Друштво Архиве | Паге 8 оф 77 | Кикиндски портал

МУП апелује: Децу превозите искључиво на прописан и безбедан начин

Tijana Despotovski Марцх 27, 2026

Министарство унутрашњих послова упутило је апел возачима и родитељима да децу у саобраћају превозе искључиво на прописан и безбедан начин, уз правилну употребу дечјих седишта. Повод за апел су забрињавајући подаци о великом броју прекршаја непрописног превоза деце у возилима.

Како је наведено, у претходном периоду евидентирано је чак 237 прекршаја непрописног превоза деце на предњем седишту, као и 460 прекршаја на задњем седишту. Из полиције истичу да ови подаци јасно показују да се безбедност деце у саобраћају и даље недовољно поштује.

У апелу се подсећа да безбедност деце почиње правилном употребом дечјих седишта, која морају бити адекватно изабрана и постављена тако да немају померања. За млађу децу је посебно важно да седиште буде окренуто супротно смеру кретања, јер такав положај пружа већу заштиту главе и врата у случају судара.

Из МУП-а наглашавају да превоз деце у дечјим седиштима није само законска обавеза, већ пре свега одговорност сваког возача и родитеља. Упозоравају и да неправилно коришћење седишта директно угрожава живот деце.

Према подацима из апела, током претходног дана у Републици Србији догодило се 78 саобраћајних незгода, у којима су погинуле две, а повређене 43 особе.

Живот у једној соби, нада у боље сутра: Прича о породици Мијин

Tijana Despotovski Марцх 26, 2026

Смех деце чује се и пре него што се стигне до куће у Иђошу. Гласови, дозивање, трчање по дворишту — призор који на први поглед делује безбрижно. Тек када се закорачи унутра, постаје јасно колико је та безбрижност условљена.

У једној соби живи седморо деце са мајком.

Три кауча на развлачење, мала пећ на дрва и један сто – то је све што испуњава простор. На прозорима ћебад уместо завеса. Нема струје, нема воде. Ипак, све је уредно, чисто и сложено. Деца су дотерана, весела, васпитана. Играчке које су добили деле без свађе, као да им је то најприроднија ствар на свету.

-Гледам њих и најтеже ми пада што смо сви у једној просторији, без струје и воде – каже Линда Мијин, самохрана мајка осморо деце из Иђоша: Леоноре (4), Матије (5), Леонтине (7), Леа (8), Драгане (9), Синише (12) и Нене (15), док је осмо – мала Љубица у хранитељској породици.

Њен глас је тих, али сигуран. Без драме, без наглашене туге — више као констатација живота који се живи.

Линда је одрасла у Иђошу, али је последњих година са децом била принуђена да се сели, тражећи место где ће моћи да остану дуже од неколико месеци. Живели су у Сајану, Падеју, код разних људи. Сваки пут из почетка.

-Нисмо могли да нађемо сталан смештај. Ко ће да прими толико деце – дели са нама Линда.

Кућу у којој сада живе добили су на коришћење. Иако је трошна и без основних услова, за њих је значила бар нешто што личи на сигурност.

Свакодневица ове породице почиње рано.

-Устанемо, спремамо се за школу. Неко иде пре подне, неко после. Имамо и вртић, водимо их, доводимо… Сваки дан је такав – прича Линда.

Двоје најмлађих ове године кренуло је у вртић. Домаћи задаци понекад се раде уз свећу, а светлост у вечерњим сатима долази из акумулатора које пуне код родбине.

Воду доносе брат, сестра или зет — колико могу. Кува се на шпорету на дрва.

-Сналазимо се – додаје кратко Линда.

Породица живи од социјалне помоћи и дечијег додатка — укупно око 40.000 динара месечно.

-Најтеже је због хране. За све остало се некако снађемо, али храна је увек проблем – објашњава Линда.

Помоћ повремено стиже — од родбине, комшија, добрих људи. У последње време, након што је њихова прича доспела у јавност, јавило се више људи који су донели одећу, обућу, играчке. Али потребе су свакодневне и непрекидне.

Поред тога, ту су и школске обавезе, вртић, матура најстарије ћерке. Свака ставка је трошак који се мора уклопити у већ ограничен буџет. Упркос судској пресуди, алиментација не стиже већ три године. Поступак је у току.

Ипак, оно што ову породицу највише обележава није сиромаштво. То је начин на који живе упркос њему. Деца су ведра, разиграна, међусобно блиска. Не отимају се око играчака. Не жале се. Деле.

Синиша, дванаестогодишњак, каже да највише воли да игра фудбал са другарима.

-Недостаје нам струја и вода, али надам се да ће нам ускоро бити боље – каже он.

Када говори о жељама, не помиње играчке или телефоне.

-Највећа жеља ми је да нам се врати наша најмлађа сестра Љубица.

Причу о овој породици раније је објавила Хуманитарна организација „Срби за Србе“, указујући на услове у којима живе и на потребу да им се помогне.

Линда каже да је до контакта са организацијом дошло преко школе.

-Учитељица мог детета нас је повезала. Да није било тога, не знам како бисмо – прича.

За њу, међутим, постоји нешто што је важније од свега материјалног. Најмлађа ћерка Љубица већ више од две и по године није са њима. Смештена је у хранитељску породицу.

Раздвајање је било најтежи тренутак.

-Нисам могла да спавам, ни да једем. Гледаш децу — сви су ту, само она фали – каже Линда.

Данас се чују свакодневно, преко видео позива.

-Кад сам је видела прошлог викенда, раширила је руке и викнула: „Мама моја, мамице, дошла си“. Али онда пита: „Мама, да ли ме водиш кући?“

То је, каже, питање на које јој је најтеже да одговори.

Упркос свему, Линда не говори о безнађу. Напротив.

-Моја деца су ми све. Због њих идем даље. Знам да ће бити боље – закључује Линда.

Та вера, тихо изговорена, провлачи се кроз целу причу. Не као сигурност, већ као одлука.

Помоћ коју добијају за њих има велики значај, али потребе остају.

-Свима који су нам помогли желим да се захвалим од срца – каже Линда. – То нам много значи.

Њена жеља је једноставна: Да деца имају услове за нормалан живот. И да поново буду сви заједно.

Т. Д.

Град стао иза шампионке: Хелена Грујић на пријему код градоначелника пред одлазак у Индију

Tijana Despotovski Марцх 25, 2026

У кабинету градоначелника данас је уприличен пријем за младу кикиндску гимназијалку Хелену Грујић, која је недавно освојила прво место на Државној смотри истраживачких радова. Повод сусрета био је да се награди њен успех, али и да јој се пружи подршка пред предстојеће међународно такмичење у Индији.

Градоначелник Младен Богдан истакао је да је Хелена понос Кикинде и нагласио да ће локална самоуправа стати иза ње и финансијски подржати њен одлазак на светско такмичење.

– Хелена Грујић је шампионка Србије и својим успехом обрадовала је читав град. Ово је прилика да покажемо да Кикинда стоји уз своје младе таленте. Очекујемо од ње велике резултате и на међународној сцени – поручио је Богдан.

Он је додао и да град ове године издваја додатних милион и по динара за подршку најталентованијој деци, како би им се омогућили што бољи услови за даљи развој.

Млада гимназијалка није крила задовољство због подршке коју добија, али и узбуђење пред нови изазов.

– Осећај освојити злато је заиста посебан, јер сам годинама улагала труд и рад. Сада ме очекује међународно такмичење и надам се да ћу оправдати поверење које ми је указано – рекла је Хелена.

Подсетимо, Хелена Грујић, ученица трећег разреда Гимназије „Душан Васиљев“, освојила је златну медаљу на државном такмичењу радом из области оптике, који се бави пројектовањем Френелових сочива. Њено истраживање указује на практичније и економичније примене ових сочива, између осталог у расвети и камери.

Хелена се такмичи из физике од основне школе, а ово је трећи пут да учествује на смотри истраживачких радова. Већ 19. априла путује у Индију, где ће представљати Србију на међународном нивоу.

Т. Д.

„Сви за једну маму“ – вече које је показало да доброта није нестала

Tijana Despotovski Марцх 23, 2026

Народно позориште у Кикинди било је испуњено до последњег места на хуманитарном концерту „Сви за једну маму“, који је окупио ученике, професоре, културна друштва и бројне суграђане са једним циљем – да помогну лечење Јасне Стокић.

Публика је током вечери уживала у разноврсном програму – песми, рецитацијама и наступима који су, осим уметничког, носили и снажан емотивни набој. Атмосфера је била топла и весела, прожета осећајем заједништва и искрене жеље да се помогне.

Ова акција, која је потекла од ученика Економско-трговинске школе, за кратко време прерасла је у покрет који је окупио читав град.

– Безрезервну подршку ученици су добили од мене, директора и свих ученика из разреда, а потом и ученичког парламента. Цела школа се подигла на ноге да реализује ову идеју која је настала у учионици, а прерасла у нешто велико – истакла је Ивана Којић, разредни старешина одељења ИИ1 ЕТШ.

Она је додала да су се позиву одазвали и ученици других школа, хорови и културна друштва, а посебно ученици Основне школе „Вук Караџић“, са којима деле зграду.

– Често мислимо да млади немају емпатије као некада, али вечерас смо видели да она и те како живи у њима – рекла је Којић, нагласивши да су се ученици укључили на различите начине – од наступа до организације и прикупљања прилога.

Посебну тежину вечери дале су речи Јасне Стокић, којој је концерт и био посвећен. Она се, заједно са ћерком Јеленом, на крају концерта захвалила свим окупљенима. Иако, како каже, није било лако прихватити да јој је потребна помоћ, подршка коју добија мења све.

– Осећај вечерас био је предиван. У почетку није било тако, јер није лако тражити помоћ. Али када видите колика армија људи стоји иза вас, онда је то нешто што вас тера да идете даље – рекла је она.

Додала је да јој много значи сваки гест подршке, било да долази од пријатеља, комшија, деце или потпуно непознатих људи.

– Један обичан човек одвоји од своје породице колико може, и то је за мене огромно. Не могу се довољно одужити свима за ову хуманост – истакла је Стокић.

Да је акција пробудила емпатију широм града, потврђују и млади који су се одазвали позиву.

– Дошла сам да подржим другарицу и њену маму. Највише ме је дирнуло то што људи желе да помогну и што су спремни да буду хумани – рекла је ученица Калина Скубан.

Идејни творац акције, ученица ЕТШ, Ива Киш, није крила задовољство што је иницијатива прерасла у нешто много веће.

– Када видим да је моја идеја постала стварност, баш ми је драго. Окупило се много људи и сви су изашли у сусрет. Најлепши тренутак је ово јединство – види се да је Кикинда град великог срца – рекла је она.

На великој сцени Народног позоришта вечерас су наступили женска певачка група „Мелизми, хор Културног центра „Аттендите“, хорови ОШ „Вук Караџић“ и ЕТШ, ученици и рецитатори више школа, АДЗНМ „Гусле“, као и Милан и Вид Вашалић.

Хуманитарни концерт „Сви за једну маму“ показао је да, упркос свакодневним изазовима, солидарност и даље живи међу људима. Вече испуњено песмом и добротом још једном је потврдило да, када се заједница уједини, нико није сам.

Т. Д.

Шарене чарапе на тргу: Корисници „Наше куће“ учили суграђане о прихватању различитости и подршци особама са Дауновим синдромом

Tijana Despotovski Марцх 20, 2026

У сусрет Дану особа са Дауновим синдромом, на платоу испред Културног центра одржана је јутрос креативна радионица која је окупила децу, просветне раднике и представнике Центра за пружање услуга социјалне заштите града Кикинде, са јасном поруком – различитост је богатство, а не препрека.

Радионица је организована дан уочи званичног обележавања, са намером да се грађани подсете на значај овог датума и позову да га обележе симболичним ношењем шарених чарапа.

-Дан особа са Дауновим синдромом нам је јако важан и обележавамо га сваке године. Прошле године смо први пут организовали радионицу на тргу и имала је леп одзив, па смо одлучили да наставимо са том праксом – истакла је Николета Павлов, вршилац дужности директора Центра за пружање услуга социјалне заштите.

Она је подсетила да шарене чарапе нису случајан симбол.

-Хромозоми подсећају на чарапе, а код особа са Дауновим синдромом постоји тризомија 21. хромозома. Зато носимо различите чарапе као повод да разговарамо о томе и подигнемо свест. Важно је да се прича, јер ове особе имају иста права као и сви други и треба да буду укључене у живот заједнице.

Учесници радионице, међу којима су били ученици Основних школа „6. октобар“ и „Вук Караџић“, кроз креативан рад украшавали су папирне чарапе различитим техникама, учећи истовремено о солидарности и прихватању.

Седмогодишњи Јулијан Попадић направио је чак две шарене чарапе.

-Сутра је дан прослављања различитости, а то моје чарапе и представљају – рекао је Јулијан.

Његов друг Лука Агостини додаје да је најважније дружење.

-Лепо смо се играли и дружили. Данас сви могу да направе шарене чарапе и да се сете да свакоме треба друштво.

И мали Митар Ваштаг јасно је послао поруку:

-Ми смо овде да дамо подршку, јер је нормално да сви будемо различити.

Из Центра подсећају да тренутно имају 25 корисника, од којих је шест особа са Дауновим синдромом, и истичу да је један од главних изазова комуникација.

-Када проводите време са њима, схватите да је лако разумети шта желе да кажу и шта им је потребно – наглашава Павлов, додајући да ће у наредном периоду наставити да шире сарадњу са различитим институцијама како би корисници били што више укључени у све сегменте друштвеног живота.

Т. Д.

Торта од скакаваца и 17.000 оброка дневно: Зоран Иванковић о десет година рада на крузерима

Tijana Despotovski Марцх 19, 2026

Када је 2014. године први пут стао на палубу огромног крузера у Копенхагену, Кикинђанин Зоран Иванковић није ни слутио да ће наредну деценију провести радећи у кухињама бродова који плове широм света. Данас своје искуство преноси ученицима Економско-трговинске школе, где предаје куварску групу предмета.

Иванковић је рођен 1987. године у Кикинди, где је завршио Основну школу „Свети Сава“ и Економско-трговинску школу. Након тога је у Новом Саду положио за кулинарског техничара и завршио специјализацију за хладна предјела, а потом и факултет туризма и хотелијерства.

До посла на броду, каже, није дошао из авантуризма, већ из потребе.

-Завршио сам школу, али није било сталног посла. Радио сам по Кикинди углавном замене људи који су на годишњем одмору. Неколико мојих пријатеља већ је радило на бродовима као конобари, па сам преко њих дошао у контакт са агенцијама. После интервјуа, прегледа и папира, брзо сам добио прилику да одем – прича он.

Током десет година рада остао је у истој компанији, која има двадесет бродова, па је често премештан са једног на други. У кухињи је напредовао постепено – од најниже позиције.

-Почео сам као кувар у тренингу, па асистент, трећи, други и на крају први кувар. То је била моја највиша позиција – каже Иванковић.

Први дани били су хаотични.

-Добијате огромну количину информација и све се дешава врло брзо. Чак ни после три месеца нисам се навикао на систем рада.

350 запослених у кухињи и 30.000 кафа

А тај систем је, како каже, изузетно сложен. На једном броду ради око 350 људи у кухињама – од перача судова и магационера до кувара и шефова кухиња.

Сваког дана припрема се огромна количина хране.

-Дневно се направи око 17.000 оброка за путнике и посаду. Само једна кафе-станица на броду изда и до 30.000 кафа дневно.

Намирнице се на брод допремају у огромним количинама.

-На сваких седам дана стиже између 15 и 30 шлепера са храном. Складишта су огромна – само фрижидери су на три спрата.

Кухиња на крузеру функционише као добро организована пирамида. Сваки сегмент има свој тим: за супе, сосове, рибу, салате, десерте или воће, а изнад свих је главни шеф кухиње са својим замеником.

Јеловници се планирају дуго унапред и зависе од региона у којем брод плови.

-Један јеловник је за Балтик, други за Медитеран, трећи за Азију, четврти за Америку. Мењају се на сваке две године.

Један од највећих изазова у раду су велике припреме за празнике. Иванковић памти једну ситуацију из одсека хладне кухиње, када су за амерички празнични мени морали да припреме на хиљаде порција специјалитета.

-Правили смо црвени кромпир са павлаком и кавијаром. На сваком тањиру су морале да буду три половине кромпира у облику звезде. То значи да се кромпир прво љушти, обликује у звезду, кува, хлади и припрема – и тако за четири хиљаде порција. Са припремом се крене две недеље раније.

Радио са 47 нација

На бродовима је радио са људима из 47 различитих нација, што је, каже, посебно искуство.

-То значи 47 различитих менталитета. Оно што је једнима смешно, друге лако у вреди. Радите са истим људима шест месеци без паузе, па није увек лако одржати лепе односе.

С друге стране, управо та разноликост доноси и највеће богатство.

-На броду имате прилику да упознате кухиње из целог света. Пробате воће и јела која код нас не постоје и научите технике које код нас стигну тек годинама касније.

Највише му је, каже, остала у сећању азијска кухиња.

-Кинеска кухиња користи много поврћа, а мање меса. Индијска је врло љута, али ако се љутина смањи, њихова јела много подсећају на наша.

Занимљиво је и да су страни чланови посаде радо пробали српска јела.

-Филипинци и Индијци су били одушевљени сармом и телећом чорбом. Једном смо колега и ја направили бурек за доручак и све је нестало за трен.

Наравно, било је и необичних захтева гостију. Једном приликом су, каже, путници тражили торту од пржених скакаваца.

-То су специјални инсекти који се узгајају за јело. Ја сам их пробао и наредна три дана нисам могао ништа сем јогурта да поднесем.

Ипак, најважније што је понео са бродова није само кулинарско знање.

-Научио сам стрпљење и организацију. И научио сам да су људи различити, али када је храна у питању – сви смо исти.

Данас то искуство преноси ученицима.

-Покушавам да их припремим да могу да раде било где у свету. Брод је добар почетак за младе – виде свет и стекну искуство које им касније много значи.

Т. Д.

Млади Кикинђани шаљу важну поруку: Рециклажа почиње од сваког од нас

Tijana Despotovski Марцх 18, 2026

Поводом обележавања Светског дана рециклаже, у организацији Секретаријата за заштиту животне средине, пољопривреду и рурални развој, данас су додељене награде ученицима који су учествовали на видео-конкурсу посвећеном теми рециклаже.

На конкурс је пристигло око двадесет радова, а најуспешнији су били ученици Техничке школе „Михајло Пупин“ – Илија Крстеканић, Виола Чемере и Адриан Молнар, који су за своје видео-радове награђени од стране Секретаријата и компаније ФЦЦ.

Како истичу из Секретаријата, циљ конкурса био је да се код младих подстакне размишљање о значају заштите животне средине и правилног управљања отпадом.

– Када отпад посматрамо као ресурс, можемо да се запитамо какав је наш утицај на животну средину и колико свако од нас може да учини. Радимо на буђењу еколошке свести код младих, који све више показују интересовање за ове теме – истакла је Мирослава Наранчић.

У претходном периоду реализован је и низ едукативних активности. Од новембра прошле године организоване су бројне обуке и радионице у школама, вртићима и месним заједницама, са циљем да се грађани упознају са правилном употребом нових канти за селекцију отпада.

Према речима Невене Николић из компаније ФЦЦ, одзив грађана и деце улива оптимизам.

– Организовали смо око седамдесет едукација и реакције деце свих узраста дају нам наду да ће се у будућности још више радити на подизању свести о значају рециклаже. Примарна селекција отпада на месту настанка је почетак, али веома важан корак – нагласила је Николић.

Она је подсетила да је до сада подељено око 13.000 канти за рециклажу и упутила апел грађанима да се придржавају правила раздвајања отпада. У рециклажне канте треба одлагати искључиво чист материјал који може поново да се искористи, без остатака и контаминације, како би процес даље обраде био што ефикаснији.

Посебну вредност овог конкурса дали су сами ученици, који су кроз своје радове указали на стање у окружењу, али и на значај личне одговорности.

– Дуго смо снимали видео, шетали по граду и размишљали о томе одакле да почнемо, јер има много смећа. Ово је и једна врста критике, али и порука да морамо више да водимо рачуна о средини – каже ученик Адријан Молнар.

Он додаје да је кроз овај пројекат научио да је брига о животној средини важна не само за људе, већ и за животиње и птице.

Догађају су присуствовали и ученици Основне школе „Вук Караџић“, који су имали прилику да се упознају са значајем рециклаже и улогом коју сваки појединац има у очувању природе.

Обележавање Светског дана рециклаже у Кикинди још једном је показало да промена почиње од малих корака – од једне канте, једне навике и једне одлуке да се отпад не баца, већ правилно раздваја.

Т. Д.

„Сви за једну маму”: Ђаци ЕТШ организују хуманитарни концерт

Tijana Despotovski Марцх 17, 2026

Идеја која је настала међу ученицима Економско-трговинске школе прерасла је у велику акцију солидарности. Под називом „Сви за једну маму“, у Народном позоришту 23. марта у 18 часова биће одржан хуманитарни концерт, са циљем да се помогне лечење Јасне Стокић, мајке ученице ове школе.

Иницијатива је потекла од самих ђака, а убрзо је добила подршку читаве школе, али и бројних других образовних и културних институција у граду.

– Ива Киш из ИИ1 је на састанку ученичког парламента предложила акцију и сви су одмах пристали. Потом је предложено да се покрене и онлајн хуманитарна кампања, да се плакати деле на друштвеним мрежама. Сва одељења су се одмах одазвала и размишљала како могу да помогну. Тако је настала идеја и о концерту – објашњава професорка Мирјана Секулин, координатор тима за подршку ученичком парламенту.

Ученици су одлучили да направе програм који ће окупити различите извођаче и привући публику свих генерација. Позив је упућен школама, хоровима и културно-уметничким друштвима, а одзив је био већи него што су организатори очекивали.

– Толико имамо пријављених да смо наступе ограничили на десет минута, а неке чак морали да померимо за наредну акцију прикупљања новца. Програм ће бити шаренолик, тако да може да задовољи свачији укус – каже Огњен Гуцул, председник ученичког парламента ЕТШ.

На концерту ће наступити женска певачка група „Мелизми, хор Културног центра „Аттендите“, хорови ОШ „Вук Караџић“ и ЕТШ, ученици и рецитатори више школа, АДЗНМ „Гусле“, као и Милан и Вид Вашалић, а у организацији учествују и ученици различитих образовних профила. Док једни певају или рецитују, други ће дочекивати госте, послуживати пиће, помагати око организације и стајати поред кутија за добровољне прилоге.

Хуманитарни концерт организује се како би се прикупио новац за трансплантацију бубрега, која је неопходна мајци Јелене Стокић, ученице ИИ1 ЕТШ.

– Моја мама је дијализни болесник. Један бубрег нема, а други не функционише како треба и потребна је трансплантација која би требало да се обави у Белорусији. Потребно је прикупити велику суму новца, скоро 12 милиона динара, како би у октобру могла да почне са припремама за операцију – дели са нама Јелена.

Подршка која стиже из школе, али и из читавог града, за њу има немерљиву вредност.

– Заиста нисам очекивала да ће се оволико људи укључити. Много ми значи што су се школе, удружења и људи из различитих места одазвали и што желе да помогну, посебно Народно позориште које нам је уступило велику сцену за овај догађај – додаје она.

Публика ће моћи да помогне добровољним прилогом. На улазима у позориште биће постављене кутије за донације, а сваки прилог, како истичу организатори, значи корак ближе циљу.

– Желимо да покажемо да Јелена није сама и да нико, заправо, није сам. Позивамо све људе који могу и желе да дођу 23. марта у 18 часова у Народно позориште и да нам пруже подршку. Ниједна помоћ није мала – поручује Огњен.

Ова акција, како кажу ученици, носи и снажну поруку заједништва.

– Поносни смо на све који су великодушно прихватили идеју и показали да је свака особа важна. Тај осећај да заједница жели да помогне је невероватан – каже Ива Киш, која је покренула иницијативу.

Професорица Мирјана Секулин изјавила је да је ово само једна од неколико планираних активности.

-Због количине новца коју Јасна мора да прикупи, организоваћемо више хуманитарних активности у наредним месецима, од којих је концерт прва.

„Сви за једну маму“ тако ће бити много више од музичког програма – биће вече солидарности, у коме се, како верују организатори, показује да када се људи уједине око доброг циља, ни најтежи пут не мора да се пређе сам.

Т. Д.

Ђаци са ловцима у акцији бројања зечева на Млаки

Tijana Despotovski Марцх 15, 2026

Ловачко удружење „Кикинда“, у сарадњи са Секретаријатом за заштиту животне средине, пољопривреду и рурални развој Града Кикинде, организовало је јутрос традиционално сезонско бројање зечева на потесу Фазанерије „Млака“. Акцији су се придружили и ученици Основне школе „Јован Поповић“, који су имали прилику да део дана проведу у природи и из непосредне близине сазнају више о дивљачи и очувању ловишта.

Окупљање је било у 8 часова код ресторана „Ловац“, одакле су учесници кренули на терен. У акцији је, према расположивим информацијама, учествовало око 60 људи, међу којима су, поред чланова Ловачког удружења и ђака шестог и седмог разреда, били и извиђачи.

-Ово је била прилика да се најмлађи упознају са начином на који се прати бројно стање дивљачи, али и да разумеју због чега су овакве активности важне. Бројање зечева део је редовних сезонских активности на основу којих се касније израђује документација и планирају даљи кораци у управљању ловиштем – сазнајемо од представника Секретаријата.

Посебан значај акције огледа се и у едукативном карактеру. Боравећи у природи и упознајући ловна подручја Кикинде, деца су имала прилику да град и његову околину виде из другачије перспективе, али и да сазнају да дивљач представља природно богатство које треба чувати.

Сарадња локалних институција, ловачких организација и школа на овај начин доприноси развијању свести код младих о значају заштите животне средине, одговорног односа према природи и очувања живог света у окружењу.

КУД „Марија Бурсаћ“ ће на лето прославити три деценије игре, песме и идентитета

Tijana Despotovski Марцх 15, 2026

У Банатском Великом Селу фолклор није само сценски наступ – он је начин да се сачува сећање, припадност и дух заједнице. Културно-уметничко друштво „Марија Бурсаћ“ већ три деценије непрекидно окупља генерације мештана око игре, песме и традиције, а овај значајан јубилеј биће обележен свечаним концертом 25. јула на главном стадиону ФК „Козара“.

Друштво је настало из потребе становника села, досељених након колонизације из Босне, да кроз фолклор сачувају културно наслеђе завичаја и дух заједништва. Почеци су били скромни, са пробама у сеоским просторијама и скромним средствима, али са снажном жељом да се традиција преноси са колена на колено.

Данас КУД окупља око 120 чланова, распоређених у више узрасних група – од најмлађих, узраста од три до шест година, преко припремних и извођачких ансамбала, до рекреативаца и мушке и женске певачке групе. Посебну радост представља чињеница да се сваке године придружују нови, најмлађи чланови, што потврђује да интересовање за традицију и даље живи међу децом.

КУД „Марија Бурсаћ“ препознатљив је по неговању традиционалних игара и песама, богатом фонду народних ношњи и, пре свега, енергији и заједништву које се осећа на сваком наступу. Како истиче председник друштва Предраг Сантрач, ансамбл не чува само кореографије – већ идентитет, обичаје и дух краја.

— Ово није само прослава. То је захвалност свима пре нас и обећање да ћемо традицију чувати срцем и душом за генерације које долазе — поручио је Сантрач.

Пробе КУД-а „Марија Бурсаћ“ су од самог почетка биле место дружења младих, где су се рађала велика пријатељства али и прве љубави. Многи брачни парови из Банатског Великог села упознали се управо на фолклору. Таква је била и прича Бранка и Саве (дев. Шкрбић) Тизић који су се почетком 60-тих година прошлог века упознали и заволели на пробама. У браку су остали пуних пет деценија.

-Јубилеј 30 година континуираног рада представља понос целог села и прилику да се ода признање свима који су били део ове приче. За многе мештане то ће бити емотиван сусрет са прошлошћу, јер ће на сцени поново видети некадашње играче, данас зреле људе, и присетити се њихових првих корака у фолклору – додао је наш саговорник.

Свечано обележавање биће уприличено кроз богат културно-уметнички програм посвећен традицији, успоменама и заједништву. На видео-биму биће приказане фотографије из архиве друштва, а након концерта планирано је заједничко дружење како би се створиле нове успомене. У програму ће наступити старије групе КУД-а, као и бројни бивши чланови који ће поново заиграти поводом јубилеја.

— Фолклор није само игра, то је припадност. КУД је место где се стичу пријатељства за цео живот, учи поштовање традиције и развија заједништво. Сви који желе да буду део те приче су добродошли — истакао је председник друштва.

Т. Д.