u tom smislu, trebalo da bude taktičniji i fleksibilniji. Jerinkić nije popuštao, najverovatnije strahujući od eventualnog kiksa i u takvim situacijama neminovne oštre zamerke vlasti, odnosno partije. Ne sme se zanemariti činjenica da je to vreme komunizma…
Jančić dodaje da je Jerinkić u novinarskoj karijeri najmanje stotinu osoba podučavao da, kako veli, „sastave prvu rečenicu, a da u njoj bude barem malo gramatike i pravopisa“. Svojevrsnu misionarsku ulogu opismenjavanja nastavio je i kada je digao ruke od profesionalnog novinarstva, prešavši, kao profesor srpskog jezika, u prosvetu. Nikoga od brojnih znanih i neznanih ovdašnjih ljubitelja pisanja uglavnom u pokušaju, koji su tražili pomoć i savet, nije odbio, maratonski im redigujući i lektorišući rukopise. I to bez naknade. Neka takva monografska ostvarenja u tolikoj meri je prerađivao i doterivao da je mogao i sam da ih potpiše. Za Jančića, ali i ostale naše sagovornike, Jerinkić je, sve u svemu, ličnost dostojna sećanja i poštovanja.
Književnica Marija Tanackov kaže da je poznavala profesora Jerinkića. Kolege su po struci. Oboje, u jednakoj meri, u Kikindi slove za iskrene ljubitelje pisane reči ponajviše lepe književnosti. Marija je veliki deo radnog veka provela u Biblioteci „Jovan Popović“. Napominje da je Jerinkić decenijama skoro svakodnevno svraćao u bibliotečke odaje.
-Sem obaveznog prelistavanja dnevne i periodične štampe, često je koristio knjige iz našeg naučnog fonda. Bio je, zbilja, intelektualac od ugleda. Ozbiljno je shvatao sopstvenu ulogu u razvoju društva sa zadatkom da, kako je govorio, kao intelektualac revnosno prati određene oblasti društvenog života, pre svega umetnost, jezik i obrazovanje. Posedovao je ogromno znanje iz društvenih nauka… Jerinkić je živeo asketski, kao Ivo Andrić u provincijskim razmerama. supruga ga je oslobodila svih kućnih obaveza. dane je provodio uronjen u čitanje, kojem je bio posvećen – do samouništenja.
Jerinkić je, inače, iz prve generacije studenata koji su, nakon Drugog svetskog rata, završili književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Kasnije je magistrirao. Iz prosvete je otišao u penziju. Jedno vreme, u prvim godinama prošle decenije, bio je, kao lektor, angažovan u lokalnim novinama. Novinar Milan Srdić pamti ga kao mirnu, staloženu, nenametljivu osobu, s gospodstvenim manirima.
Nije se Jerinkić dugo na tom privremenom volonterskom poslu zadržao. Ubrzo je odustao od bilo kakvog društvenog angažmana. Viđan je kasnije na prigodnim kulturnim manifestacijama u gradu, koje je sa suprugom redovno posećivao.
POMOGAO ANGELI
-Bio mi je Jerinkić profesor u ovdašnjoj gimnaziji. Jeste bio strog. Tražio je od đaka mnogo.Ta njegova strogoća za mene je u početku bila posebno opterećujuća, jer sam došla iz Osnovne škole „Feješ Klara“ u kojoj sam nastavu pohađala na mađarskom jeziku. Bila sam, međutim, istrajna, i pored svih poteškoća s kojima sam se suočila. A profesorov metod rada pomogao mi je da se brzo „prešaltujem“ na srpski jezik i u govornom smislu funkcionišem kao ostali učenici – napominje direktorka Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u našem gradu dr Angela Mesaroš Živkov, prof.
IŠAO OČEVIM STOPAMA
Radoslav je rođen u selu Kumane. Potiče iz novinarske porodice. Njegov otac Radivoj pisao je za list „Jugosloven“. Životna saputnica Zorica, koja je radni vek provela u gradskoj Poreskoj upravi, bila mu je velika uzdanica. Preminula je nedugo posle njega. Nemaju potomke.
M. Ivetić
–
