Друштво

Малишани из Предшколске установе „Драгољуб Удицки“ и представници Града најавили су „Дане лудаје“ у Београду и тако започели промотивну турнеју у Србији и Румунији.

”Дани лудаје”, који ће се одржати од 15. до 18. септембра, представљени су у Београду, у Туристичкој организацији Србије. Позив на највећу кикиндску манифестацију упутио је Младен Богдан, председник Градског парламента.

”Можемо да понудимо заиста богат и квалитетан програм. Ту је и стандардни део ‘Дана лудаје’, такмичење у категоријама најдуже и најтеже бундеве, и надамо се да ће, баш ове године, бити оборен и неки рекорд. С обзиром на то да смо део Светске асоцијације, имаћемо прилику да резултате објавимо целом свету, што је још један начин промоције наше манифестације”, рекао је Богдан.

Београђане је на ”Дане лудаје” позвао и новинар и водитељ, Кикинђанин Иван Голушин. Малишани из вртића из Руског Села, Башаида и Мокрина, и “Мики” и ”Плави чуперак” из Кикинде затим су, у Кнез Михајловој улици, позивали Београђане да буду гости нашег града. Уз подршку тамбураша, нудили су програме, колаче и пите од лудаје.

Наредних дана промоција 37. “Дана лудаје” биће уприличена у Новом Саду, Зрењанину, Сомбору, Суботици и Темишвару.

 

„Питијада“, традиционална манифестација у Новим Козарцима, протеглог викенда одржана је 12. пут. Најбољу питу с кромпиром направила је Мирјана Бехара из Банатског Великог Села, друго место припало је Анити Карановић из Нових Козараца, а треће такође Козарчанки, Снежани Црнчевић, одлучио је жири којим је председавао професор куварства, Милан Малетић. У конкуренцији је било 60 домаћица, које су од својих мајки и бака научиле да праве овај специјалитет.

Питу за Гиниса, дугу 30 и по метара, направило је 15 чланица Удружења жена „Нови Козарци“. Утрошиле су 20 килограма брашна и кромпира, четири килограма лука и осам литара уља.

„Питијаду“ су организовали Месна заједница и Удружење жена ”Нови Козарци”, уз подршку Града Кикинде. Присуствовали су јој градоначелник Кикинде, Никола Лукач, и члан Градског већа задужен за пољопривреду и месне заједнице, Љубан Средић.

– Жене су стуб сваке породице и домаћинства, бољи део нашег друштва. Овде сам видео да оне са осмехом на лицу и с великом љубављу праве одличне пите са укусом завичаја, одакле потичу многи од нас – рекао је Лукач.

Одржавање програма који промовишу културу и обичаје становника од изузетног је значаја, посебно за мале средине у којима има и мање друштвених активности и прилика да се људи окупљају и друже, напоменуо је Марко Чавка, потпредседник Савета Месне заједнице Нови Козарци.

 

И да поново могу да бирају, изабрале би ђаке, учионицу и школске клупе. У послератној Кикинди, те давне 1948. године, четрдесетак ученика за свој будући позив бира учитељски. Уписују новоосновану Мешовиту учитељску школу.

– Са изградње аутопута Београд-Загреб, из Вогња покрај Сремске Митровице вратила сам се кући. Отац је рекао нећеш уписати Техникум у Хрватској, већ Учитељску школу овде у Кикинди. Тако је и било. Успешно сам завршила Учитељску школу, касније и Педагошку академију. Била сам упорна, некад одличан ђак, а некад врло добар- прича Смиљанка Бабић, наставница у пензији. Радни век започела је у Накову, а завршила у Београду.

-Пензионисана сам после 40 година и два месеца радног стажа. Ниједан дан боловања нисам имала, чак је и порођај био током ферија-присећа се.
У истом разреду биле су и Марица Секулић и Милка Леватић. На школском часу уприличеном поводом 70 година од како је прва генерација завршила Мшеовиту учитељску школу евоцирају успомене, присећају се својих професора, колега, ђака, богатог радног искуства.

-Одрасла сам са баком. Било је питање шта најпре завршити и доћи до егзистенције. Учитељску школу сам завршила сам 1952. године. Тек по завршетку, већ у јулу, међу првима сам добила декрет и постављење у Накову. Три године сам живела и радила тамо у вишим разредима. Удала сам се за Косту Секулића који је добио премештај, па смо се преселили у Кикинду- прича Марица Секулић.

Три даме радо се сећају својих професора међу којима посебно место заузима њихова разредна Катица Гргур, Херцеговка настањена у Новом Милошеву. У школским клупама стицале су, а касније делиле наставне, али и животне лекције.

– Ја сам имала прилике да будем тужна, али нисам хтела. Хоћу ведра и весела да корачам кроз живот и то сам преносила на децу. Кад пређем праг од учионице, ја сам своја, као да добијем крила. Осмехом поздравим ђаке- открила нам свој професионални, али и животни мото Милка Леватић. Учитељски позив одвео ју је у Улцињ, па у Сплит, да би се потом вратила да предаје у Кикинди.

Просветитељска мисија учитеља

Обележавање јубилеја прве генерације учитеља, иницирао је проф. др Јовица Тркуља.

-Поготово у оном времену, ми који смо расли на селу где су наши родитељи од јутра до мрака радили у пољу, учитељи и учитељице вршили су велику просветитељску мисију. Били су нам учитељи, свештеници, родитељи. Мислим да постоје два најузвишенија божја позива. Један је позив мајке која нам удахњује биолошки живот и други је позив учитељице која нам удахњује духовни живот- истиче професор Тркуља.

-Писао сам недавно о Ђури Радловићу, великом академском сликару, родом из Накова, који је постављао мозаик у Цркви Светог Марка у Београду. Када сам разговарао са њим, рекао ми је да је из сиромашне породице са шесторо, седморо деце постао то што је данас, а он је професор Ликовне академије и један од највећих сликара мозаичара зидног сликарства у региону, управо захваљујући учитељици Марици Секулић и Живи Букурову, наставнику сликарства- сведочи професор Тркуља.