June 21, 2026

Друштво

stasa-radak-7

Staša Radak svira put ka velikim scenama: Zlatna medalja i prvo mesto za mladu saksofonistkinju

Redakcija Kikindski March 29, 2026

Staša Radak, četrnaestogodišnja učenica Osnovne škole „Jovan Popović“ i Osnovne muzičke škole „Slobodan Malbaški“, već sada korača putem koji obećava mnogo. Iza nje su značajni uspesi — prva nagrada na festivalu „Isidor Bajić“ u Novom Sadu i zlatna medalja na Danima muzike u Bačkoj Topoli — ali, kako sama kaže, to za nju nije kraj, već podstrek.

-Ovo doživljavam kao nagradu za sve sate koje sam uložila, ali i kao motivaciju za dalji rad. To je kruna truda koji traje mesecima i godinama – kaže Staša za naš list.

Njen put ka saksofonu počeo je, pomalo neočekivano, sa jednim koncertom. Kao učenica petog razreda osnovne škole, slušala je svoju nastavnicu muzičkog, Nikolinu Suvajdžić, kako nastupa — i upravo taj trenutak bio je presudan.

-Nastup mi se jako dopao i odatle je krenula ljubav prema saksofonu – priseća se.

Pre toga svirala je klavir, pevala u horu, pa čak i nastupala u Srpskom narodnom pozorištu, ali tek sa saksofonom, kako kaže, „dogodilo se ono pravo“.

-To je kao sa ljudima — sa nekim odmah „klikneš“. Tako je bilo i sa saksofonom – objašnjava ona.

Zanimljivo je da Staša tremu ne oseća tokom sviranja, već nakon nastupa, dok čeka rezultate. Na sceni je, kako kaže, potpuno svoja.

Iako deluje da sve ide lako, iza svakog nastupa stoji veliki rad. Staša svakodnevno vežba oko sat i po, a u pripremama za takmičenja i do četiri sata dnevno. Poseban izazov, kaže, nije uvek sama muzika, već situacije koje dolaze sa scenom — poput višesatnog iščekivanja nastupa, kakvo je doživela u Bačkoj Topoli.

-To su dva sata neizvesnosti, što ume da bude veoma naporno. Ali i to je deo takmičenja – dodaje.

Veliku ulogu u njenom razvoju ima i profesorka Nikolina, koja je Stašin talenat prepoznala još u ranim danima.

-Ona je od malena bila muzikalna, ali ono što je izdvaja jeste upornost. Talenat bez rada ne znači mnogo, a kod nje postoji i jedno i drugo – ističe profesorka.

Zajedno rade ne samo na tehnici, već i na samostalnosti — da Staša nauči da sama prepozna i ispravi greške, kao i da neuspehe prihvati kao deo puta.

-Samo nebo je granica, ako nastavi ovako – dodaje Suvajdžić.

I upravo taj put sada ulazi u novu fazu. Stašu u maju očekuje prijemni ispit za srednju muzičku školu „Isidor Bajić“ u Novom Sadu, a do tada — nova takmičenja i prvi solistički koncert.

Snovi, međutim, već idu dalje.

-Volela bih da nastavim školovanje u inostranstvu. Posetila sam jednu akademiju u Švajcarskoj i ostavila je na mene jak utisak – kaže ona.

Ipak, možda najvažnija poruka ove mlade umetnice nije u nagradama, već u jednostavnoj istini koju živi:

-Ne treba odustajati. Trud se uvek isplati. Svaki sat vežbanja se na kraju dođe na svoje.

U tome je, možda, i najveća vrednost njene priče — ne samo u talentu, već u istrajnosti. A upravo tu, između rada i ljubavi, rađa se muzika koja daleko odjekuje.

T. D.

IMG-20260323-150811

Besplatni časovi srpskog za osmake: Biblioteka kao oslonac pred prijemni

Redakcija Kikindski March 28, 2026

U vremenu kada su privatni časovi za mnoge porodice veliki trošak, Narodna biblioteka „Jovan Popović“ pokazuje da podrška deci ne mora da ima cenu. Besplatne pripreme za završni ispit iz srpskog jezika, koje ova ustanova organizuje već 11 godina, postale su sigurno mesto za učenike osmog razreda – mesto gde se uči, ali i oslobađa od treme.

Ove godine prijavilo se oko 50 učenika, koji su raspoređeni u manje grupe. Časovi se održavaju jednom nedeljno, a kako se približava prijemni, intenzitet rada se pojačava. Rad sa decom zasniva se na postepenom prolasku kroz zadatke i detaljnom objašnjavanju svake nedoumice.

-Ideja je bila da pomognemo deci tako što ćemo zbirku koju imaju preći od početka do kraja i svaki zadatak pojedinačno objasniti – kaže profesor srpskog jezika i književnosti Slobodan Tomić, koji već četrnaest godina radi u biblioteci, nakon iskustva u školstvu.

-Najvažnije mi je da budu slobodni i da kažu šta im nije jasno. Kada to znamo, onda možemo stvarno da pomognemo.

Da pripreme imaju konkretan efekat, potvrđuju i sami učenici. Balša Ivković, učenik OŠ „Žarko Zrenjanin“, kaže da mu ovi časovi znače upravo ono što je najpotrebnije – sigurnost.

-Mislim da je potrebno da znam kakav će biti prijemni. Ovi časovi mi baš pomažu da se pripremim – kaže Balša. Iako priznaje da mu gramatika zadaje najviše muke, dodaje da je uz podršku lakše.

– Časovi su zaista dobri, posebno sa društvom koje poznajem. Osećam se sigurnije.

Posebnu vrednost, kako ističe, ima i to što su pripreme besplatne.

-Stvarno znači. Svima bih preporučio da dođu – pomoći će im, a i besplatno je.

Pored znanja, podjednako je važna i atmosfera u kojoj se uči. Deca različitih škola se upoznaju, druže i zajedno prolaze kroz isti izazov, što značajno utiče na njihovo samopouzdanje.

-Bitno je to međusobno druženje. Oni su ista generacija, često se i poznaju, a mi se trudimo da ih podstaknemo da komuniciraju, da se opuste i da im učenje ne bude teret – dodaje Tomić.

Ideja o pokretanju ovih priprema potekla je iz želje da se dopuni ono što školski sistem ne stiže da obuhvati u dovoljnoj meri, ali i da se biblioteka približi mladima.

-Želeli smo da deca shvate da je biblioteka njihovo mesto, da je otvorena za sve i da ovde ne stanuje dosada, već znanje – ističe v.d. direktorice Dunja Brkin Trifunović.

-Imamo resurse, imamo stručne ljude i smatrali smo da je važno da to podelimo sa zajednicom.

Ona naglašava da besplatan karakter ovih priprema ima posebnu težinu u današnjim uslovima.

-Život je skup i važno je da koristimo ono što imamo. Niko od nas neće osiromašiti ako se odrekne svog honorara. Ovo radimo jer vidimo da je potrebno – i deci i roditeljima.

T. D.

mala-matura

Osmaci nastavljaju probu male mature: Danas na redu srpski i test po izboru

Redakcija Kikindski March 28, 2026

Probni završni ispit za učenike osmog razreda nastavljen je danas širom Srbije, kada đaci rešavaju test iz srpskog, odnosno maternjeg jezika, kao i test iz izabranog predmeta. Reč je o važnoj proveri znanja i simulaciji završnog ispita koji ih očekuje u junu.

Probna mala matura organizuje se za oko 64.000 učenika i predstavlja vernu simulaciju završnog ispita. Njen cilj je da se đaci upoznaju sa procedurama polaganja, ali i da provere nivo znanja kako bi se uočile oblasti na kojima je potrebno dodatno raditi.

Probni ispit održava se 27. i 28. marta, a prvog dana učenici su polagali test iz matematike, dok je drugi dan rezervisan za srpski jezik i predmet po izboru.

Prema ranijim podacima, najveći broj učenika za treći test bira geografiju, zatim biologiju, dok se manji broj opredeljuje za istoriju, fiziku ili hemiju.

Nakon probe, učenici će imati mogućnost da analiziraju rezultate i, ukoliko je potrebno, promene izborni predmet početkom aprila, što je važan korak u pripremi za završni ispit.

Završni ispit, koji je ključan za upis u srednje škole, zakazan je za sredinu juna i polagaće se tokom tri dana – iz srpskog jezika, matematike i izabranog predmeta.

 

jefimija-kanjiza-

Trijumf u Kanjiži i poziv na humanost: „Jefimija“ nastavlja u pobedničkom ritmu

Redakcija Kikindski March 28, 2026

Plesni studio „Jefimija“ ostvario je zapažen uspeh na Internacionalnom takmičenju u Kanjiži, gde su njihove koreografije osvojile više vrednih priznanja, potvrdivši kontinuitet kvalitetnog rada i talenta.

Na takmičenju su osvojili jedno prvo mesto, dva druga mesta i jedno treće mesto, a uspeh je dodatno krunisan sa dve specijalne nagrade – pozivima za učešće na međunarodnim festivalima u Rumuniji u oktobru i u Bukureštu u junu.

Ovi rezultati dolaze kao nastavak uspešnog perioda za ovaj plesni kolektiv, koji je nedavno na takmičenju na Vrdniku sa pet koreografija osvojio isto toliko prvih mesta.

Upravo u znaku ovih uspeha, „Jefimija“ poziva publiku da im se pridruži već sutra na Trećem Ruskoselskom festivalu plesa, koji se organizuje sutra povodom Svetskog dana plesa sa početkom u 16 časova. Festival će imati i humanitarni karakter – ulaznice će se naplaćivati 400 dinara, a sredstva od prodatih ulaznica biće usmerena vrtiću „Bubamara“ u Ruskom Selu.

Očekuje se bogat program i nastupi talentovanih plesača. Pored domaćina nastupiće i gosti bubnjarska sekcija „Kikinda“, KUD „Milan Mića Sučević“ iz Žitišta, Centar za očuvanje tradicionalne kulture „Petrovgradski Đerđef“ iz Zrenjanina, KUD „Marija Bursać“ iz Banatskog Velikog Sela i klub „Pentru kopi“.

Uz nove medalje i međunarodne pozive, „Jefimija“ u Rusko Selo donosi pobedničku energiju – i poziv da publika bude deo priče koja spaja ples i humanost.

T. D.

 

saobracaj-deca

MUP apeluje: Decu prevozite isključivo na propisan i bezbedan način

Redakcija Kikindski March 27, 2026

Ministarstvo unutrašnjih poslova uputilo je apel vozačima i roditeljima da decu u saobraćaju prevoze isključivo na propisan i bezbedan način, uz pravilnu upotrebu dečjih sedišta. Povod za apel su zabrinjavajući podaci o velikom broju prekršaja nepropisnog prevoza dece u vozilima.

Kako je navedeno, u prethodnom periodu evidentirano je čak 237 prekršaja nepropisnog prevoza dece na prednjem sedištu, kao i 460 prekršaja na zadnjem sedištu. Iz policije ističu da ovi podaci jasno pokazuju da se bezbednost dece u saobraćaju i dalje nedovoljno poštuje.

U apelu se podseća da bezbednost dece počinje pravilnom upotrebom dečjih sedišta, koja moraju biti adekvatno izabrana i postavljena tako da nemaju pomeranja. Za mlađu decu je posebno važno da sedište bude okrenuto suprotno smeru kretanja, jer takav položaj pruža veću zaštitu glave i vrata u slučaju sudara.

Iz MUP-a naglašavaju da prevoz dece u dečjim sedištima nije samo zakonska obaveza, već pre svega odgovornost svakog vozača i roditelja. Upozoravaju i da nepravilno korišćenje sedišta direktno ugrožava život dece.

Prema podacima iz apela, tokom prethodnog dana u Republici Srbiji dogodilo se 78 saobraćajnih nezgoda, u kojima su poginule dve, a povređene 43 osobe.

mijin

Život u jednoj sobi, nada u bolje sutra: Priča o porodici Mijin

Redakcija Kikindski March 26, 2026

Smeh dece čuje se i pre nego što se stigne do kuće u Iđošu. Glasovi, dozivanje, trčanje po dvorištu — prizor koji na prvi pogled deluje bezbrižno. Tek kada se zakorači unutra, postaje jasno koliko je ta bezbrižnost uslovljena.

U jednoj sobi živi sedmoro dece sa majkom.

Tri kauča na razvlačenje, mala peć na drva i jedan sto – to je sve što ispunjava prostor. Na prozorima ćebad umesto zavesa. Nema struje, nema vode. Ipak, sve je uredno, čisto i složeno. Deca su doterana, vesela, vaspitana. Igračke koje su dobili dele bez svađe, kao da im je to najprirodnija stvar na svetu.

-Gledam njih i najteže mi pada što smo svi u jednoj prostoriji, bez struje i vode – kaže Linda Mijin, samohrana majka osmoro dece iz Iđoša: Leonore (4), Matije (5), Leontine (7), Lea (8), Dragane (9), Siniše (12) i Nene (15), dok je osmo – mala Ljubica u hraniteljskoj porodici.

Njen glas je tih, ali siguran. Bez drame, bez naglašene tuge — više kao konstatacija života koji se živi.

Linda je odrasla u Iđošu, ali je poslednjih godina sa decom bila prinuđena da se seli, tražeći mesto gde će moći da ostanu duže od nekoliko meseci. Živeli su u Sajanu, Padeju, kod raznih ljudi. Svaki put iz početka.

-Nismo mogli da nađemo stalan smeštaj. Ko će da primi toliko dece – deli sa nama Linda.

Kuću u kojoj sada žive dobili su na korišćenje. Iako je trošna i bez osnovnih uslova, za njih je značila bar nešto što liči na sigurnost.

Svakodnevica ove porodice počinje rano.

-Ustanemo, spremamo se za školu. Neko ide pre podne, neko posle. Imamo i vrtić, vodimo ih, dovodimo… Svaki dan je takav – priča Linda.

Dvoje najmlađih ove godine krenulo je u vrtić. Domaći zadaci ponekad se rade uz sveću, a svetlost u večernjim satima dolazi iz akumulatora koje pune kod rodbine.

Vodu donose brat, sestra ili zet — koliko mogu. Kuva se na šporetu na drva.

-Snalazimo se – dodaje kratko Linda.

Porodica živi od socijalne pomoći i dečijeg dodatka — ukupno oko 40.000 dinara mesečno.

-Najteže je zbog hrane. Za sve ostalo se nekako snađemo, ali hrana je uvek problem – objašnjava Linda.

Pomoć povremeno stiže — od rodbine, komšija, dobrih ljudi. U poslednje vreme, nakon što je njihova priča dospela u javnost, javilo se više ljudi koji su doneli odeću, obuću, igračke. Ali potrebe su svakodnevne i neprekidne.

Pored toga, tu su i školske obaveze, vrtić, matura najstarije ćerke. Svaka stavka je trošak koji se mora uklopiti u već ograničen budžet. Uprkos sudskoj presudi, alimentacija ne stiže već tri godine. Postupak je u toku.

Ipak, ono što ovu porodicu najviše obeležava nije siromaštvo. To je način na koji žive uprkos njemu. Deca su vedra, razigrana, međusobno bliska. Ne otimaju se oko igračaka. Ne žale se. Dele.

Siniša, dvanaestogodišnjak, kaže da najviše voli da igra fudbal sa drugarima.

-Nedostaje nam struja i voda, ali nadam se da će nam uskoro biti bolje – kaže on.

Kada govori o željama, ne pominje igračke ili telefone.

-Najveća želja mi je da nam se vrati naša najmlađa sestra Ljubica.

Priču o ovoj porodici ranije je objavila Humanitarna organizacija „Srbi za Srbe“, ukazujući na uslove u kojima žive i na potrebu da im se pomogne.

Linda kaže da je do kontakta sa organizacijom došlo preko škole.

-Učiteljica mog deteta nas je povezala. Da nije bilo toga, ne znam kako bismo – priča.

Za nju, međutim, postoji nešto što je važnije od svega materijalnog. Najmlađa ćerka Ljubica već više od dve i po godine nije sa njima. Smeštena je u hraniteljsku porodicu.

Razdvajanje je bilo najteži trenutak.

-Nisam mogla da spavam, ni da jedem. Gledaš decu — svi su tu, samo ona fali – kaže Linda.

Danas se čuju svakodnevno, preko video poziva.

-Kad sam je videla prošlog vikenda, raširila je ruke i viknula: „Mama moja, mamice, došla si“. Ali onda pita: „Mama, da li me vodiš kući?“

To je, kaže, pitanje na koje joj je najteže da odgovori.

Uprkos svemu, Linda ne govori o beznađu. Naprotiv.

-Moja deca su mi sve. Zbog njih idem dalje. Znam da će biti bolje – zaključuje Linda.

Ta vera, tiho izgovorena, provlači se kroz celu priču. Ne kao sigurnost, već kao odluka.

Pomoć koju dobijaju za njih ima veliki značaj, ali potrebe ostaju.

-Svima koji su nam pomogli želim da se zahvalim od srca – kaže Linda. – To nam mnogo znači.

Njena želja je jednostavna: Da deca imaju uslove za normalan život. I da ponovo budu svi zajedno.

T. D.

 

helena-grujic

Grad stao iza šampionke: Helena Grujić na prijemu kod gradonačelnika pred odlazak u Indiju

Redakcija Kikindski March 25, 2026

U kabinetu gradonačelnika danas je upriličen prijem za mladu kikindsku gimnazijalku Helenu Grujić, koja je nedavno osvojila prvo mesto na Državnoj smotri istraživačkih radova. Povod susreta bio je da se nagradi njen uspeh, ali i da joj se pruži podrška pred predstojeće međunarodno takmičenje u Indiji.

Gradonačelnik Mladen Bogdan istakao je da je Helena ponos Kikinde i naglasio da će lokalna samouprava stati iza nje i finansijski podržati njen odlazak na svetsko takmičenje.

– Helena Grujić je šampionka Srbije i svojim uspehom obradovala je čitav grad. Ovo je prilika da pokažemo da Kikinda stoji uz svoje mlade talente. Očekujemo od nje velike rezultate i na međunarodnoj sceni – poručio je Bogdan.

On je dodao i da grad ove godine izdvaja dodatnih milion i po dinara za podršku najtalentovanijoj deci, kako bi im se omogućili što bolji uslovi za dalji razvoj.

Mlada gimnazijalka nije krila zadovoljstvo zbog podrške koju dobija, ali i uzbuđenje pred novi izazov.

 

– Osećaj osvojiti zlato je zaista poseban, jer sam godinama ulagala trud i rad. Sada me očekuje međunarodno takmičenje i nadam se da ću opravdati poverenje koje mi je ukazano – rekla je Helena.

Podsetimo, Helena Grujić, učenica trećeg razreda Gimnazije „Dušan Vasiljev“, osvojila je zlatnu medalju na državnom takmičenju radom iz oblasti optike, koji se bavi projektovanjem Frenelovih sočiva. Njeno istraživanje ukazuje na praktičnije i ekonomičnije primene ovih sočiva, između ostalog u rasveti i kameri.

Helena se takmiči iz fizike od osnovne škole, a ovo je treći put da učestvuje na smotri istraživačkih radova. Već 19. aprila putuje u Indiju, gde će predstavljati Srbiju na međunarodnom nivou.

T. D.

 

humanitarni-koncert

„Svi za jednu mamu“ – veče koje je pokazalo da dobrota nije nestala

Redakcija Kikindski March 23, 2026

Narodno pozorište u Kikindi bilo je ispunjeno do poslednjeg mesta na humanitarnom koncertu „Svi za jednu mamu“, koji je okupio učenike, profesore, kulturna društva i brojne sugrađane sa jednim ciljem – da pomognu lečenje Jasne Stokić.

Publika je tokom večeri uživala u raznovrsnom programu – pesmi, recitacijama i nastupima koji su, osim umetničkog, nosili i snažan emotivni naboj. Atmosfera je bila topla i vesela, prožeta osećajem zajedništva i iskrene želje da se pomogne.

Ova akcija, koja je potekla od učenika Ekonomsko-trgovinske škole, za kratko vreme prerasla je u pokret koji je okupio čitav grad.

– Bezrezervnu podršku učenici su dobili od mene, direktora i svih učenika iz razreda, a potom i učeničkog parlamenta. Cela škola se podigla na noge da realizuje ovu ideju koja je nastala u učionici, a prerasla u nešto veliko – istakla je Ivana Kojić, razredni starešina odeljenja II1 ETŠ.

Ona je dodala da su se pozivu odazvali i učenici drugih škola, horovi i kulturna društva, a posebno učenici Osnovne škole „Vuk Karadžić“, sa kojima dele zgradu.

– Često mislimo da mladi nemaju empatije kao nekada, ali večeras smo videli da ona i te kako živi u njima – rekla je Kojić, naglasivši da su se učenici uključili na različite načine – od nastupa do organizacije i prikupljanja priloga.

Posebnu težinu večeri dale su reči Jasne Stokić, kojoj je koncert i bio posvećen. Ona se, zajedno sa ćerkom Jelenom, na kraju koncerta zahvalila svim okupljenima. Iako, kako kaže, nije bilo lako prihvatiti da joj je potrebna pomoć, podrška koju dobija menja sve.

– Osećaj večeras bio je predivan. U početku nije bilo tako, jer nije lako tražiti pomoć. Ali kada vidite kolika armija ljudi stoji iza vas, onda je to nešto što vas tera da idete dalje – rekla je ona.

Dodala je da joj mnogo znači svaki gest podrške, bilo da dolazi od prijatelja, komšija, dece ili potpuno nepoznatih ljudi.

– Jedan običan čovek odvoji od svoje porodice koliko može, i to je za mene ogromno. Ne mogu se dovoljno odužiti svima za ovu humanost – istakla je Stokić.

Da je akcija probudila empatiju širom grada, potvrđuju i mladi koji su se odazvali pozivu.

– Došla sam da podržim drugaricu i njenu mamu. Najviše me je dirnulo to što ljudi žele da pomognu i što su spremni da budu humani – rekla je učenica Kalina Skuban.

Idejni tvorac akcije, učenica ETŠ, Iva Kiš, nije krila zadovoljstvo što je inicijativa prerasla u nešto mnogo veće.

– Kada vidim da je moja ideja postala stvarnost, baš mi je drago. Okupilo se mnogo ljudi i svi su izašli u susret. Najlepši trenutak je ovo jedinstvo – vidi se da je Kikinda grad velikog srca – rekla je ona.

Na velikoj sceni Narodnog pozorišta večeras su nastupili ženska pevačka grupa „Melizmi, hor Kulturnog centra „Attendite“, horovi OŠ „Vuk Karadžić“ i ETŠ, učenici i recitatori više škola, ADZNM „Gusle“, kao i Milan i Vid Vašalić.

Humanitarni koncert „Svi za jednu mamu“ pokazao je da, uprkos svakodnevnim izazovima, solidarnost i dalje živi među ljudima. Veče ispunjeno pesmom i dobrotom još jednom je potvrdilo da, kada se zajednica ujedini, niko nije sam.

T. D.

dan-sarenih-carapa

Šarene čarape na trgu: Korisnici „Naše kuće“ učili sugrađane o prihvatanju različitosti i podršci osobama sa Daunovim sindromom

Redakcija Kikindski March 20, 2026

U susret Danu osoba sa Daunovim sindromom, na platou ispred Kulturnog centra održana je jutros kreativna radionica koja je okupila decu, prosvetne radnike i predstavnike Centra za pružanje usluga socijalne zaštite grada Kikinde, sa jasnom porukom – različitost je bogatstvo, a ne prepreka.

Radionica je organizovana dan uoči zvaničnog obeležavanja, sa namerom da se građani podsete na značaj ovog datuma i pozovu da ga obeleže simboličnim nošenjem šarenih čarapa.

-Dan osoba sa Daunovim sindromom nam je jako važan i obeležavamo ga svake godine. Prošle godine smo prvi put organizovali radionicu na trgu i imala je lep odziv, pa smo odlučili da nastavimo sa tom praksom – istakla je Nikoleta Pavlov, vršilac dužnosti direktora Centra za pružanje usluga socijalne zaštite.

Ona je podsetila da šarene čarape nisu slučajan simbol.

-Hromozomi podsećaju na čarape, a kod osoba sa Daunovim sindromom postoji trizomija 21. hromozoma. Zato nosimo različite čarape kao povod da razgovaramo o tome i podignemo svest. Važno je da se priča, jer ove osobe imaju ista prava kao i svi drugi i treba da budu uključene u život zajednice.

Učesnici radionice, među kojima su bili učenici Osnovnih škola „6. oktobar“ i „Vuk Karadžić“, kroz kreativan rad ukrašavali su papirne čarape različitim tehnikama, učeći istovremeno o solidarnosti i prihvatanju.

Sedmogodišnji Julijan Popadić napravio je čak dve šarene čarape.

-Sutra je dan proslavljanja različitosti, a to moje čarape i predstavljaju – rekao je Julijan.

Njegov drug Luka Agostini dodaje da je najvažnije druženje.

-Lepo smo se igrali i družili. Danas svi mogu da naprave šarene čarape i da se sete da svakome treba društvo.

I mali Mitar Vaštag jasno je poslao poruku:

-Mi smo ovde da damo podršku, jer je normalno da svi budemo različiti.

Iz Centra podsećaju da trenutno imaju 25 korisnika, od kojih je šest osoba sa Daunovim sindromom, i ističu da je jedan od glavnih izazova komunikacija.

-Kada provodite vreme sa njima, shvatite da je lako razumeti šta žele da kažu i šta im je potrebno – naglašava Pavlov, dodajući da će u narednom periodu nastaviti da šire saradnju sa različitim institucijama kako bi korisnici bili što više uključeni u sve segmente društvenog života.

T. D.

zoran-ivankovic-10

Torta od skakavaca i 17.000 obroka dnevno: Zoran Ivanković o deset godina rada na kruzerima

Redakcija Kikindski March 19, 2026

Kada je 2014. godine prvi put stao na palubu ogromnog kruzera u Kopenhagenu, Kikinđanin Zoran Ivanković nije ni slutio da će narednu deceniju provesti radeći u kuhinjama brodova koji plove širom sveta. Danas svoje iskustvo prenosi učenicima Ekonomsko-trgovinske škole, gde predaje kuvarsku grupu predmeta.

Ivanković je rođen 1987. godine u Kikindi, gde je završio Osnovnu školu „Sveti Sava“ i Ekonomsko-trgovinsku školu. Nakon toga je u Novom Sadu položio za kulinarskog tehničara i završio specijalizaciju za hladna predjela, a potom i fakultet turizma i hotelijerstva.

Do posla na brodu, kaže, nije došao iz avanturizma, već iz potrebe.

-Završio sam školu, ali nije bilo stalnog posla. Radio sam po Kikindi uglavnom zamene ljudi koji su na godišnjem odmoru. Nekoliko mojih prijatelja već je radilo na brodovima kao konobari, pa sam preko njih došao u kontakt sa agencijama. Posle intervjua, pregleda i papira, brzo sam dobio priliku da odem – priča on.

Tokom deset godina rada ostao je u istoj kompaniji, koja ima dvadeset brodova, pa je često premeštan sa jednog na drugi. U kuhinji je napredovao postepeno – od najniže pozicije.

-Počeo sam kao kuvar u treningu, pa asistent, treći, drugi i na kraju prvi kuvar. To je bila moja najviša pozicija – kaže Ivanković.

Prvi dani bili su haotični.

-Dobijate ogromnu količinu informacija i sve se dešava vrlo brzo. Čak ni posle tri meseca nisam se navikao na sistem rada.

 

350 zaposlenih u kuhinji i 30.000 kafa

A taj sistem je, kako kaže, izuzetno složen. Na jednom brodu radi oko 350 ljudi u kuhinjama – od perača sudova i magacionera do kuvara i šefova kuhinja.

Svakog dana priprema se ogromna količina hrane.

-Dnevno se napravi oko 17.000 obroka za putnike i posadu. Samo jedna kafe-stanica na brodu izda i do 30.000 kafa dnevno.

Namirnice se na brod dopremaju u ogromnim količinama.

-Na svakih sedam dana stiže između 15 i 30 šlepera sa hranom. Skladišta su ogromna – samo frižideri su na tri sprata.

Kuhinja na kruzeru funkcioniše kao dobro organizovana piramida. Svaki segment ima svoj tim: za supe, sosove, ribu, salate, deserte ili voće, a iznad svih je glavni šef kuhinje sa svojim zamenikom.

Jelovnici se planiraju dugo unapred i zavise od regiona u kojem brod plovi.

-Jedan jelovnik je za Baltik, drugi za Mediteran, treći za Aziju, četvrti za Ameriku. Menjaju se na svake dve godine.

Jedan od najvećih izazova u radu su velike pripreme za praznike. Ivanković pamti jednu situaciju iz odseka hladne kuhinje, kada su za američki praznični meni morali da pripreme na hiljade porcija specijaliteta.

-Pravili smo crveni krompir sa pavlakom i kavijarom. Na svakom tanjiru su morale da budu tri polovine krompira u obliku zvezde. To znači da se krompir prvo ljušti, oblikuje u zvezdu, kuva, hladi i priprema – i tako za četiri hiljade porcija. Sa pripremom se krene dve nedelje ranije.

Radio sa 47 nacija

Na brodovima je radio sa ljudima iz 47 različitih nacija, što je, kaže, posebno iskustvo.

-To znači 47 različitih mentaliteta. Ono što je jednima smešno, druge lako u vredi. Radite sa istim ljudima šest meseci bez pauze, pa nije uvek lako održati lepe odnose.

S druge strane, upravo ta raznolikost donosi i najveće bogatstvo.

-Na brodu imate priliku da upoznate kuhinje iz celog sveta. Probate voće i jela koja kod nas ne postoje i naučite tehnike koje kod nas stignu tek godinama kasnije.

 

Najviše mu je, kaže, ostala u sećanju azijska kuhinja.

-Kineska kuhinja koristi mnogo povrća, a manje mesa. Indijska je vrlo ljuta, ali ako se ljutina smanji, njihova jela mnogo podsećaju na naša.

Zanimljivo je i da su strani članovi posade rado probali srpska jela.

-Filipinci i Indijci su bili oduševljeni sarmom i telećom čorbom. Jednom smo kolega i ja napravili burek za doručak i sve je nestalo za tren.

Naravno, bilo je i neobičnih zahteva gostiju. Jednom prilikom su, kaže, putnici tražili tortu od prženih skakavaca.

-To su specijalni insekti koji se uzgajaju za jelo. Ja sam ih probao i naredna tri dana nisam mogao ništa sem jogurta da podnesem.

Ipak, najvažnije što je poneo sa brodova nije samo kulinarsko znanje.

-Naučio sam strpljenje i organizaciju. I naučio sam da su ljudi različiti, ali kada je hrana u pitanju – svi smo isti.

Danas to iskustvo prenosi učenicima.

-Pokušavam da ih pripremim da mogu da rade bilo gde u svetu. Brod je dobar početak za mlade – vide svet i steknu iskustvo koje im kasnije mnogo znači.

T. D.

 

error: Content is protected !!