Друштво Архиве | Page 9 of 79 | Кикиндски портал

Сташа Радак свира пут ка великим сценама: Златна медаља и прво место за младу саксофонисткињу

Redakcija Kikindski March 29, 2026

Сташa Радак, четрнаестогодишња ученица Основне школе „Јован Поповић“ и Основне музичке школе „Слободан Малбашки“, већ сада корача путем који обећава много. Иза ње су значајни успеси — прва награда на фестивалу „Исидор Бајић“ у Новом Саду и златна медаља на Данима музике у Бачкој Тополи — али, како сама каже, то за њу није крај, већ подстрек.

-Ово доживљавам као награду за све сате које сам уложила, али и као мотивацију за даљи рад. То је круна труда који траје месецима и годинама – каже Сташа за наш лист.

Њен пут ка саксофону почео је, помало неочекивано, са једним концертом. Као ученица петог разреда основне школе, слушала је своју наставницу музичког, Николину Сувајџић, како наступа — и управо тај тренутак био је пресудан.

-Наступ ми се јако допао и одатле је кренула љубав према саксофону – присећа се.

Пре тога свирала је клавир, певала у хору, па чак и наступала у Српском народном позоришту, али тек са саксофоном, како каже, „догодило се оно право“.

-То је као са људима — са неким одмах „кликнеш“. Тако је било и са саксофоном – објашњава она.

Занимљиво је да Сташа трему не осећа током свирања, већ након наступа, док чека резултате. На сцени је, како каже, потпуно своја.

Иако делује да све иде лако, иза сваког наступа стоји велики рад. Сташа свакодневно вежба око сат и по, а у припремама за такмичења и до четири сата дневно. Посебан изазов, каже, није увек сама музика, већ ситуације које долазе са сценом — попут вишесатног ишчекивања наступа, какво је доживела у Бачкој Тополи.

-То су два сата неизвесности, што уме да буде веома напорно. Али и то је део такмичења – додаје.

Велику улогу у њеном развоју има и професорка Николина, која је Сташин таленат препознала још у раним данима.

-Она је од малена била музикална, али оно што је издваја јесте упорност. Таленат без рада не значи много, а код ње постоји и једно и друго – истиче професорка.

Заједно раде не само на техници, већ и на самосталности — да Сташа научи да сама препозна и исправи грешке, као и да неуспехе прихвати као део пута.

-Само небо је граница, ако настави овако – додаје Сувајџић.

И управо тај пут сада улази у нову фазу. Сташу у мају очекује пријемни испит за средњу музичку школу „Исидор Бајић“ у Новом Саду, а до тада — нова такмичења и први солистички концерт.

Снови, међутим, већ иду даље.

-Волела бих да наставим школовање у иностранству. Посетила сам једну академију у Швајцарској и оставила је на мене јак утисак – каже она.

Ипак, можда најважнија порука ове младе уметнице није у наградама, већ у једноставној истини коју живи:

-Не треба одустајати. Труд се увек исплати. Сваки сат вежбања се на крају дође на своје.

У томе је, можда, и највећа вредност њене приче — не само у таленту, већ у истрајности. А управо ту, између рада и љубави, рађа се музика која далеко одјекује.

Т. Д.

Бесплатни часови српског за осмаке: Библиотека као ослонац пред пријемни

Redakcija Kikindski March 28, 2026

У времену када су приватни часови за многе породице велики трошак, Народна библиотека „Јован Поповић“ показује да подршка деци не мора да има цену. Бесплатне припреме за завршни испит из српског језика, које ова установа организује већ 11 година, постале су сигурно место за ученике осмог разреда – место где се учи, али и ослобађа од треме.

Ове године пријавило се око 50 ученика, који су распоређени у мање групе. Часови се одржавају једном недељно, а како се приближава пријемни, интензитет рада се појачава. Рад са децом заснива се на постепеном проласку кроз задатке и детаљном објашњавању сваке недоумице.

-Идеја је била да помогнемо деци тако што ћемо збирку коју имају прећи од почетка до краја и сваки задатак појединачно објаснити – каже професор српског језика и књижевности Слободан Томић, који већ четрнаест година ради у библиотеци, након искуства у школству.

-Најважније ми је да буду слободни и да кажу шта им није јасно. Када то знамо, онда можемо стварно да помогнемо.

Да припреме имају конкретан ефекат, потврђују и сами ученици. Балша Ивковић, ученик ОШ „Жарко Зрењанин“, каже да му ови часови значе управо оно што је најпотребније – сигурност.

-Мислим да је потребно да знам какав ће бити пријемни. Ови часови ми баш помажу да се припремим – каже Балша. Иако признаје да му граматика задаје највише муке, додаје да је уз подршку лакше.

– Часови су заиста добри, посебно са друштвом које познајем. Осећам се сигурније.

Посебну вредност, како истиче, има и то што су припреме бесплатне.

-Стварно значи. Свима бих препоручио да дођу – помоћи ће им, а и бесплатно је.

Поред знања, подједнако је важна и атмосфера у којој се учи. Деца различитих школа се упознају, друже и заједно пролазе кроз исти изазов, што значајно утиче на њихово самопоуздање.

-Битно је то међусобно дружење. Они су иста генерација, често се и познају, а ми се трудимо да их подстакнемо да комуницирају, да се опусте и да им учење не буде терет – додаје Томић.

Идеја о покретању ових припрема потекла је из жеље да се допуни оно што школски систем не стиже да обухвати у довољној мери, али и да се библиотека приближи младима.

-Желели смо да деца схвате да је библиотека њихово место, да је отворена за све и да овде не станује досада, већ знање – истиче в.д. директорице Дуња Бркин Трифуновић.

-Имамо ресурсе, имамо стручне људе и сматрали смо да је важно да то поделимо са заједницом.

Она наглашава да бесплатан карактер ових припрема има посебну тежину у данашњим условима.

-Живот је скуп и важно је да користимо оно што имамо. Нико од нас неће осиромашити ако се одрекне свог хонорара. Ово радимо јер видимо да је потребно – и деци и родитељима.

Т. Д.

Осмаци настављају пробу мале матуре: Данас на реду српски и тест по избору

Redakcija Kikindski March 28, 2026

Пробни завршни испит за ученике осмог разреда настављен је данас широм Србије, када ђаци решавају тест из српског, односно матерњег језика, као и тест из изабраног предмета. Реч је о важној провери знања и симулацији завршног испита који их очекује у јуну.

Пробна мала матура организује се за око 64.000 ученика и представља верну симулацију завршног испита. Њен циљ је да се ђаци упознају са процедурама полагања, али и да провере ниво знања како би се уочиле области на којима је потребно додатно радити.

Пробни испит одржава се 27. и 28. марта, а првог дана ученици су полагали тест из математике, док је други дан резервисан за српски језик и предмет по избору.

Према ранијим подацима, највећи број ученика за трећи тест бира географију, затим биологију, док се мањи број опредељује за историју, физику или хемију.

Након пробе, ученици ће имати могућност да анализирају резултате и, уколико је потребно, промене изборни предмет почетком априла, што је важан корак у припреми за завршни испит.

Завршни испит, који је кључан за упис у средње школе, заказан је за средину јуна и полагаће се током три дана – из српског језика, математике и изабраног предмета.

Тријумф у Кањижи и позив на хуманост: „Јефимија“ наставља у победничком ритму

Redakcija Kikindski March 28, 2026

Плесни студио „Јефимија“ остварио је запажен успех на Интернационалном такмичењу у Кањижи, где су њихове кореографије освојиле више вредних признања, потврдивши континуитет квалитетног рада и талента.

На такмичењу су освојили једно прво место, два друга места и једно треће место, а успех је додатно крунисан са две специјалне награде – позивима за учешће на међународним фестивалима у Румунији у октобру и у Букурешту у јуну.

Ови резултати долазе као наставак успешног периода за овај плесни колектив, који је недавно на такмичењу на Врднику са пет кореографија освојио исто толико првих места.

Управо у знаку ових успеха, „Јефимија“ позива публику да им се придружи већ сутра на Трећем Рускоселском фестивалу плеса, који се организује сутра поводом Светског дана плеса са почетком у 16 часова. Фестивал ће имати и хуманитарни карактер – улазнице ће се наплаћивати 400 динара, а средства од продатих улазница биће усмерена вртићу „Бубамара“ у Руском Селу.

Очекује се богат програм и наступи талентованих плесача. Поред домаћина наступиће и гости бубњарска секција „Кикинда“, КУД „Милан Мића Сучевић“ из Житишта, Центар за очување традиционалне културе „Петровградски Ђерђеф“ из Зрењанина, КУД „Марија Бурсаћ“ из Банатског Великог Села и клуб „Пентру копи“.

Уз нове медаље и међународне позиве, „Јефимија“ у Руско Село доноси победничку енергију – и позив да публика буде део приче која спаја плес и хуманост.

Т. Д.

МУП апелује: Децу превозите искључиво на прописан и безбедан начин

Redakcija Kikindski March 27, 2026

Министарство унутрашњих послова упутило је апел возачима и родитељима да децу у саобраћају превозе искључиво на прописан и безбедан начин, уз правилну употребу дечјих седишта. Повод за апел су забрињавајући подаци о великом броју прекршаја непрописног превоза деце у возилима.

Како је наведено, у претходном периоду евидентирано је чак 237 прекршаја непрописног превоза деце на предњем седишту, као и 460 прекршаја на задњем седишту. Из полиције истичу да ови подаци јасно показују да се безбедност деце у саобраћају и даље недовољно поштује.

У апелу се подсећа да безбедност деце почиње правилном употребом дечјих седишта, која морају бити адекватно изабрана и постављена тако да немају померања. За млађу децу је посебно важно да седиште буде окренуто супротно смеру кретања, јер такав положај пружа већу заштиту главе и врата у случају судара.

Из МУП-а наглашавају да превоз деце у дечјим седиштима није само законска обавеза, већ пре свега одговорност сваког возача и родитеља. Упозоравају и да неправилно коришћење седишта директно угрожава живот деце.

Према подацима из апела, током претходног дана у Републици Србији догодило се 78 саобраћајних незгода, у којима су погинуле две, а повређене 43 особе.

Живот у једној соби, нада у боље сутра: Прича о породици Мијин

Redakcija Kikindski March 26, 2026

Смех деце чује се и пре него што се стигне до куће у Иђошу. Гласови, дозивање, трчање по дворишту — призор који на први поглед делује безбрижно. Тек када се закорачи унутра, постаје јасно колико је та безбрижност условљена.

У једној соби живи седморо деце са мајком.

Три кауча на развлачење, мала пећ на дрва и један сто – то је све што испуњава простор. На прозорима ћебад уместо завеса. Нема струје, нема воде. Ипак, све је уредно, чисто и сложено. Деца су дотерана, весела, васпитана. Играчке које су добили деле без свађе, као да им је то најприроднија ствар на свету.

-Гледам њих и најтеже ми пада што смо сви у једној просторији, без струје и воде – каже Линда Мијин, самохрана мајка осморо деце из Иђоша: Леоноре (4), Матије (5), Леонтине (7), Леа (8), Драгане (9), Синише (12) и Нене (15), док је осмо – мала Љубица у хранитељској породици.

Њен глас је тих, али сигуран. Без драме, без наглашене туге — више као констатација живота који се живи.

Линда је одрасла у Иђошу, али је последњих година са децом била принуђена да се сели, тражећи место где ће моћи да остану дуже од неколико месеци. Живели су у Сајану, Падеју, код разних људи. Сваки пут из почетка.

-Нисмо могли да нађемо сталан смештај. Ко ће да прими толико деце – дели са нама Линда.

Кућу у којој сада живе добили су на коришћење. Иако је трошна и без основних услова, за њих је значила бар нешто што личи на сигурност.

Свакодневица ове породице почиње рано.

-Устанемо, спремамо се за школу. Неко иде пре подне, неко после. Имамо и вртић, водимо их, доводимо… Сваки дан је такав – прича Линда.

Двоје најмлађих ове године кренуло је у вртић. Домаћи задаци понекад се раде уз свећу, а светлост у вечерњим сатима долази из акумулатора које пуне код родбине.

Воду доносе брат, сестра или зет — колико могу. Кува се на шпорету на дрва.

-Сналазимо се – додаје кратко Линда.

Породица живи од социјалне помоћи и дечијег додатка — укупно око 40.000 динара месечно.

-Најтеже је због хране. За све остало се некако снађемо, али храна је увек проблем – објашњава Линда.

Помоћ повремено стиже — од родбине, комшија, добрих људи. У последње време, након што је њихова прича доспела у јавност, јавило се више људи који су донели одећу, обућу, играчке. Али потребе су свакодневне и непрекидне.

Поред тога, ту су и школске обавезе, вртић, матура најстарије ћерке. Свака ставка је трошак који се мора уклопити у већ ограничен буџет. Упркос судској пресуди, алиментација не стиже већ три године. Поступак је у току.

Ипак, оно што ову породицу највише обележава није сиромаштво. То је начин на који живе упркос њему. Деца су ведра, разиграна, међусобно блиска. Не отимају се око играчака. Не жале се. Деле.

Синиша, дванаестогодишњак, каже да највише воли да игра фудбал са другарима.

-Недостаје нам струја и вода, али надам се да ће нам ускоро бити боље – каже он.

Када говори о жељама, не помиње играчке или телефоне.

-Највећа жеља ми је да нам се врати наша најмлађа сестра Љубица.

Причу о овој породици раније је објавила Хуманитарна организација „Срби за Србе“, указујући на услове у којима живе и на потребу да им се помогне.

Линда каже да је до контакта са организацијом дошло преко школе.

-Учитељица мог детета нас је повезала. Да није било тога, не знам како бисмо – прича.

За њу, међутим, постоји нешто што је важније од свега материјалног. Најмлађа ћерка Љубица већ више од две и по године није са њима. Смештена је у хранитељску породицу.

Раздвајање је било најтежи тренутак.

-Нисам могла да спавам, ни да једем. Гледаш децу — сви су ту, само она фали – каже Линда.

Данас се чују свакодневно, преко видео позива.

-Кад сам је видела прошлог викенда, раширила је руке и викнула: „Мама моја, мамице, дошла си“. Али онда пита: „Мама, да ли ме водиш кући?“

То је, каже, питање на које јој је најтеже да одговори.

Упркос свему, Линда не говори о безнађу. Напротив.

-Моја деца су ми све. Због њих идем даље. Знам да ће бити боље – закључује Линда.

Та вера, тихо изговорена, провлачи се кроз целу причу. Не као сигурност, већ као одлука.

Помоћ коју добијају за њих има велики значај, али потребе остају.

-Свима који су нам помогли желим да се захвалим од срца – каже Линда. – То нам много значи.

Њена жеља је једноставна: Да деца имају услове за нормалан живот. И да поново буду сви заједно.

Т. Д.

Град стао иза шампионке: Хелена Грујић на пријему код градоначелника пред одлазак у Индију

Redakcija Kikindski March 25, 2026

У кабинету градоначелника данас је уприличен пријем за младу кикиндску гимназијалку Хелену Грујић, која је недавно освојила прво место на Државној смотри истраживачких радова. Повод сусрета био је да се награди њен успех, али и да јој се пружи подршка пред предстојеће међународно такмичење у Индији.

Градоначелник Младен Богдан истакао је да је Хелена понос Кикинде и нагласио да ће локална самоуправа стати иза ње и финансијски подржати њен одлазак на светско такмичење.

– Хелена Грујић је шампионка Србије и својим успехом обрадовала је читав град. Ово је прилика да покажемо да Кикинда стоји уз своје младе таленте. Очекујемо од ње велике резултате и на међународној сцени – поручио је Богдан.

Он је додао и да град ове године издваја додатних милион и по динара за подршку најталентованијој деци, како би им се омогућили што бољи услови за даљи развој.

Млада гимназијалка није крила задовољство због подршке коју добија, али и узбуђење пред нови изазов.

– Осећај освојити злато је заиста посебан, јер сам годинама улагала труд и рад. Сада ме очекује међународно такмичење и надам се да ћу оправдати поверење које ми је указано – рекла је Хелена.

Подсетимо, Хелена Грујић, ученица трећег разреда Гимназије „Душан Васиљев“, освојила је златну медаљу на државном такмичењу радом из области оптике, који се бави пројектовањем Френелових сочива. Њено истраживање указује на практичније и економичније примене ових сочива, између осталог у расвети и камери.

Хелена се такмичи из физике од основне школе, а ово је трећи пут да учествује на смотри истраживачких радова. Већ 19. априла путује у Индију, где ће представљати Србију на међународном нивоу.

Т. Д.

„Сви за једну маму“ – вече које је показало да доброта није нестала

Redakcija Kikindski March 23, 2026

Народно позориште у Кикинди било је испуњено до последњег места на хуманитарном концерту „Сви за једну маму“, који је окупио ученике, професоре, културна друштва и бројне суграђане са једним циљем – да помогну лечење Јасне Стокић.

Публика је током вечери уживала у разноврсном програму – песми, рецитацијама и наступима који су, осим уметничког, носили и снажан емотивни набој. Атмосфера је била топла и весела, прожета осећајем заједништва и искрене жеље да се помогне.

Ова акција, која је потекла од ученика Економско-трговинске школе, за кратко време прерасла је у покрет који је окупио читав град.

– Безрезервну подршку ученици су добили од мене, директора и свих ученика из разреда, а потом и ученичког парламента. Цела школа се подигла на ноге да реализује ову идеју која је настала у учионици, а прерасла у нешто велико – истакла је Ивана Којић, разредни старешина одељења II1 ЕТШ.

Она је додала да су се позиву одазвали и ученици других школа, хорови и културна друштва, а посебно ученици Основне школе „Вук Караџић“, са којима деле зграду.

– Често мислимо да млади немају емпатије као некада, али вечерас смо видели да она и те како живи у њима – рекла је Којић, нагласивши да су се ученици укључили на различите начине – од наступа до организације и прикупљања прилога.

Посебну тежину вечери дале су речи Јасне Стокић, којој је концерт и био посвећен. Она се, заједно са ћерком Јеленом, на крају концерта захвалила свим окупљенима. Иако, како каже, није било лако прихватити да јој је потребна помоћ, подршка коју добија мења све.

– Осећај вечерас био је предиван. У почетку није било тако, јер није лако тражити помоћ. Али када видите колика армија људи стоји иза вас, онда је то нешто што вас тера да идете даље – рекла је она.

Додала је да јој много значи сваки гест подршке, било да долази од пријатеља, комшија, деце или потпуно непознатих људи.

– Један обичан човек одвоји од своје породице колико може, и то је за мене огромно. Не могу се довољно одужити свима за ову хуманост – истакла је Стокић.

Да је акција пробудила емпатију широм града, потврђују и млади који су се одазвали позиву.

– Дошла сам да подржим другарицу и њену маму. Највише ме је дирнуло то што људи желе да помогну и што су спремни да буду хумани – рекла је ученица Калина Скубан.

Идејни творац акције, ученица ЕТШ, Ива Киш, није крила задовољство што је иницијатива прерасла у нешто много веће.

– Када видим да је моја идеја постала стварност, баш ми је драго. Окупило се много људи и сви су изашли у сусрет. Најлепши тренутак је ово јединство – види се да је Кикинда град великог срца – рекла је она.

На великој сцени Народног позоришта вечерас су наступили женска певачка група „Мелизми, хор Културног центра „Attendite“, хорови ОШ „Вук Караџић“ и ЕТШ, ученици и рецитатори више школа, АДЗНМ „Гусле“, као и Милан и Вид Вашалић.

Хуманитарни концерт „Сви за једну маму“ показао је да, упркос свакодневним изазовима, солидарност и даље живи међу људима. Вече испуњено песмом и добротом још једном је потврдило да, када се заједница уједини, нико није сам.

Т. Д.

Шарене чарапе на тргу: Корисници „Наше куће“ учили суграђане о прихватању различитости и подршци особама са Дауновим синдромом

Redakcija Kikindski March 20, 2026

У сусрет Дану особа са Дауновим синдромом, на платоу испред Културног центра одржана је јутрос креативна радионица која је окупила децу, просветне раднике и представнике Центра за пружање услуга социјалне заштите града Кикинде, са јасном поруком – различитост је богатство, а не препрека.

Радионица је организована дан уочи званичног обележавања, са намером да се грађани подсете на значај овог датума и позову да га обележе симболичним ношењем шарених чарапа.

-Дан особа са Дауновим синдромом нам је јако важан и обележавамо га сваке године. Прошле године смо први пут организовали радионицу на тргу и имала је леп одзив, па смо одлучили да наставимо са том праксом – истакла је Николета Павлов, вршилац дужности директора Центра за пружање услуга социјалне заштите.

Она је подсетила да шарене чарапе нису случајан симбол.

-Хромозоми подсећају на чарапе, а код особа са Дауновим синдромом постоји тризомија 21. хромозома. Зато носимо различите чарапе као повод да разговарамо о томе и подигнемо свест. Важно је да се прича, јер ове особе имају иста права као и сви други и треба да буду укључене у живот заједнице.

Учесници радионице, међу којима су били ученици Основних школа „6. октобар“ и „Вук Караџић“, кроз креативан рад украшавали су папирне чарапе различитим техникама, учећи истовремено о солидарности и прихватању.

Седмогодишњи Јулијан Попадић направио је чак две шарене чарапе.

-Сутра је дан прослављања различитости, а то моје чарапе и представљају – рекао је Jулијан.

Његов друг Лука Агостини додаје да је најважније дружење.

-Лепо смо се играли и дружили. Данас сви могу да направе шарене чарапе и да се сете да свакоме треба друштво.

И мали Митар Ваштаг јасно је послао поруку:

-Ми смо овде да дамо подршку, јер је нормално да сви будемо различити.

Из Центра подсећају да тренутно имају 25 корисника, од којих је шест особа са Дауновим синдромом, и истичу да је један од главних изазова комуникација.

-Када проводите време са њима, схватите да је лако разумети шта желе да кажу и шта им је потребно – наглашава Павлов, додајући да ће у наредном периоду наставити да шире сарадњу са различитим институцијама како би корисници били што више укључени у све сегменте друштвеног живота.

Т. Д.

Торта од скакаваца и 17.000 оброка дневно: Зоран Иванковић о десет година рада на крузерима

Redakcija Kikindski March 19, 2026

Када је 2014. године први пут стао на палубу огромног крузера у Копенхагену, Кикинђанин Зоран Иванковић није ни слутио да ће наредну деценију провести радећи у кухињама бродова који плове широм света. Данас своје искуство преноси ученицима Економско-трговинске школе, где предаје куварску групу предмета.

Иванковић је рођен 1987. године у Кикинди, где је завршио Основну школу „Свети Сава“ и Економско-трговинску школу. Након тога је у Новом Саду положио за кулинарског техничара и завршио специјализацију за хладна предјела, а потом и факултет туризма и хотелијерства.

До посла на броду, каже, није дошао из авантуризма, већ из потребе.

-Завршио сам школу, али није било сталног посла. Радио сам по Кикинди углавном замене људи који су на годишњем одмору. Неколико мојих пријатеља већ је радило на бродовима као конобари, па сам преко њих дошао у контакт са агенцијама. После интервјуа, прегледа и папира, брзо сам добио прилику да одем – прича он.

Током десет година рада остао је у истој компанији, која има двадесет бродова, па је често премештан са једног на други. У кухињи је напредовао постепено – од најниже позиције.

-Почео сам као кувар у тренингу, па асистент, трећи, други и на крају први кувар. То је била моја највиша позиција – каже Иванковић.

Први дани били су хаотични.

-Добијате огромну количину информација и све се дешава врло брзо. Чак ни после три месеца нисам се навикао на систем рада.

350 запослених у кухињи и 30.000 кафа

А тај систем је, како каже, изузетно сложен. На једном броду ради око 350 људи у кухињама – од перача судова и магационера до кувара и шефова кухиња.

Сваког дана припрема се огромна количина хране.

-Дневно се направи око 17.000 оброка за путнике и посаду. Само једна кафе-станица на броду изда и до 30.000 кафа дневно.

Намирнице се на брод допремају у огромним количинама.

-На сваких седам дана стиже између 15 и 30 шлепера са храном. Складишта су огромна – само фрижидери су на три спрата.

Кухиња на крузеру функционише као добро организована пирамида. Сваки сегмент има свој тим: за супе, сосове, рибу, салате, десерте или воће, а изнад свих је главни шеф кухиње са својим замеником.

Јеловници се планирају дуго унапред и зависе од региона у којем брод плови.

-Један јеловник је за Балтик, други за Медитеран, трећи за Азију, четврти за Америку. Мењају се на сваке две године.

Један од највећих изазова у раду су велике припреме за празнике. Иванковић памти једну ситуацију из одсека хладне кухиње, када су за амерички празнични мени морали да припреме на хиљаде порција специјалитета.

-Правили смо црвени кромпир са павлаком и кавијаром. На сваком тањиру су морале да буду три половине кромпира у облику звезде. То значи да се кромпир прво љушти, обликује у звезду, кува, хлади и припрема – и тако за четири хиљаде порција. Са припремом се крене две недеље раније.

Радио са 47 нација

На бродовима је радио са људима из 47 различитих нација, што је, каже, посебно искуство.

-То значи 47 различитих менталитета. Оно што је једнима смешно, друге лако у вреди. Радите са истим људима шест месеци без паузе, па није увек лако одржати лепе односе.

С друге стране, управо та разноликост доноси и највеће богатство.

-На броду имате прилику да упознате кухиње из целог света. Пробате воће и јела која код нас не постоје и научите технике које код нас стигну тек годинама касније.

Највише му је, каже, остала у сећању азијска кухиња.

-Кинеска кухиња користи много поврћа, а мање меса. Индијска је врло љута, али ако се љутина смањи, њихова јела много подсећају на наша.

Занимљиво је и да су страни чланови посаде радо пробали српска јела.

-Филипинци и Индијци су били одушевљени сармом и телећом чорбом. Једном смо колега и ја направили бурек за доручак и све је нестало за трен.

Наравно, било је и необичних захтева гостију. Једном приликом су, каже, путници тражили торту од пржених скакаваца.

-То су специјални инсекти који се узгајају за јело. Ја сам их пробао и наредна три дана нисам могао ништа сем јогурта да поднесем.

Ипак, најважније што је понео са бродова није само кулинарско знање.

-Научио сам стрпљење и организацију. И научио сам да су људи различити, али када је храна у питању – сви смо исти.

Данас то искуство преноси ученицима.

-Покушавам да их припремим да могу да раде било где у свету. Брод је добар почетак за младе – виде свет и стекну искуство које им касније много значи.

Т. Д.