На препуном тргу у Мокрину, уз смех, навијање и неизвесне дуеле, одржано је данас 36. Светско првенство у туцању фарбаним васкршњим јајима, манифестација која из године у годину потврђује статус једног од најпрепознатљивијих обичаја овог краја.
У обе конкуренције виђена је велика борба, али и изненађења. У јуниорској категорији титулу је освојио осмогодишњи Душан Терзић из Мокрина, ученик Основне школе „Васа Стајић“, којем је ово било прво учешће – и одмах победничко.
– Први пут учествујем. У тражењу победничког јајета ми је помогао тата. Целу зиму смо тражили јаје, много смо их прегледали. Честитам Ускрс свима! – рекао је мали шампион.
До победе је дошао након што је у полуфиналу савладао Ивана Терзића, док је у финалу био бољи од Георгија Маленчића, који је заузео друго место. Треће место припало је Ивану Терзићу.
У сениорској конкуренцији славила је Ивана Продановић, којој ово није прва титула – победнички пехар освајала је и као дете, али и 2022. године.
– Бити светски шампион је прелеп, неописив осећај. Имала сам трему, највише сам се плашила Иве Дилбера јер ме је раније победио. Одабрати јаје било је тешко, тата ми је помогао, као и његов пријатељ Жига. Победничко јаје смо тражили од јануара – каже Продановићева.
У финалу је била боља од Миливоја Радојчина, док је треће место заузео Иван Дилбер.
Да иза победе не стоји случајност, потврђује и председник такмичарске комисије Живица Терзић, који истиче да су искуство и припрема кључни.
– Увек победи онај ко заиста има тврдо јаје и ко се тиме бави интензивно. Не можете узети било које јаје и доћи на такмичење. Ако желите да уђете у завршницу, морате пажљиво да бирате – нагласио је Терзић, додајући да су ове године, осим домаћих такмичара, учествовали и гости из Централне Босне, Републике Српске, Шведске и Канаде.
Пехаре за друго и треће место уручио је председник Савета Месне заједнице Мокрин Горан Ристић, док је победници награду и пехар предао градоначелник Кикинде Младен Богдан.
Организатори манифестације су Месна заједница Мокрин и Удружење „Чуваркућа“, уз подршку Покрајинске владе и Града Кикинде.
Најрадоснији хришћански празник, Васкрс, у Кикинди је обележен свечаном литургијом која је окупила велики број верника, потврђујући снагу вере, заједништва и духовне обнове. Храм је био испуњен до последњег места, а празнична атмосфера прожета молитвом, песмом и дубоким осећајем заједништва.
Током богослужења прочитана је Васкршња посланица патријарха српског, која је верницима упутила снажну духовну поруку у времену пуним изазова. У њој се истиче да речи Јеванђеља нису само апстрактне мисли, већ живе истине које се испуњавају у свакодневном животу. Посебно је наглашено да, упркос немирима и страдањима у свету, из празног Христовог гроба одјекује охрабрујући позив: „Не бојте се“.
Јереј Никола Мишковић истакао је да је овогодишња литургија једна од најпосећенијих у последњих двадесет година.
-Данас смо се окупили у огромном броју, са око 600 причасника. То је показатељ да је васкрсли Господ Исус Христос увек ту да нас сабере и уједини. Свим суграђанима желимо да празник проведу у миру, здрављу и радости, са својим најмилијима.
Васкрс, као празник победе живота над смрћу, и ове године је потврдио своје место у срцима верника. Поруке наде, љубави и заједништва биле су у средишту празничног окупљања, а посебан значај дат је породици и духовном јединству.
Градоначелник Младен Богдан честитао је празник свим верницима, истичући важност мира и слоге у данашњем времену.
-Васкрс је празник који нас подсећа да је живот победио смрт. Наши храмови су пуни, што показује колико је људима потребно јединство и окупљање око вредности које су нас одржале кроз векове. Нека овај празник донесе мир и љубав у сваку породицу – поручио је Богдан.
Свечана литургија завршена је традиционалним поздравом који је одјекивао међу окупљенима:
Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!
Након литургије, деца из позориштанцета Лане, поделили су слаткише и јаја верницима.
Поводом најрадоснијег хришћанског празника, Васкрса, православним верницима обратио се свештеник отац Бобан Петровић, упутивши снажну поруку јединства, вере и љубави.
-Честитајући нашим православним верницима Васкрсење Христово, молим се Богу да у овом времену подела, када се делимо на ове и на оне, пронађемо снагу да се ујединимо око васкрслог Христа. Као што каже апостол Христов: нема више Грка ни Јеврејина, нема више роба ни слободњака, нема више мушко ни женско – сви смо једно у Исусу Христу – поручио је отац Бобан.
Он је истакао да управо та порука и данас треба да буде у срцу сваког верника – да нас Христово васкрсење окупља у хришћанском животу, врлинама и љубави.
-Христолика љубав подразумева жртву, одговорност, па и страдање. Христос није страдао ради себе, нити због својих грехова, већ због наших. Управо по том примеру и ми треба да живимо – да будемо спремни да понекад поднесемо жртву за своје ближње. Тек тада можемо разумети пуноћу хришћанске вере и живота – нагласио је он.
На крају, отац Бобан Петровић упутио је празничну честитку свима који славе:
Постоје животи који се не деле на детињство и одрасло доба, већ који од самог почетка траже зрелост. Двадесетчетворогодишњи Веселин Мандарин из Иђоша један је од оних људи који су одрастали брже него што је требало, али не зато што су то желели, већ зато што је живот пред њих поставио околности које се не могу одложити, не могу се игнорисати и не могу се препустити неком другом.
Када данас говори о свом детињству, не почиње од игре, школе или безбрижности, већ од једне слике која се понавља.
-Прва асоцијација на детињство ми је туга. Ходници болнице. И молитва да мајка остане жива.
И управо у томе лежи суштина његове приче — не у томе што је било тешко, већ у томе што је било континуирано, тихо и свакодневно.
Screenshot
ДЕТЕ КОЈЕ ЈЕ УВЕК ЖУРИЛО КУЋИ
Док су друга деца после школе остајала на улици, продужавала игру, тражила још један сат без обавеза, Веселин је имао само један циљ — да што пре стигне кући. Не зато што га је чекала топлина, већ зато што га је чекала одговорност. Са седам година, учио је како да скува ручак, како да препозна промену у мајчином понашању и како да реагује када се свет одједном промени унутар четири зида.
-Враћао бих се кући и никада нисам знао шта ћу затећи. Од депресивних епизода и неконтролисаног плача који би ме испратили у школу до агресије и покушаја суицида које сам затицао при повратку. То је био страх који се не гаси – искрен је Веселин.
И можда је управо то најтеже објаснити онима који никада нису живели у сличним околностима — да страх не долази у таласима, већ да постаје стање.
У кући га је чекала даноћна борба са мајчином болешћу. Са својих дванаест година, већ је водио мајку на контроле и комисије. А напољу, међу вршњацима, чекала га је борба са неразумевањем. Веселин није био само дете које носи породични терет, већ и дете које није припадало.
-Трпео сам увреде и вербално насиље јер сам био другачији. Био сам повучен, нисам имао снаге да објашњавам другима кроз шта пролазима. А нисам желео ни сажаљење. Још мање сам желео да неко сазна истину и почне ружно да прича о мојој мајци. Било ми је лакше да вређају мене него њу.
И зато је ћутао. Али то ћутање није било слабост — било је заштита.
Ипак, упркос свему, постојали су тренуци светла: кратки, ретки, али упечатљиви. Тренуци у којима је мајка била „добро“, у којима је била она коју је свет некада познавао — образована, топла, насмејана жена која пева, учи, разговара.
-Ти тренуци су ми најдражи. Кратки моменти у којима смо читали или певали заједно. Учила би ме да кувам или ми помагала са градивом у школи. Најлепша успомена ми је са завршне приредбе у вртићу. Тих дана била је добро и могао сам у њеним очима да видим љубав и понос што ускоро крећем у школу.
И можда управо у тим тренуцима лежи одговор на питање како се издржи.
-Не издржава се због онога што је тешко. Издржава се због онога што је вредно. А моја мајка јесте вредна свег труда и одрицања.
Screenshot
СЦЕНА КОЈА МЕЊА ЖИВОТ
Један од најтежих тренутака догодио се на путу, у другом граду. Ситуација која је почела као обичан повратак кући, а завршила се као борба за живот.
-Мајка је доживела епилептични напад у колима. Срце јој је стало. Није дисала. Пена и крв на устима, а ми смо у непознатом граду. Срећа па се то догодило у центру града, испред полицијске станице па су полицајци позвали хитну помоћ. Ми смо били у колима иза амбулантних кола. Тих десетак минута, док нисмо знали да ли још увек дише, били су најгори у мом животу – присећа се наш саговорник.
И управо ту, у ходнику болнице, између страха и неизвесности, родила се одлука која ће му одредити пут: да остане, да помогне, да учи. Да буде онај који неће стајати беспомоћно.
Зато Веселин данас ради у здравству. Свакодневно је у контакту са људима којима је потребна помоћ. Али за разлику од многих, он не посматра пацијенте кроз дијагнозу. Он их види као нечије најближе.
-Увек имам на уму да је то нечија мајка, отац или дете. И желим да их третирам онако како сам ја желео да се опходе према мени док сам као дете водио мајку на прегледе и контроле.
Паралелно са тим, Веселин пише. Песме и афоризме смишља од десете године, када је папир постао једино место где је могао да изговори оно што је носио у себи.
-Папир је трпео све што нисам могао да кажем – прича овај млади песник.
Из тог папира настале су књиге. Две збирке песама већ су објављене а трећа ће ускоро у штампу. Веселин тренутно ради и на свом првом роману који је, како каже, научнофантастичног карактера.
ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ОСТАО УЗ РОДИТЕЉЕ
Када данас говори о свом животу, Веселин не бежи од истине. Признаје да му је све то узело детињство, али да му је истовремено дало нешто што се не може научити: саосећање, стрпљење и снагу да остане.
-Ја сам поносан на своју породицу и на све што смо прошли. Поносан сам на свог тату што је остао са мојом мајком у браку. Прошли смо много тога али се још увек држимо заједно, и за то сам захвалан Богу.
И можда је то оно што ову причу чини посебном. Не зато што је тешка, већ зато што није огорчена.
Сада, када каже да осећа мир, то не значи да је живот постао лак. То значи да је Веселин научио да живи са свим што носи.
– Као дете сам заспивао и будио се у сузама, са страхом од тога шта носи дан. Данас легнем срећан и будим се срећан, и на томе сам захвалан.
И у томе нема велике драме, нема патетике. Само једна тиха, упорна одлука да се остане човек.
Данас, Веселин је фармацеутски техничар, медицински техничар и студент фармације.
-У Општој болници Кикинда сам сада на усавршавању, на стицању лиценце за самосталан рад. Поред тога, неких годину дана радим у Геронтолошком центру где нашим најстаријим суграђанима, поред здравствених и социјалних аспеката неге, доприносим да се осећају да је неко ту за њих.
И тако Веселин Мандарин није само младић који је прошао кроз тешко детињство. Он је човек који је из те голготе изашао са жељом да помогне другима, да говори, да разуме и да не окрене главу од туђег бола. У времену у којем се често заборавља шта значи остати уз некога — он подсећа да љубав није увек лака. Али да је, када је истинска, увек довољно јака.
Седам дана дружења, нова пријатељства, али и – нове љубави. Тако би се у најкраћем могло описати путовање које је за своје чланове организовала Синдикална организација пензионера Кикинде, Чоке и Новог Кнежевца.
Око 70 пензионера боравило је у спортско-рекреативном центру „Ајдиновићи“, између Сарајева и Тузле, где су, како кажу, уживали у природи, свежем ваздуху и – пре свега – међусобном дружењу.
– Циљ нам је био да удовољимо нашем чланству. Најважније је да се људи сретну, разговарају и друже – истиче председник Радован Субин.
Посебан значај овом путовању дао је сусрет са пензионерима из Тузле, са којима је договорена будућа сарадња. Размењене су идеје, планови и позиви за узвратне посете – Тузла ће доћи у Кикинду, а Кикинђани ће поново бити гости на чувеним сланим језерима.
Током боравка, учесници су обишли град, знаменитости и уживали у срдачном гостопримству домаћина.
– Певали смо, дружили се, ширили пријатељство. Људи су топли и отворени, заиста смо се повезали – каже Субин.
Путовање је донело и изненађења – од снега „до колена“ по доласку, до сунчаних дана на крају боравка.
Али оно што ће многи најдуже памтити јесу – емоције.
– Дешавале су се и нове љубави. Људи који су били усамљени, сада више нису – додаје Субин.
Иначе, ова организација данас броји око 9.500 чланова и редовно организује активности – од излета до крстарења. Већ средином априла планира се ново дружење на Авали, а у јуну и крстарење Тисом уз тамбураше.
Интересовање не јењава – како кажу, већ у повратку са путовања у аутобусу поставља се исто питање: „Кад је следеће?“ .
Велика субота, последњи дан Страсне седмице, у православном хришћанству носи једну од најдубљих и најтајанственијих порука. То је дан тишине, ишчекивања и наде – тренутак између смрти и живота, између распећа и васкрсења.
Према учењу Цркве, овај дан је посвећен успомени на погреб Исуса Христа и Његов силазак у Ад. Веровање каже да је Христос телом био у гробу, док је духом сишао у Ад, где је разрушио „врата пакла“ и донео спасење праведницима. Управо зато Велика субота није само дан жалости – она је и наговештај победе над смрћу.
Обичаји у српској православној традицији
Велика субота у народу има посебно место, јер спаја веру и вековне обичаје. Дан се проводи мирно, без буке и весеља. Верници се посвећују молитви и унутрашњем преиспитивању. Такође, ово је једина субота у години када се строго пости, најчешће на води, као наставак жалости за Христом.
У домовима се завршавају последње припреме: спремање куће, припрема празничне трпезе и фарбање јаја (ако није учињено на Велики петак). Према народном веровању, на овај дан посебно је важно учинити добро дело или помоћи другима, јер се тиме умножава благослов.
Иако је обележена тишином, Велика субота није дан без наде. Напротив – она је најдубљи тренутак ишчекивања. У поноћ, када се у храмовима огласи „Христос васкрсе“, тишина се прекида радошћу. Тада се завршава време жалости и почиње највећи хришћански празник – Васкрс.
Зато Велика субота остаје један од најмоћнијих симбола у православљу: дан када се, у тишини гроба, већ рађа живот.
У духу Великог петка и у сусрет најрадоснијем хришћанском празнику, мештани Мокрина и ове године су улепшали улаз у село – осликавањем препознатљивог споменика јајету, симбола традиције и идентитета овог места.
Као део 36. Васкршњих свечаности, у јутарњим часовима организована је акција фарбања споменика, у којој су учествовали најмлађи чланови Културно-уметничког друштва „Мокрин“, уз подршку самосталног уметника Милоша Србљина. Пре самог осликавања, деца су, заједно са уметником, очистила и припремила површину споменика, показујући да заједништво и брига о свом месту почињу од малих, али значајних корака.
Како истичу из КУД-а, циљ ове активности није само очување традиције, већ и подстицање деце да буду активни чланови заједнице.
-Желимо да деца осете да припадност КУД-у не значи само долазак на пробе, већ и учешће у животу села и допринос заједници. Важно је да знају да су урадили нешто значајно – поручио је председник управног одбора Радослав Прибиш.
Ове године, горњи део споменика обојен је у традиционалну црвену боју, док је доњи остао у препознатљивој плавој, са натписом „Мокрин, добродошли“, који госте дочекује већ на самом улазу у село.
Лепо време и добро расположење допринели су да све протекне у најбољем реду, а најмлађи учесници нису крили задовољство што су дали свој печат једној овако лепој и значајној манифестацији.
Иначе, културно-уметничко друштво „Мокрин“ броји око 180 чланова, распоређених у шест фолклорних секција, од најмлађих до најстаријих – што сведочи о снази заједништва и очувању културног наслеђа. У оквиру Васкршњих свечаности, већ у понедељак у 19 часова у Дому културе биће одржан и традиционални ускршњи концерт, на којем ће се представити чланови свих генерација.
У духу предстојећег најрадоснијег хришћанског празника, чланице Удружења жена „Мокрин“ и ове године су показале како се традиција негује срцем – уз дружење, посвећеност и радост заједништва. Поводом 36. Ускршњих свечаности у Мокрину, вредне домаћице окупиле су се како би офарбале јаја за потребе Месне заједнице.
Како истиче Зорица Деспотов из Удружења, ове године офарбано је чак 200 јаја, и то на традиционалан начин – у луковини, али и у црвеној боји, уз украшавање травчицама и гумицама које дају препознатљиве, природне шаре. У овој лепој активности учествовало је десетак жена, а посебну радост донела је и гошћа из Новог Сада.
-То је девојчица пореклом из Мокрина, Никита Попов, ученица четвртог разреда, која је дошла да се дружи, научи обичаје и помогне нам у фарбању – навела је Деспотов.
Из Удружења упућују и празничну поруку:
-Желимо свим људима добре воље и верницима православне вероисповести срећне ускршње празнике, да се друже, да забораве све проблеме и да на миру прославе Ускрс.
Удружење жена „Мокрин“ тренутно броји 18 активних чланица, а планови за будућност су јасни – наставак дружења, ширење чланства и, пре свега, очување богатих народних обичаја који чине важан део културног идентитета овог краја.
У духу традиције и заједништва, у порти Храм Светих Козме и Дамјана данас у 11 часова организовано је традиционално фарбање васкршњих јаја, које је окупило око стотину деце – основаца и предшколаца, као и њихове родитеље, вероучитеље и свештенство.
Иако је Велики петак дан туге и сећања на страдање Исуса Христа, у порти храма данас је владала посебна, тиха радост – она која долази из дечје искрености и заједничког стварања. Малишани су са великим ентузијазмом бојили јаја, свако на свој начин, уносећи у овај обичај лични печат и значење.
Осмогодишњи Филип Гавранчић одлучио се за зелену боју.
-Офарбао сам јаје у зелено јер ми је то омиљена боја. Први пут сам дошао у храм да фарбам јаја и јако ми је лепо. Верујем да ћу доћи и следеће године, а надам се да ћу моћи и у недељу да учествујем у дечијој туцанијади.
Слично узбуђење дели и Вукашин Милић (11).
-Први пут сам овде и супер ми је. Офарбао сам јаје у бело, али планирам још да га украшавам. Донећу га у недељу да се такмичим и надам се победи. Препоручио бих свим другарима да дођу сваке године на Велики петак.
Десетогодишња Дуња Буква већ има искуства.
-Долазим већ пет година. Данас сам офарбала јаје у црвено јер то представља Исусову крв. Кад се вратим кући, фарбаћу јаја за породицу. У недељу ћу вероватно доћи на такмичење.
И деветогодишња Ања Стојков показал је да разуме симболику празника.
-Офарбала сам јаје у црвено због Исуса Христа и нацртала крст као симбол цркве. Први пут сам овде и баш ми је лепо. Доћи ћу и следеће године.
Присутнима се обратио старешина храма, отац Бобан Петровић, који је захвалио свима који су помогли организацију, посебно родитељима и представницима Црвеног крста. Он је истакао да је циљ оваквих окупљања да се деци приближи вера кроз радост и заједништво.
-Свесни смо да је Велики петак тужан дан, али се трудимо да створимо радост код деце. Срећан сам што се одазвао велики број деце и родитеља. Позивамо да деца посте данас и сутра, макар ова два дана симболично, како би у недељу могла да се причесте – поручио је отац Бобан.
Он је најавио и новину – прво такмичење у туцању васкршњих јаја, које ће бити организовано у недељу, уз награде за победнике, али и поклоне за све учеснике.
Поред духовног и едукативног значаја, догађај је имао и хуманитарни карактер. И ове године припремљени су пакети помоћи за породице којима је подршка најпотребнија – укупно 33 пакета, симболично у част Христових година. Најзначајнији допринос дала је Татјана Косић из Америке са својим удружењем и донаторима.
За наредни период најављен је и васкршњи концерт донаторског карактера, који ће бити одржан 18. априла у 19 часова, са циљем прикупљања средстава за изградњу звоника – будућег украса храма и града.
Данас је Велики петак, један од најтужнијих и најзначајнијих дана у хришћанском календару. У оквиру Велики петак, верници се сећају страдања и распећа Исус Христ на Голготи – догађаја који представља темељ хришћанске вере и симбол највеће жртве за спас човечанства.
Према учењу Српска православна црква, Велики петак је дан најстрожег поста, туге и молитвене тишине. Не служи се литургија, већ се у храмовима износи плаштаница – платно које симболично представља тело Христово положено у гроб. Верници јој прилазе са дубоким поштовањем, целивајући је и тихо се молећи.
Овај дан обележава се без радости и славља. Звона не звоне, а богослужења протичу у тишини и достојанству. У народној традицији, Велики петак се сматра даном када треба застати, утихнути и окренути се себи – преиспитати мисли, поступке и односе са другима.
Посебно место у обележавању овог дана заузимају и народни обичаји, међу којима је најпознатије фарбање васкршњих јаја. Према традицији, јаја се најчешће фарбају у црвену боју, која симболизује проливену крв Исуса Христа, али и нови живот и васкрсење. Прво обојено јаје, познато као „чуваркућа“, чува се током целе године као симбол заштите дома и породице. У многим крајевима Србије верује се да на Велики петак не треба радити тешке послове, прати веш или обрађивати земљу, већ дан провести у миру, посту и молитви.
Иако је обојен тугом, Велики петак носи снажну поруку љубави, праштања и наде. Жртва Исус Христ, како учи хришћанство, није крај, већ почетак – увод у Васкрсење и победу живота над смрћу.
За многе вернике, управо овај дан представља најдубљи духовни тренутак у години – тренутак када се, у тишини, најјасније чује оно што је заиста важно.
