Andrijana Gajin radila je tog jutra prvu smenu. Čim je stigla kući, ona i njena devetogodišnja ćerka Anđela maskirale su se u zeke, napunile automobil slatkim paketima i krenule da iznenade i obraduju mališane.
Ova medicinska sestra na Odeljenju hemodijalize članica je Fejsbuk grupe „Mi smo humani Kikinda“ koja, mnogi sugrađani to znaju, redovno, već godinama, organizuje humanitarne akcije. Požrtvovanost u dobrotvornom radu prepoznala je i lokalna samouprava, pa je Andrijana, 2022. godine, dobila Gradsko priznanje „Melanija Nikolić Gaičić“ za humanitarni rad i iskazano dobročinstvo. Sa stalnim i jakim porivom da pomaže drugima, Andrijana, razume se, nije zaspala na lovorikama. Akcije ove grupe su stalne, a poslednje prikupljanje donacija za uskršnje darivanje, jer su ostali članovi bili sprečeni, obavila je sama, iako sve vreme priča u množini.
– Ponovile smo i akciju Grupe, pa su, uoči katoličkog i pravoslavnog Uskrsa, po tri porodice slabijeg finansijskog stanja dobile sve što im je potrebno za obilnu i ukusnu uskršnju trpezu: jaja, farbe, butkicu, pile, salatu, sok, tortu, slatkiše za decu… – kaže Andrijana.
Iako sama odlazi kod ljudi koji joj se jave sa viškom garderobe, posuđa, ukrasnih predmeta, pa zatim, ukoliko je potrebno, sve to pere i priprema za prodaju, iako sve to radi o sopstvenom trošku i u svoje slobodno vreme, iako svo vreme radi i brine o porodici, mužu i dvema ćerkicama, ona stiže, kada završi sve obaveze, da uključi „lajv“ i rasproda, po vrlo simboličnim cenama, sve što je dobila za te svrhe. I skromno kaže: humani su drugi.
– Ima mnogo humanih ljudi, oni daruju i kupuju, daju donacije, i zahvalna sam im na tome. Ove godine rešile smo da obradujemo i decu koja nemaju jednog od roditelja, bez obzira na to u kakvoj su finansijskoj situaciji, htele smo da im ulepšamo Uskrs, da ih obradujemo slatkišima. Imale smo na spisku 14 dece koja su, u najvećem broju slučajeva, ostala bez majke, jedno operisano i jedno dete koje je dijabetičar, za koje smo pravile poseban paketić, a slatke pakete dobili su i braća i sestre.
Novac je sakupljan u nekoliko prodajnih „lajvova“, ali je bilo i anonimnih donacija, i brojnih novih mladih donatora, što je prijatno iznenadilo Andrijanu. Čini se da njena energija i neodustajanje od toga da stalno i nesebično pomaže, inspiriše druge.
– Pravile smo i nagradne igre u kojima redovno učestvuje više od 50 ljudi, a imale smo i donacije u novcu – anonimnih uplata bilo je, ukupno, oko 20 hiljada. Mladi ljudi velikog srca, učenici, članovi parlamenata srednjih škola: „Miloš Crnjanski“, Ekonomsko-trgovinske škole i Gimnazije, sakupili su u svojim akcijama 38.500 dinara i veoma smo im zahvalne na tome – nabraja Andrijana.
Tako je sakupljeno oko 70 hiljada dinara za hranu i slatke paketiće u uskršnjim akcijama. Usledila je kupovina, tražilo se gde je jeftinije, a da bi kupila više kinder-jaja i čokolada, putovala je u Beograd. Za ovo putovanje, kao i za sve ostale vožnje u nabavkama i poklanjanju, plaća gorivo iz svog džepa. I čuva sve račune od kupovina poklona kako bi, mirne savesti, sve to bilo kome i bilo kada mogla da pokaže.
Svoje angažovanje, vreme i trud, takođe, ne naplaćuje. Zato je, tog četvrtka, po povratku s posla, uspela samo da popije kafu, stavi zečije uši Anđeli i sebi, nacrta im nosiće i brkove i utovari u gepek već pripremljene pakete. Ovoga puta, pomogla je, prvi put i naša sugrađanka na radu u inostranstvu, takođe medicinski radnik, Ema Rica. Pošto su prethodno proverile da li su deca kod kuće, zaputile su se na 14 adresa. Usput su, na igralištima, po ulicama, svuda gde su videle decu, poklanjale slatkiše. Bilo je puno radosti toga dana, kaže.
Ipak, „zečići“ su doživeli mali peh. U povratku sa jedne od adresa, u kraju koji ne poznaju dovoljno, ušli su u jednosmernu ulicu sa pogrešne strane i sada ih očekuje sudija za prekršaje i kazna između 10 i 20 hiljada dinara.
Kao i mnogo puta do sada, u dodeli paketa porodicama van Kikinde pomogla joj je sestra bliznakinja Marijana, takođe medicinska sestra, koja živi u Iđošu i na raspolaganju je uvek kada zatreba, kaže Andrijana.
– U pitanju je naše odrastanje, nismo imale mnogo toga, roditelji su nam bili bolesni, majka je, kada nas je rodila, otišla u invalidsku penziju i mučila se da nam obezbedi sve što nam treba. Zato smo se i školovale za medicinske sestre, zato i imamo potrebu da pomognemo. Mnogo puta pomislim da ne mogu više, da ću morati da odustanem, ali kada, kao i ovoga puta, vidim dečije osmehe i njihovu sreću, moram da nastavim dalje – izgovara polako Andrijana, sa knedlom u grlu.
Andrijana i njeni ljudi ne čine samo koliko mogu, već mnogo više. Ona vidi nevolju, prepoznaje potrebu, nemaštinu i tugu i ne sudi i ne zamera, već se odmah pokreće i pomaže. Svakoga dana, bar jednoj osobi. I svi njeni kapaciteti usmereni su ka tome da bude manje tužnih, gladnih i nesrećnih. Ona je dobar čovek.
S. V. O.
