Друштво Архиве | Страница 4 од 63

Без повреда у Кикинди, али лекари упозоравају: Петарде најчешће повређују децу

Tijana Despotovski јануар 5, 2026

Иако је новогодишње празнике Кикинда дочекала без пријављених повреда изазваних употребом пиротехнике, лекари упозоравају да опрез не сме да изостане. Искуства службе Хитне медицинске помоћи показују да се најтеже последице јављају онда када се петарде нађу у рукама деце, док подаци на нивоу Србије сведоче да пиротехничка средства и даље представљају озбиљан безбедносни и здравствени проблем.

У Кикинди, током последњих празника, служба Хитне медицинске помоћи није имала интервенције због повреда изазваних пиротехником. Како наводи др Бојан Мишков, специјалиста ургентне медицине, Кикинђани су углавном опрезни када је у питању употреба ових средстава.

-Нисмо имали пријављене повреде настале употребом пиротехнике, нити саобраћајне незгоде или туче током празника. Најчешће су нам се јављали пацијенти са симптомима респираторних инфекција, повишеном температуром, слабошћу и последицама прекомерне конзумације алкохола, што је уобичајено за празнични период – каже др Мишков, наглашавајући да говори искључиво у име службе Хитне помоћи, а не пријемног одељења Опште болнице у Кикинди.

Он ипак упозорава да су повреде од петарди, када до њих дође, изузетно тешке.

-Повреде најчешће настају када се деци дају петарде. То су озбиљне повреде које често захтевају ампутацију прстију, а у највећем броју случајева страдају деца, истиче др Мишков.

Суграђани такође указују на проблеме које пиротехника изазива. Јадранка Кнежевић сматра да се пиротехници придаје превелики значај и да њена доступност представља додатан ризик.

-Неуки и неискусни људи доводе у опасност и себе и друге. Тај тренд је узео маха и тешко је допрети до свести деце када су петарде доступне на сваком ћошку – наводи она, додајући да би строжа законска регулатива могла бити једно од решења.

На последице по животиње указује и Андреј Култошев, који подсећа да бука од петарди и ватромета сваке године изазива велики стрес код кућних љубимаца и животиња на улици.

-Закони постоје, али је питање колико се доследно спроводе – оцењује он.

Иако поједине локалне средине, попут Кикинде, бележе мањи број инцидената, званичне републичке статистике показују да пиротехника и даље представља озбиљан јавноздравствени и безбедносни проблем.

Према подацима Министарства унутрашњих послова Србије, током новогодишњих и божићних празника сваке године бива повређено више десетина људи услед неправилне употребе пиротехнике. Међу повређенима је велики проценат деце и малолетника, а најчешће су у питању повреде шака, прстију, лица и очију, од којих део завршава трајним инвалидитетом.

Стручњаци упозоравају да је највећи ризик управо у давању петарди деци и у неконтролисаној употреби пиротехничких средстава од стране нестручних лица. Повреде које настају у тим ситуацијама често су тешке и захтевају сложено лечење, а у појединим случајевима и ампутације. Зато је превенција, пре свега кроз одговорно понашање одраслих и заштиту деце, кључна у спречавању повреда које могу да имају доживотне последице.

Кикинда добила школу балета за одрасле: простор где се жеља из детињства коначно остварује

Tijana Despotovski јануар 5, 2026

По први пут у Кикинди покренути су часови балета намењени искључиво одраслима, као рекреативно-корективни програм који спаја физичку активност и уметнички израз.

Идеја о балету за одрасле постојала је дуже време, али је реализована тек ове године. Како објашњава Ингрида Војводић Црномарковић, наставница класичног балета и историјско-балетских игара, иницијатива је дошла са више страна – ње као наставнице и жена које су желеле да се баве балетом, али за то раније нису имале прилику.

-Неколико година уназад жене које доводе децу на балет, као и бивше балерине које су завршиле школу пре више од десет година, питале су када ћемо направити рекреативни балет за одрасле. Нисмо имали времена ни организације све до ове године, када смо кренули експериментално са мањом групом – наводи Војводић Црномарковић.

Програм је прилагођен могућностима сваке полазнице. Часови се одвијају по балетском програму, али без притиска да се од полазница стварају професионалне балерине.

-Радимо елементе класичног балета, онолико колико ко може. Циљ нам је да зaтeгнемо мишиће, побољшамо држање, да се елегантније крећемо, седамо и устајемо – објашњава она.

Часови се одржавају у балетским салама, уз класичну музику, балетске штапове и огледала. Обухватају вежбе код штaпа, рад на средини, скокове, партер, истезање, као и једноставне кореографије, валцере и историјске балске игре. Тренутно групу чини десетак полазница, различитог узраста и физичке спреме.

Важно је истаћи да претходно искуство није потребно.

-Пола групе чине жене које су први пут обуле балетанке. Радимо полако, од почетка, и свако може да се прикључи у било ком тренутку – каже Војводић Црномарковић, додајући да не постоји старосна граница за упис.

Међу полазницама су и оне које никада раније нису тренирале балет, али и бивше балерине. Зорана Влајнић, 32-годишња полазница, истиче да се на балет уписала пре свега због физичке активности, али и уметничке инспирације.

-Одувек сам волела балет, али нисам могла да га тренирам као дете. На првом часу сам имала трему, било ми је збуњујуће, али после тренинга се осећам много боље. И као мастер ликовне уметности, доживљавам балет као важан утицај на свој рад – каже она.

Слично искуство има и Милана Малешевић, која је као дете завршила основну балетску школу.

Када је најављена школа балета за одрасле, била сам одушевљена. Тело памти покрете, иако петнаест година нисам играла. Изазов је повратак у форму, али воље сада имам више него икад – истиче Малешевић, додајући да јој највише значи спој уметности и физичке активности.

Часови се одржавају два пута недељно, понедељком и четвртком од 18.30 часова, и трају око сат и по. Сви заинтересовани могу да се прикључе директно или да најпре дођу и погледају како часови изгледају.

Један долазак, велика помоћ: прва акција добровољног давања крви у 2026. години

Tijana Despotovski јануар 4, 2026

Прва акција добровољног давања крви у новој 2026. години биће одржана у понедељак, 5. јануара, од 8.30 часова, у просторијама Црвеног крста. Организатори позивају грађане да се одазову и на почетку године дају допринос лечењу и спасавању живота.

– Током претходне године реализовано је 27 акција добровољног давања крви, иако је планом било предвиђено 26. Прикупљено је укупно 1.547 јединица крви, док је 168 потенцијалних давалаца одбијено из медицинских разлога – изјавила је Данијела Бјељац, секретарка Црвеног крста.

-У акцијама је учествовало 860 активних давалаца, међу којима је било 120 оних који су крв дали први пут. Удео давалаца у односу на укупан број становника износио је 3,14 одсто – додала је Бјељац.

Из Црвеног крста подсећају да су залихе крви неопходне током целе године и да свака акција има значај, посебно у периоду празника. Акција 5. јануара представља прилику да се година започне хуманим чином који може бити од пресудне важности за пацијенте којима је крв неопходна.

Стигао нам Алекса: први Кикинђанин рођен у 2026. години

Tijana Despotovski јануар 3, 2026

У Кикинди је рођена прва беба у Новој 2026. години. Дечак Алекса, син Сање Секереш из Банатске Тополе, на свет је дошао у 8.33 часова у Породилишту Опште болнице, чиме је постао прва беба рођена у овој години у граду.

Према речима мајке, Алекса је њено прво дете, тежак 3.630 грама и дугачак 57 центиметара, а порођај је протекао у најбољем реду.

-Искрено, нисам се надала да ће Алекса бити прва беба у 2026. години, само сам желела да све прође како треба. Порођај је прошао у најбољем реду уз најбољу екипу, на челу са доктором Марком Ђукићем – навела је Сања, додајући да јој је термин био првог јануара.

Директорка Опште болнице, Весна Томин, истакла је да је током 2025. године у овој здравственој установи рођено тек 375 беба.

-То је значајно мање у односу на период од пре две године, када је смо имали 480 новорођенчади. Свакако нам треба више деце. Болница је срце овог града у којем се људи лече, рађају. Здрави људи могу да стичу, граде а то што смо стекли треба неком и да оставимо и зато је битно да се роди што више деце у једној години и да напредујемо и растемо кроз њих.

Честитке мајци и новорођенчету упутио је и градоначелник Кикинде Младен Богдан, који је Алексу поздравио као првог Кикинђанина у 2026. години.

-Град, по традицији, дарује прву бебу у години симболичним, али значајним поклоном, као знак поштовања родитељима који се одлучују на родитељство. Ове године тај поклон износи 80.000 динара. Желим да поручим да смо као град издвајали доста велика новчана средства за дечију заштиту и популациону политику и желимо да наставимо то и у наредном периоду. Надамо се да ћемо 2026. имати више беба него претходне године.

У име Црвеног крста, чланица Градског већа Маријана Мирков уручила је мајци поклон-пакет са неопходним стварима за прве дане живота бебе.

– Са великом емоцијом смо данас на порођајном одељењу. Емоције су још веће јер смо малог Алексу чекали три дана Нове године. Као и сваке године, Црвени крст Кикинда поклања првој беби али и свим бебама које ће се родити до Божића скромне поклоне, оно што је најпотребније за прве дана. Али ови пакети носе много више: знање да је Црвени крст увек ту са нама и у најлепшим тренуцима и у најтежим. Пожелела бих Алекси пуно среће и тренутака у животу, породици бих пожелела да имају снаге да га изведу на најбољи пут. Захвалила бих се и болници и порођајном одељењу јер свакодневно, пожртвовано и са топлином спасавају животе. Свим нашим суграђанима од срца желим успешну годину, пуну разлога за осмех.

Рођењем малог Алексе, Нова година у Кикинди почела је лепим и значајним догађајем, који је обрадовао не само његову породицу, већ и ширу заједницу.

Зоран Иванковић, кувар и професор у ЕТШ о посној трпези: Један зачин може да промени јело

Tijana Despotovski јануар 3, 2026

Посна кухиња има чврсто упориште у традицији северног Баната и представља важан део празничне трпезе, нарочито током Божићног поста. Иако се навике и укуси мењају, њене основне одлике – једноставност, доступне намирнице и ослањање на локалне ресурсе – остале су препознатљиве до данас.

Према речима Зорана Иванковића, куварa и професорa куварске групе предмета при Eкономско-трговинској школи, посна исхрана у овом крају традиционално се припремала на води, за разлику од уобичајене банатске кухиње која се иначе ослања на маст.

-У време поста, риба је била основ – шаран, сом, штука, све наше речне рибе које су биле доступне у близини, уз доста поврћа – истиче он.

Ипак, рецепти које данас користимо знатно се разликују од оних које су припремале наше баке. Доласком уља и променом животних навика, мењали су се и укуси.

-Свакa генерација уноси своје измене. Ни поврће више није исто као пре тридесет или шездесет година – различите сорте дају и различит укус. Али, основе су остале исте – каже Иванковић.

Када је реч о јелима која се најчешће налазе на посној празничној трпези, он наводи посне пите и рибу. Посебно скреће пажњу на честу грешку код припреме рибљих паштета.

-Људи најчешће користе туњевину, која није са нашег подручја. Много је боље узети свежу речну рибу, рецимо шарана, и прилагодити постојећи рецепт. Важно је знати да ни сваки шаран није истог укуса – дивљи је поснији од оног узгојеног у рибњаку, који је маснији – објашњава саговорник.

Посна сарма не мора да подразумева соју.

-Може се правити у листу винове лозе или киселом купусу, а пуњење од пиринча и разноврсног поврћа – кромпира, шаргарепе, целера, тиквица, патлиџана – даје пун и богат укус – наводи Иванковић.

И код рибљег паприкаша, како каже, нема великих тајни у припреми. Процес је исти као и код класичног паприкаша, с тим што се риба кува одвојено због костију.

-Једна мала љута папричица може да заокружи укус – одаје професор.

На зимској трпези неизоставне су и посне салате. Последњих година све чешће се користи посни мајонез за руску или француску салату, а Иванковић подсећа и на разлику између њих.

-Састојци су скоро исти, али руска салата има месо, док се у француску додају киселе јабуке. Туршија је, наравно, стални део празничне трпезе.

Када је у питању комбинација поврћа, житарица и зачина, саговорник истиче да је кључ у експериментисању.

-Један зачин може потпуно да промени јело. Анис се, рецимо, ретко користи код нас, а даје веома занимљив укус – наводи Иванковић.

Посни десерти, по његовом мишљењу, могу бити подједнако укусни као и мрсни. Предност даје старинским рецептима.

-Баке су правиле једноставне, проверене колаче – посни бакин колач, орахе, облатне. Данашњи рецепти су често непотребно компликовани – сматра наш саговорник.

Правилно припремљена посна храна, додаје, нутритивно је довољна и за децу и за одрасле, иако је нешто мање калорична. Прилагођавање савременом начину живота не захтева радикалне мере.

-За нормалан животни темпо нису неопходни додаци. Важно је да прелаз на пост буде постепен, као и повратак на мрсну исхрану. Кључ је у умерености.

За крај, Иванковић поручује да одговоре често не треба тражити у компликованим, модерним рецептима.

-Најбоље је питати баке и деке, старије комшинице. Њихови рецепти су једноставни, са јефтиним и доступним намирницама, проверени генерацијама. Уз мало маште, могу се и лепо декорисати, а да укус остане онај стари и познат – закључује он.

Како постити душом, а не само телом

Tijana Despotovski јануар 3, 2026

У модерном хришћанству, пост се често везује само за храну – за одрицање од меса, слаткиша или других ужитака. Ипак, Свето Писмо нас учи да прави пост није само физички чин, већ унутрашња промена срца и духа.

Прави пост није одрицање ради самог одрицања. Он је прилика да се ослободимо себичности, похлепе, срџбе и туге, да срце постане место где Бог може да пребива. Свети Оци наглашавају да је духовни пост – молитва, покајање, опроштај и љубав према ближњем – једнако важан, често и важнији, од телесног.

Христос нас подсећа: „А кад постите, не будите жалосни као лицемери; јер они начине бледа лица своја да их виде људи где посте. Заиста вам кажем да су примили плату своју. А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно“ (Јеванђеље по Матеју, 6, 16-18). У овим речима крије се суштина: пост је унутрашња молитва и чин предања Богу, а не само спољашња дисциплина.

Пост тако постаје време промена – тренутак када човек ослушкује своје мисли и жеље, признаје слабости и окреће се Божјој милости. То је време када душа учи понизности и захвалности, када туга и бриге бивају преображене молитвом, а срце обогаћено љубављу.

Код хришћана, пост није само појединачни чин; он је заједнички, литургијски и молитвени пут. Верници се подсећају да се пост повезује са делима љубави: помагање потребитима опроштај онима који нас повреде, стрпљење према ближњима. „Твој пост нека буде видљив кроз дела твоје љубави, а не кроз храну коју једеш“ – рекао би нам сваки светитељ.

На крају, пост нас учи да правог мира и снаге нема без духовног живота. Када тело пати, а душа се отвара Богу, човек проналази унутрашњу слободу и мир који свет не може да нам да.

Прва слава у новој години- Свети Игњатије Богоносац

Jelena Trifunović јануар 2, 2026

Данас је Свети Игњатије, познат као Богоносац. На данашњи дан се не раде тешки послови, нарочито женски, као што је предење, ткање, шивење. Понегде се овај дан назива и Кокошињи дан или Кокошији Божић.

Свети Игњатије, ученик Јована Богослова, познат је још и као Игњатије Антиохијски. Назван је Богоносцем зато што га је Исус Христос држао у рукама док је био дете.

Био је трећи патријарх Антиохијске цркве, увео је антифонски начин појања у цркви. Одбио је да призна идолопоклонство, због чега је 106. године у Риму бачен лавовима који су га растргли, али његово срце остало је нетакнуто. Кажу да се и данас јавља свакоме ко га, у невољи, призива у помоћ.

Децу данас ваља повући за уво да што више порасту у овој години. Слави се и као крсна слава.

Умор мисли: зашто је психичка исцрпљеност све чешћа и како је препознати

Tijana Despotovski јануар 2, 2026

Некада је умор био једноставно последица тешког дана, физичког рада или неспавања. Данас, међутим, све чешће говоримо о другој врсти исцрпљености, оној која не долази из мишића, већ из ума. О менталном умору разговарали смо са Јованом Давидхази, специјализанткињом медицинске психологије, која је истакла да овај проблем није више резервисан само за велике градове или запослене на високим позицијама.

-Ментални умор је универзално присутан синдром у данашњем времену, у којем свакодневне обавезе и обилне информације које процесуирамо доводе до смањеног капацитета за адекватно ментално функционисање. У нашој средини се особе јављају за помоћ услед стресних реакција, па и исцрпљености, рекла бих више него раније, посебно млађе генерације – објаснила је Давидхази.

Она је напоменула да ментални умор не мора одмах да представља клинички значајне симптоме, али да увек постоји могућност да се продуби и развије у озбиљнији проблем, уколико се игнорише.

Иако не постоји јединствен узрок, заједничко свима који осећају ментални умор јесте предуго излагање стресу.

-Реч је о недостатку психичке снаге услед дејства хроничног стресора. Тај недостатак доводи до проблема у свакодневним околностима, као што су бурне реакције, сукоби и одлагање обавеза, јер је личност „окупирана“ борбом са стресом који траје – рекла је наша саговорница.

У пракси то може да значи да особе постају тешке за комуникацију, да се губи воља, концентрација и најмањи проблем делује непремостиво. Све више истраживања потврђује да дуготрајна ментална исцрпљеност може озбиљно да наруши когнитивне функције, али и да изазове физичке симптоме попут главобоље, вртоглавице, несанице и убрзаног рада срца.

Ментални умор не бира ни године ни занимање. Погађа запослене, родитеље, ученике, студенте, али и старије који носе бригу о породици. Посебно је изражен код оних који ретко себи допуштају паузу, било због осећаја одговорности, перфекционизма или једноставно из навике да „морају издржати“.

Први корак ка опоравку јесте препознавање и прихватање сопственог стања.

-Најбитније је да појединац призна да не може да функционише као пре, да препозна знаке стреса који проживљава и да то прихвати, никако да игнорише и форсира себе услед одржавања слике јаке особе – објаснила је психолошкиња.

Одмор је, дакле, неопходан. Али не само физички. Потребно је, колико год је могуће, дистанцирати се од непријатних околности, макар на кратко. Технике дисања, опуштања, лагане физичке активности, али и разговор са блиским особама или стручњаком, могу бити од огромне помоћи.

Ако се препознајете у реченицама попут „ништа ми се не ради“, „концентрација ми је слаба“, „уморан/на сам и кад одморим“, време је да застанете. Да допустите себи да се опоравите, потражите подршку и да схватите да снага не значи издржати све, већ знати кад треба стати.

Јер, како указује Јована Давидхази, ментални умор не пролази сам од себе, али уз разумевање, подршку и бригу о себи, може се превазићи.

Како треба славити крсну славу: свети дан захвалности, молитве и породичног заједништва

Tijana Despotovski јануар 1, 2026

У многим српским домовима једном годишње упали се славска свећа, замирише тамјан, а породични сто постаје место где се негује сећање на претке и обнавља духовни темељ дома. Слава није само обичај – она је молитвени чин, дан када дом постаје мала црква, а породица заједница у вери, љубави и благодарности.

Црква учи да славски светитељ није само заштитник, већ и молитвени сведок вере пред Богом. Светитељ је „пријатељ дома“, онај који у Христу живи и који својим примером подсећа породицу да истраје у добру.

Крсна слава има своје обавезне елементе који носе хришћанску симболику. Неколико дана пред славу, свештеник обично обилази домове и освећује водицу. Освећење водице означава очишћење дома и призив Божје благодати. Та вода се чува као светиња и користи се за припрему славског колача или за покропљивање хлеба ако се купује у пекари.

Свећа се пали ујутру или пред почетак обреда и гори током целог дана. Икона светитеља је духовни центар куће. Стоји на источном зиду, на почасном месту у дневној соби или трпезарији. Пред њом се пали кандило, чита молитва и приноси тамјан.

Вино симболизује Христову крв и радост Духа Светога, а тамјан молитву која се уздиже ка небу. Славски колач је симбол Христа који је „хлеб живота“. Меси се од белог брашна и квасца, украшава знаком крста и натписом „IC XC NI KA“ („Исус Христос Победитељ“). Обично је округлог облика, јер круг симболизује вечност и савршенство. Украси на горњој кори имају посебно значење. Птице представљају здравље и весеље, грозд благослов над виноградом, векна хлеба родну годину, књига успех у учењу, буренце изобиље у кући. Колач се обично опточи венцем од уплетених плетеница и закити струком босиљка.

Славско жито (кољиво) представља симбол вечног живота и васкрсења. Потиче од грчке речи „коливон“ што значи зрно. Кољиво се прави у славу светитеља, али и у знак сећања на све преминуле чланове породице. Славска свећа је симбол Христа као Светлости света, а пламен означава живу веру и присуство Бога у дому.

На дан славе, колачар (представник породице) у цркву носи славски колач, црно вино и жито. Током обреда свештеник освештава хлеб и кољиво, и заједно са домаћином, ломи колач и прелива га вином, што представља јединство са Христом и сећање на његову жртву. Свештенику се предаје и читуља на којој су написана имена живих и преминулих чланова породице ради помена. Освећење и резање колача може да се обавља и код куће. Кад свештеник дође, на столу треба да затекне све што је потребно: славски колач, кољиво, црно вино, свећу, читуљу, кадионицу, кашичицу и нож.

Свећа се пали пред почетак обреда, док кандило треба да гори целе ноћи. Свештеник чита молитву „Оче наш“, тропаре славе, и молитву за освећење жита. Током обреда, окаде се икона, колач, кољиво, вино, просторија, породица и присутни гости. Кроз векове су се уз славље, увели обичаји који нису црквеног порекла. Тако рецимо, није обавезно да се позива велики број гостију нити се мора певати и играти, јер слава није „журка“, већ породични дан у молитви. Такође, није обавезно правити раскошну трпезу, а претеривање у пићу Црква изричито не одобрава. Оно што је најважније јесте да домаћин учествује у литургији, да се причести и да тог дана у кући влада духовна сабраност.

Стигао руски Деда Мраз из Сомбора: Пријатељство два града прослављено уз закуску и поклоне

Tijana Despotovski децембар 31, 2025

У организацији СУБНОР-а и Града Кикинде, у просторијама Удружења пензионера одржана је традиционална подела новогодишњих пакетића деци чланова СУБНОР-а, ветерана и припадника Посебних јединица полиције. Програму су присуствовала и деца из руских породица из Кикинде, околних места и Сомбора, уз учешће гостију и сарадника из више удружења.

Подела пакетића одржана је 30. децембра у 17 часова, а укупно је уручено око 180 новогодишњих пакета. Међу њима је било око 160 пакетића за децу из Кикинде, 11 за децу из руских породица из Кикинде и околине, као и девет пакетића за руску децу која су у Кикинду дошла из Сомбора.

Поред СУБНОР-а, у реализацији програма учествовало је и Удружење „Свет без граница“ из Сомбора, које је организовало дечји програм и долазак Деда Мраза у руској народној ношњи. Овом приликом у Кикинди су боравили и представници организације „Бојево братство“, која је, како је истакнуто, дала значајан допринос повезивању удружења и градова.

Председница сверуске организације „Бојево братство“ у Србији и Републици Српској, Олга Литвина, нагласила је значај заједништва и неговања пријатељства.

-У овој години урадили смо много за ширење нашег пријатељства и љубави. Најактивнији су били наши извиђачи и људи из СУБНОР-а, јер чувају сећање на хероје, без којих нас данас не би било. Наше срце је увек уз ветеране – поручила је Литвина.

О сарадњи и пријатељству Кикинде и Сомбора говорила је и Елена Горновић из Удружења грађана „Свет без граница“, истичући да је организација за кратко време окупила велики број чланова различитих националности и да се бави образовним, културним и хуманитарним пројектима.

-Наши градови су се повезали душом. Сада смо пријатељи, а подршка коју смо добили из града Сомбора, доказ је те сарадње. Наш градоначелник, Антонио Ратковић, кад је чуо да идемо за Кикинду, одмах је послао пакетиће за вас – рекла је Горновић.

Председник СУБНОР-а Сава Орељ подсетио је да се подела пакетића организује сваке године уз подршку Града Кикинде.

-Хвала граду Кикинди и „Този Марковић“ за подршку и пакетиће. Део поклона намењен и деци из породица слабијег материјалног стања, чиме је акција добила и хуманитарни карактер – нагласио је Орељ.