У многим српским домовима једном годишње упали се славска свећа, замирише тамјан, а породични сто постаје место где се негује сећање на претке и обнавља духовни темељ дома. Слава није само обичај – она је молитвени чин, дан када дом постаје мала црква, а породица заједница у вери, љубави и благодарности.
Црква учи да славски светитељ није само заштитник, већ и молитвени сведок вере пред Богом. Светитељ је „пријатељ дома“, онај који у Христу живи и који својим примером подсећа породицу да истраје у добру.
Крсна слава има своје обавезне елементе који носе хришћанску симболику. Неколико дана пред славу, свештеник обично обилази домове и освећује водицу. Освећење водице означава очишћење дома и призив Божје благодати. Та вода се чува као светиња и користи се за припрему славског колача или за покропљивање хлеба ако се купује у пекари.
Свећа се пали ујутру или пред почетак обреда и гори током целог дана. Икона светитеља је духовни центар куће. Стоји на источном зиду, на почасном месту у дневној соби или трпезарији. Пред њом се пали кандило, чита молитва и приноси тамјан.
Вино симболизује Христову крв и радост Духа Светога, а тамјан молитву која се уздиже ка небу. Славски колач је симбол Христа који је „хлеб живота“. Меси се од белог брашна и квасца, украшава знаком крста и натписом „ИЦ XЦ НИ КА“ („Исус Христос Победитељ“). Обично је округлог облика, јер круг симболизује вечност и савршенство. Украси на горњој кори имају посебно значење. Птице представљају здравље и весеље, грозд благослов над виноградом, векна хлеба родну годину, књига успех у учењу, буренце изобиље у кући. Колач се обично опточи венцем од уплетених плетеница и закити струком босиљка.
Славско жито (кољиво) представља симбол вечног живота и васкрсења. Потиче од грчке речи „коливон“ што значи зрно. Кољиво се прави у славу светитеља, али и у знак сећања на све преминуле чланове породице. Славска свећа је симбол Христа као Светлости света, а пламен означава живу веру и присуство Бога у дому.
На дан славе, колачар (представник породице) у цркву носи славски колач, црно вино и жито. Током обреда свештеник освештава хлеб и кољиво, и заједно са домаћином, ломи колач и прелива га вином, што представља јединство са Христом и сећање на његову жртву. Свештенику се предаје и читуља на којој су написана имена живих и преминулих чланова породице ради помена. Освећење и резање колача може да се обавља и код куће. Кад свештеник дође, на столу треба да затекне све што је потребно: славски колач, кољиво, црно вино, свећу, читуљу, кадионицу, кашичицу и нож.
Свећа се пали пред почетак обреда, док кандило треба да гори целе ноћи. Свештеник чита молитву „Оче наш“, тропаре славе, и молитву за освећење жита. Током обреда, окаде се икона, колач, кољиво, вино, просторија, породица и присутни гости. Кроз векове су се уз славље, увели обичаји који нису црквеног порекла. Тако рецимо, није обавезно да се позива велики број гостију нити се мора певати и играти, јер слава није „журка“, већ породични дан у молитви. Такође, није обавезно правити раскошну трпезу, а претеривање у пићу Црква изричито не одобрава. Оно што је најважније јесте да домаћин учествује у литургији, да се причести и да тог дана у кући влада духовна сабраност.
