За православне вернике јуче је почела последња седмица пред Велики часни пост или сиропусна недеља. Месо се више не једе, све до Васкрса, а дозвољени су млечни производи и јаја.
Сиропусна недеља, последњих седам дана пред Васкршњи пост, заправо је припремна.
Као што Велики пост телесно и душевно припрема за празник васкрсења Христовог, тако и сиропусна недеља припрема за Часни пост, који ове године почиње 3. марта.
Месо је забрањено све до Васкрса, ове године 20. априла, али се у току целе ове недеље може јести бели мрс и јаја, укључујући и среду и петак.
Сиропусна недеља позната је и као недеља праштања. Назива се и сирна, бела и загонетна недеља.
У сусрет Белим покладама, већ по селима крећу маскиране поворке, које се уз дарове дочекују по кућама.
У појединим деловима земље, око записа некада су грађене велике љуљашке, око којих се народ забављао, а момци и девојке љуљали. Сматрало се и да током ове седмице земља спава, па не треба ништа радити ни у њиви ни у пољу.
По народном обичајном календару, жене раде само неопходне послове, а деци се брани да штаповима дирају воду.
За Православне вернике сутра, у суботу, 22. фебруара, су прве задушнице у овој години. Зимске или Велике задушнице обележавају се пред почетак припрема за Васкршњи пост.
Велике Задушнице у народу су познате и као Отворене, јер се сматра да Свети Петар, који се налази на вратима пакла и раја, тада отвара гробове.
Верници на тај дан одлазе на гробља, где уз вино и жито упале свеће и тамјан упокојенима, за које се свакодневно моле.
У народу се сматра да пламен свеће осветљава пут покојнима, до наредних Великих Задушница, док молитва исцељује њихову душу.
Овај празник је покретни, што значи да сваке године пада на други датум. Ове Задушнице падају седмицу уочи Васкршњег поста, то јест најраније 6. фебруара, а најкасније 13. марта, али увек у суботу, пред Месне покладе. То је уједно и последњи викенд пре Васкрса када се једе месо.
Сретење Господње православни верници прослављају као дан када су људи први пут срели малог Исуса Христа. У српском народу, Сретење је посебан дан јер означава сусрет зиме и лета, али и прекретницу у историји нашег народа.
Религијско значење празника
Према хришћанском веровању, Богородица је 40 дана након рођења донела свог сина, Исуса Христа, у Јерусалимски храм како би га посветила Богу. У храму су га препознали праведни старац Симеон и пророчица Ана, који су у њему видели дуго чеканог Месију. Овај догађај симболизује сусрет Бога и човека, али и духовно просветљење.
Међутим, вест о Исусу брзо је стигла до цара Ирода, који је, уплашен да ће му дете преотети престо, послао војнике да га убију. Анђео је, ипак, упозорио породицу, те су Јосиф, Марија и Исус побегли у Египат и тако избегли погибију.
Сретење као Дан државности Србије
Поред религијског значаја, Сретење има и историјски важну улогу за српски народ. Као Дан државности Србије установљен је у спомен на дан када је на збору у Орашцу 1804. године дигнут Први српски устанак, као дан сећања на почетак Српске револуције, и такође се прославља као Дан уставности Србије у спомен на дан када је у Крагујевцу 1835. године издат и заклетвом потврђен први Устав Књажевства Србије – Сретењски устав.
Овај дан је најбитнији датум у политичком, културном и историјском календару Србије. Због тога се Сретење слави као Дан државности Србије од 2002. године, а од 2012. празник обухвата два дана, 15. и 16. фебруар.
Народна веровања и симболика Сретења
У српској традицији, Сретење је дан када се срећу зима и лето. Народна пословица каже: „Ако се на Сретење сунце види, зима ће још трајати, ако је облачно и пада киша, пролеће је близу.“
Посебно је занимљиво веровање о медведу: ако на овај дан изађе из пећине и угледа своју сенку, вратиће се назад на спавање, што значи да ће зима трајати још шест недеља. Ако не види сенку, остаје напољу, што значи да стиже пролеће.
Такође, девојке верују да ће им будући супруг личити на прву мушку особу коју сретну тог јутра.
Правослвни верници данас славе Светог Трифуна, заштитника винограда, чувара усева и симбола искрене љубави хришћана. Свети Трифун је великомученик који је пострадао за хришћанску веру, али и светитељ коме се верници обраћају за заштиту брака, верности и благословљену љубав.
Према записима владике Николаја Велимировића, Свети Трифун је страдао 250. године у Никеји од руке римског цара Дакија. Од детињства је имао благодат Божју, поседовао исцелитељску моћ и помагао људима и животињама. Сахрањен је скромно, по сопственој жељи, у родном селу Кампсади у Фригији.
Празник Светог Трифуна посебно поштују виноградари и механџије. На овај дан, према обичају, орезује се први чокот лозе и полива вином како би година била родна. Ако пада киша, верује се да ће шљиве добро родити, а ако је сунчано, предвиђа се сушна година. Свети Трифун се у појединим селима Шумадије слави и као заштитник од града и поплава.
Западне цркве данас обележавају Дан заљубљених у част Светог Валентина, епископа који је својим чудима преобраћао људе у хришћанску веру. Иако светковани у различитим традицијама, и Свети Трифун и Свети Валентин симболизују љубав, верност и благослов брака.
Свака реч учитељице Марије Драгин, рођене Албулов, обојена је топлином, мудрошћу и посвећеношћу. Деценије рада са децом су успомене које препричава са сјајем у очима и снажном емоцијом. Њени ђаци – или, како их она зове, „моја деца“ – предложили су да јој се у децембру додели Награда Града “за живот посвећен образовању”. Та деца, сада одрасли људи, сакупила су потписе – више од стотину њих – и осигурала да њихова учитељица добије заслужено признање.
– Била сам пресрећна када су ми јавили. Једна ученица ми је послала поруку: “Честитам на награди, али ниједна награда није достојна Вас, Ви сте наш дар”. Тада сам помислила – да ли игде у свету постоји бака која прима овакво признање? – каже учитељица Марија. – У контакту сам са својом децом. Из сваке генерације имам оне који ми се јављају и обавештавају ме – родило им се дете, унуче, траже рецепт, дођу да им саставим неки документ.
„Tеби, величанствено ђаче“
Учитељица Марија је, по одласку у пензију, за сву своју децу, написала књигу „Читање детињства“ – разредна настава у успоменама коју су, као стручно-педагошко дело, одобрили Матица српска и Педагошки факултет у Сомбору.
– Инспирација за књигу су моја деца. Књига говори о нашим дружењима, о томе како треба да виде, чују и осете природу и живот. Са њима је све то лако и пријатно јер су она најпрефињенија и најчистија бића. То се урезало у њихово памћење и они то сада преносе на своје породице. Написала сам им да бих волела да постану добри људи, али да у души остану деца. Нема чистијег створења од детета.
У књизи је и Учитељска заклетва коју је сама написала и у којој, између осталог, пише: „Обавезујем се да ћу, као учитељ просвете и живота, отварати душу детета за лепоту и доброту… Делићу осмехе за праву љубав која настаје као љубав на љубав… Теби, величанствено ђаче!“.
Четири деценије посвећености
Дочекује ме на капији: „Морамо прво да се изгрлимо. Ја увек тако почињем“. Радосна, драга.
– Када сам отишла у пензију, 2001. године, позвала сам све моје ђаке на прославу у Хотелу „Нарвик“. Мој син је одмах рекао: “Мама, то је утопија, да сакупиш 10 генерација, више од 300 ученика”. Данима сам листала Матичне књиге, обавестила сам све које сам нашла и рекла им да пронађу остале. И дошли су, са свих страна, из иностранства, било је одсутно само њих 19. Најмлађи су били завршили први разред, а најстарији су имали 46 година. Пожелела сам да одржим још један час, да их видим све. Можете ли да замислите, тачно 298 ђака? Седели су по генерацијама. Некако сам пронашла оно старо школско звоно што је као клепетуша и тако је почео час, као те прве године моје каријере, 1964. Донела сам и прави дневник који сам назвала „Дневник љубави“, у њему су сва моја деца. Онда сам их прозвала – први ђак је био Азап Драган, а последњи Наумовић Денис. Рекла сам им: “Децо, тридесет седам година сам ја попуњавала рубрике, ове ноћи дневник је ваш”. И свако је написао посвету. Тај дневник је увек поред мене.
И док се присећа првих дана у учионици и прича о томе како је, као двадесетогодишњакиња, стала пред разред са 43 ђака, листа свој дневник успомена, по ко зна који пут.
“Били су у школи и кад немају наставу”
– Чим сам завршила Учитељску школу у Вршцу добила сам посао у школи „Иво Лола Рибар“ у Новим Козарцима. Тамо сам радила 14 година, затим у школи „Фејеш Клара“, и две године у Школи за образовање одраслих при Радничком универзитету, укупно 37 година за катедром. Мој супруг Никола био је наставник, такође у Новим Козарцима, тамо смо се упознали. Мој син је просветар, и снаха, и унука, више од сто година је наша породица у просветарској струци, ето колико смо сви посвећени деци. Али свега овога не би било, да није било мог супруга. Ја сам била јако тиха и стидљива. Он је то препознао и он је изнедрио ове моје особине. Много значи то с ким живите – закључује. – Када помислим на 1964. и на 2001. годину, када сам отишла у пензију, то не може да се упореди. Просветни радници су раније били много више поштовани. И чим родитељ да своје дете учитељу у руке, могао је да буде сигуран да учитељ неће погрешити. Нажалост, у нашим наставним плановима нема пуно васпитних задатака. А ја сам на томе много радила, нарочито на стварању колектива, јер једино тако је све решиво.
Учитељица Марија са својом сестром
Деца су препознавала ову посвећеност – била су уз њу и ван наставе.
– Моја деца су волела да долазе у школу. Када имам допунски час, дођу и они којима то није потребно. Кажу: „Ми ћемо седети назад док ви радите, нећемо сметати“. И ја сам бринула о њима. Када смо били на Златибору, купила сам теглу боровог меда. И ујутру, кад устану, још у пиџамицама стану у ред са пластичним кашичицама, прилазе један по један и као лашчићи отварају уста. Ту слику никада нећу заборавити. На Златибор сам носила и апарат за „бакин колач“ – увек сам имала један кофер са стварима за децу и један мањи, за себе и супруга који је ишао са нама. И онда сви правимо колаче. Децу само треба заинтересовати, онда су мирна и све ће да ураде.
Није то све што је учитељица својој деци носила на „школу у природи“ и на излете. Како би била сигурна да ће на сунцу баш сви бити заштићени, са својом сестром је сашила шешириће за све њих – зелене за дечаке, наранџасте за девојчице.
– Шиле смо их од оног платна за прозоре – каже. – А да би сви имали и своје торбице, и то сам им сашила, и извезла. Чувала сам их за сваку своју генерацију.
Како су је прозвали Мајка Тереза
– Било је то једне године када је требало да идемо на Златибор, у „Школу у природи“. У разреду ми је једна трећина ђака била сиромашна и њихови родитељи су се изјаснили да не могу да плате. Отишла сам код директора и рекла му да ни ја не идем. Предложила сам му да тражи паре, рецимо од фабрике „Тоза Марковић“, тада је то била јака фирма. Он каже: „Марија, дајем ти зелено светло“. И ја напишем молбу и сви одемо на Златибор. Директор ме је прозвао Мајка Тереза – смешка се учитељица присећајући се овог, као и свих догађаја, до детаља. – Чуда смо стварали.
Као и успомене. Од првог дана, од првог до последњег ђака.
– Сваки пут када добијем први разред, на почетку године ја им одсечем праменчић косице и залепим у своју свеску. Свако моје дете имало је своју страницу на којој су белешке о њему. Пратила сам њихов напредак до четвртог разреда, а после су ми неке њихове разредне старешине тражиле да виде те белешке. То је мој именик какав нема нико на свету – само окренем страницу и видим име и лик детета. Сваког од њих.
И мајком свих ђака
– Имала сам једну девојчицу у селу, приметила сам да има проблема са видом, али отац је био алкохоличар, лоша је била ситуација у породици. Сваког дана сам је водила у Кикинду на лечење, и успела сам да јој спасим вид. Удала се, родила троје деце, и много година касније, дошла је код мене, тада сам већ радила у граду, каже, хоће своју најстарију девојчицу да упише код мене. Учила сам јој и треће дете. А замислите, шта би било да јој нико није помогао? Како би била срећна, како би оставила траг?
За једног свог дечака који је, такође, могао да остане без вида и којег нису водили код лекара, нашла је везу у Очној клиници у Београду, одакле је њена мајка. Данас само носи наочаре, ради у ливници, каже.
Нису деца никада крива
– Питали сте ме да ли постоји разлика између сеоске и градске деце. Чини ми се да су градска деца више размажена, али нису она крива за то, него родитељи. Никада деца нису крива. Првих година у школи имали смо тучану пећ у учионици, па до краја наставе нема довољно дрва, ми отворимо вратанца, и онда искачу варнице. То је била таква радост! А замислите данас – дете мора да има некакав посебан телефон, неку марку. У ствари је мало потребно, јако је мало потребно, да деца буду срећна.
Родитељима сам знала да кажем да није увек важно да дете буде одличан ђак, или најбољи. Много је важније да у њих усадимо лепе људске особине и врлине. Јако је важно да дете зна да заплаче над туђом несрећом или тугом. Или да се радује са другом. Или да подели ужину. Па чак и да шапне. Неки родитељи су ме питали зашто то дозвољавам. Па знате, ако дете види да његов друг не зна, а потребна му је можда само једна реч или слово, треба да му да подршку. И онда ја то „не видим“. Нека је шапнуо!
Дан Светог Саве, слава Српске православне цркве и школска слава обележава се у знак сећања на једну од највећих личности српске историје, просветитеља, првог српског архиепископа, утемељивача српске цркве, државности и школства.
У његову част широм Србије, региона и света сваке године организују се прославе и академије при црквама, манастирима, школама и клубовима. Свети Сава је утемељитељ аутокефалне, самосталне, српске архиепископије, и прави творац култа династије Немањић, што је донело велику добробит његовом народу и земљи.
Ове године обележава се и 850 година од његовог рођења. Растко, у монаштву Сава, рођен је око 1175, као најмлађе дете, трећи син, Ане и Стефана Немање, родоначелника династије Немањић.
Као петнаестогодишњак, што је по стандардима средњег века, значило да је мушкарац који је досегао зрелост, добио је на управу област Хум, којом је претходно управљао његов стриц Мирослав. Са седамнаест година се запутио на Свету Гору где се замонашио у манастиру Свети Пантелејмон. Као монах био је оличење подвижништва, толико да је изазивао извесну забринутост.
Касније је са својим оцем, који се замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар (1198-1199), први и једини српски манастир на Светој гори.
Манастир Хиландар
У Србији је 1202. године дошло до рата за власт између синова жупана Стефана Немање. После измирења, 1204. године, велики жупан Стефан Првовенчани и кнез Вукан позвали су Саву да их потпуно измири и он се вратио у Србију почетком 1208. године.
Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава I Српски је убедио Васељенског патријарха и никејског цара да одобре аутокефалност (самосталност) српске цркве са статусом архиепископије. Васељенски патријарх Манојло I Цариградски у Никеји је именовао Саву I за првог архиепископа Србије. Сава је остао архиепископ све до 1233. године, да би га тада заменио његов ученик Арсеније I Сремац.
Два пута је путовао у Палестину. На повратку са другог од тих ходочашћа у Свету земљу, смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову 14. јануара 1235. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Стефан Владислав I.
Сава је оставио више писаних дела, био је један од значајнијих писаца и правника из средњег века код Срба. Његова најзначајнија писана дела су „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“.
Образујући будуће службенике православне цркве стекао је велике заслуге за развој школства и просвете код Срба у средњем веку. У Србији и Републици Српској се дан његове смрти (27. јануар по новом календару) обележава као Дан просвете.
Храм Светог Саве у Београду
Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је наредио да се спале мошти Светог Саве на Врачару, вероватно 1594. На месту где се мисли да је била дигнута ломача да уништи последње остатке Светог Саве, сазидан је Храм Светог Саве, највећа православна богомоља код Срба.
Заслуге Светог Саве, како на пољу духовности и устројства Цркве, тако и на пољу правног нормирања или државности Срба, немају премца.
Свети Јован Крститељ био је јеврејски аскетски проповедник из првог века који је вршио обредна купања на реци Јордан. Позивао је људе на покајање и окретање Богу. Био је важна религијска личност чији је покрет вероватно био масовнији од Исусовог. Најпознатији је по томе што је крстио Исуса, који је прихватио његову поруку. У хришћанству се поштује као светац, пустињак и мученик, претходник (претеча) Христов.
Јованов отац је био јудејски свештеник Захарија, од племена Арона. Према хришћанском предању, Јован је рођен пола године пре Исуса Христа, што се слави као Ивандан. Отишао је од куће да би живео у јудејској пустињи близу реке Јордан, где је постио и проводио време у молитви. Јео је пустињску храну – дивљи мед и биље.
Исус га описује као човека који „нити једе нити пије“. У јеванђељима је описан како носи одело од камиље длаке опасано кожним појасом. Држао је апокалиптичне проповеди очекујући скоро божанско ослобођење од грехова.
Еванђеља проповедају да је Исус Христос око своје тридесете године отишао да се крсти код Јована Крститеља. Историчари оцењују да је Исусово крштење код Јована историјска чињеница, коју рани хришћани не би без основа унели у своја јеванђеља. Научници сматрају да је Исус био следбеник Јована, прихватајући његову поруку самим тим што је тражио да га овај крсти. Према хришћанском предању, Исус је након крштења провео четрдесет дана у пустињи, након чега је почео да проповеда.
Јован Крститељ је погубљен по наговору Херодијаде, жене Ирода Антипе, којима је приговорио због прељуба, јер се Иродијада удала за краља Ирода, брата њеног мужа Филипа, који је још био жив. Насупрот хришћанском приказу, историчари сматрају да је краљ Ирод Антипа ликвидирао Јована јер је у њему видео јасну политичку претњу. Јованови ученици су преузели тело и сахранили га.
Након Јованове смрти покрет његових следбеника је наставио да постоји упоредо са Исусовим покретом. Сам Исус након Јовановог погубљења није одбацио његова учења, већ је у својим проповедима наставио да велича његов лик и дело, називајући га анђелом.
Пост и крштење, суштински елементи Јовановог покрета, су вероватно ушли у рано хришћанство заједно са Јовановим следбеницима. Неки научници оцењују да је Исус тек након своје смрти постао утицајнији од Јована, те да јеванђеља у Исусов живот пројектују његову каснију важност.
Године 2010, на острву Свети Иван код Созопола у Бугарској, некадашње Аполоније, бугарски археолози пронашли су део моштију Светог Јована Крститеља, за које се сматрало да су, после Турског освајања Цариграда, неповратно изгубљене.
Хришћани прослављају Јованове празнике неколико пута у години. Свети Јован је једна од најпопуларнијих слава у Србији – по броју свечара, налази се на четвртом месту.
Јован се сматра заштитником певача, музичара, кројача, кожара, крзнара, вунара, ременара, гостионичара, ножара, брусача, затвореника, осуђених на смрт, узгајивача птица, оболелих од епилепсије, крштеника, Малте, Јордана и великог броја градова широм света.
У народу постоји обичај да се људи на Јовањдан братиме и куме, јер се Јован сматра узором карактера и поштења. Према веровањима, на Јовањдан жене никако не треба да дирају плетиво, маказе ни игле. Верници не би требало да у руке узимају нож, у знак сећања на страдање Јованово, нити да једу и пију било шта што је црвене боје, јер та боја симболизује невино проливену светитељеву крв. Деци се такође на овај дан не даје ништа што је црвене боје. Такође, 20. јануар је, према веровању, идеалан дан за полазак на пут, јер ћете имати заштиту овог свеца.
Православни верници данас обележавају Богојављење или Теофанију, празник установљен у спомен Христовог крштења и објављивања Богочовека и један је од најважнијих хришћанских празника. Данас се слави Христово крштење на реци Јордан, када се, према хришћанском веровању, Бог јавио људима у Светој Тројици: Оцу, Сину и Светом Духу.
По Хришћанству, 30. године наше ере, Исус Христос је као дрводеља живео са својом мајком Маријом и њеним мужем Јосифом, У својој тридесетој години Исус Христ одлази на реку Јордан да га свети Јован Крститељ крсти у реци Јордан. Угледавши Исуса Христа како долази, Свети Јован Крститељ рече „Гле јагње Божије које узима на себе грехове света“. По крштењу, а оно је обављено три пута потапањем и отпуштањем (погружењем) у воду, отворило се небо и зачуо се глас Бога Оца који је објавио да је Исус син његов,
На Богојављење се у црквама и на рекама врши велико освећење воде, познато као велики водосвештај. Сматра се да вода освештана на овај дан има посебну моћ и користи се током целе године за благослов и лечење.
Један од најпознатијих обичаја је пливање за Часни крст, које се одржава на рекама, језерима и морима. Овај чин симболизује веру, храброст и посвећеност Христу. Победнику који први доплива до крста често се приписује благослов и срећа током целе године.
Према народним обичајима, верује се да се у ноћи пред Богојављење отварају небеса и да Бог испуњава молитве оних који се искрено помоле.
Веровање је и да неудате девојке треба да ставе огледалце под јастук, јер ког мушкарца сањају, за њега ће се удати. По обичајном календару данас почињу дани погодни за венчања.
Ако је за Богојављење јак мраз или пада снег, према веровању, година ће бити родна, а ако је ведро, година ће бити сушна.
Богојављење нас подсећа на важност вере, очувања духовне чистоте и заједништва. Као празник Божјег откривења, Богојављење позива сваког верника да отвори своје срце за Божју милост и љубав, да обнавља своју душу кроз молитву и дела милосрђа.
Овај велики празник слави јединство Бога са људима, подсећајући нас на Христову поруку љубави, праштања и спасења.
На Богојављење се поздравља речима: „Бог се јави“ или „Христос се јави“, а отпоздравља са „Ваистину се јави“.
Некрштени дани, започети на Божић, завршавају се овим даном.
Српска православна црква 18. јануара слави зимски Крстовдан, празник који претходи Богојављењу и први дан након Божића када верници посте.
Слављење Крстовдана је прилика да се верници подсете на важност крштења и очишћења душе и тела, као и да се припреме за велики празник Богојављење, који је 19. јануара. У календару није обележен црвеним словом.
Према предању, први који су примили хришћанску веру и прве поуке нове вере помињу се као катихумени или – оглашени, док је у српској цркви и народу дан крштења првих хришћана познат као зимски Крстовдан.
Пости се строго, први пут после Божића, јер је до овог дана било разрешење због великог празника. Зато је у српском народу остала изрека: “Ко се крстом крсти, тај Крстовдан пости”.
По народном предсказивању времена, који ветар дува на Крстовдан, најчешће ће дувати током године. У неким деловима Србије на Крстовдан верују да на овај дан ваља да се опере сав веш и очисти кућа.
У дванаест дана, почињући од Божића, а закључно с Крстовданом, огледа се дванаест месеци године која долази, па какво је време ког дана такво ће бити у месецу који том дану одговара по редоследу.
На Крстовдан су се некада јели остаци пасуља од Бадњег дана и спремале су се пихтије које су се јеле сутрадан, на Богојављење, јер је Крстовдан посни дан.
Верује се да се на зимски Крстовдан отварају небеса и Бог прима све молитве упућене из срца. Овај дан је испуњен духовним значењем и многи верници га дочекују у молитви.
Тачно у поноћ треба погледати у небо и замислити жељу. У неким крајевима постоји обичај да се уочи празника крст стави у воду и унесе у цркву. Ако се крст смрзне, верује се да ће година бити родна и здрава, а ако се не смрзне биће оскудна и болешљива.
Данас је први дан 2025. године по јулијанском календару, а у црквеном календару Српске православне цркве означен је црвеним словом и као мрсан дан.
Осмог дан по рођењу би Исус Христос донесен у храм и обрезан сходно закону постојећем у Израелу још од времена Аврамова. Том приликом нададоше му име Исус како је и благовестио архангел Гаврило Пресветој Богородици.
Старозаветно обрезање предображава новозаветно крштење. Обрезање Господа показује, да је Он примио на себе истинско тело људско, а не привидно, како су доцније учили о Њему јеретици. Још је Господ обрезан и за то што је хтео да испуни сав закон, који је Он сам дао кроз пророке и праоце.
Православна црква обележва овај празник, а у зависности од календара по којем рачуна време, то је код старокалендарских цркава (српска, руска…) 1. јануара по црквеном-јулијанском.
Светог Василија Великог (Васиљевдан) многи верници СПЦ прослављају и као крсну славу, а како се обележава првог јануара по јулијанском календару, одатле и назив за јулијанску нову годину – Василица.
Свети Василије Велики, архиепископ Кесаријски, рођен је у време цара Константина и у Атини је 15 година учио филозофију, реторику и астрономију.
Крштен је у реци Јордан и био је епископ Кесарије Кападокијске скоро 10 година.
Као велики поборник православља, пун моралне чистоте и верске ревности, Василије се назива Великим, а у црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вернима и својом жаоком боде јеретике.
У многим крајевима је остао обичај да се на овај дан понове многи обичаји карактеристични за Божић, па се тако поново уноси бадњак у кућу, дочекује положајник и износи остатак чеснице на трпезу.
У Херцеговини је обичај на тај дан спалити остатке бадњака, док се у појединим војвођанским местима пале ватре на раскршћима, а као што се за Божић меси погача чесница, за мали Божић се меси посебан обредни хлеб „василица“.
Такође, веровање је да на овај дан у кућу треба унети неку нову ствар, купљену тог дана, како би кућа, али и укућани током целе године имали напретка, а многи Срби верују да на овај дан треба избегавати свађе.
У неким крајевима постоји веровање да ће бити родна година ако на овај дан падне снег или буде облачно.
По народним веровањима, Српску нову годину ваља дочекати будан, па су многе девојке у новогодишњем бдењу гатале да ли ће се те године и за кога удати.
Постојало је и веровање да ће душа онога ко умре између Божића и Малог Божића отићи у рај.
Празник Светог Трифуна посебно поштују виноградари и механџије. На овај дан, према обичају, орезује се први чокот лозе и полива вином како би година била родна. Ако пада киша, верује се да ће шљиве добро родити, а ако је сунчано, предвиђа се сушна година. Свети Трифун се у појединим селима Шумадије слави и као заштитник од града и поплава.
„Tеби, величанствено ђаче“
Четири деценије посвећености
Како су је прозвали Мајка Тереза
И мајком свих ђака
Родитељима сам знала да кажем да није увек важно да дете буде одличан ђак, или најбољи. Много је важније да у њих усадимо лепе људске особине и врлине. Јако је важно да дете зна да заплаче над туђом несрећом или тугом. Или да се радује са другом. Или да подели ужину. Па чак и да шапне. Неки родитељи су ме питали зашто то дозвољавам. Па знате, ако дете види да његов друг не зна, а потребна му је можда само једна реч или слово, треба да му да подршку. И онда ја то „не видим“. Нека је шапнуо!
