Za pravoslavne vernike juče je počela poslednja sedmica pred Veliki časni post ili siropusna nedelja. Meso se više ne jede, sve do Vaskrsa, a dozvoljeni su mlečni proizvodi i jaja.
Siropusna nedelja, poslednjih sedam dana pred Vaskršnji post, zapravo je pripremna.
Kao što Veliki post telesno i duševno priprema za praznik vaskrsenja Hristovog, tako i siropusna nedelja priprema za Časni post, koji ove godine počinje 3. marta.
Meso je zabranjeno sve do Vaskrsa, ove godine 20. aprila, ali se u toku cele ove nedelje može jesti beli mrs i jaja, uključujući i sredu i petak.
Siropusna nedelja poznata je i kao nedelja praštanja. Naziva se i sirna, bela i zagonetna nedelja.
U susret Belim pokladama, već po selima kreću maskirane povorke, koje se uz darove dočekuju po kućama.
U pojedinim delovima zemlje, oko zapisa nekada su građene velike ljuljaške, oko kojih se narod zabavljao, a momci i devojke ljuljali. Smatralo se i da tokom ove sedmice zemlja spava, pa ne treba ništa raditi ni u njivi ni u polju.
Po narodnom običajnom kalendaru, žene rade samo neophodne poslove, a deci se brani da štapovima diraju vodu.
Za Pravoslavne vernike sutra, u subotu, 22. februara, su prve zadušnice u ovoj godini. Zimske ili Velike zadušnice obeležavaju se pred početak priprema za Vaskršnji post.
Velike Zadušnice u narodu su poznate i kao Otvorene, jer se smatra da Sveti Petar, koji se nalazi na vratima pakla i raja, tada otvara grobove.
Vernici na taj dan odlaze na groblja, gde uz vino i žito upale sveće i tamjan upokojenima, za koje se svakodnevno mole.
U narodu se smatra da plamen sveće osvetljava put pokojnima, do narednih Velikih Zadušnica, dok molitva isceljuje njihovu dušu.
Ovaj praznik je pokretni, što znači da svake godine pada na drugi datum. Ove Zadušnice padaju sedmicu uoči Vaskršnjeg posta, to jest najranije 6. februara, a najkasnije 13. marta, ali uvek u subotu, pred Mesne poklade. To je ujedno i poslednji vikend pre Vaskrsa kada se jede meso.
Sretenje Gospodnje pravoslavni vernici proslavljaju kao dan kada su ljudi prvi put sreli malog Isusa Hrista. U srpskom narodu, Sretenje je poseban dan jer označava susret zime i leta, ali i prekretnicu u istoriji našeg naroda.
Religijsko značenje praznika
Prema hrišćanskom verovanju, Bogorodica je 40 dana nakon rođenja donela svog sina, Isusa Hrista, u Jerusalimski hram kako bi ga posvetila Bogu. U hramu su ga prepoznali pravedni starac Simeon i proročica Ana, koji su u njemu videli dugo čekanog Mesiju. Ovaj događaj simbolizuje susret Boga i čoveka, ali i duhovno prosvetljenje.
Međutim, vest o Isusu brzo je stigla do cara Iroda, koji je, uplašen da će mu dete preoteti presto, poslao vojnike da ga ubiju. Anđeo je, ipak, upozorio porodicu, te su Josif, Marija i Isus pobegli u Egipat i tako izbegli pogibiju.
Sretenje kao Dan državnosti Srbije
Pored religijskog značaja, Sretenje ima i istorijski važnu ulogu za srpski narod. Kao Dan državnosti Srbije ustanovljen je u spomen na dan kada je na zboru u Orašcu 1804. godine dignut Prvi srpski ustanak, kao dan sećanja na početak Srpske revolucije, i takođe se proslavlja kao Dan ustavnosti Srbije u spomen na dan kada je u Kragujevcu 1835. godine izdat i zakletvom potvrđen prvi Ustav Knjaževstva Srbije – Sretenjski ustav.
Ovaj dan je najbitniji datum u političkom, kulturnom i istorijskom kalendaru Srbije. Zbog toga se Sretenje slavi kao Dan državnosti Srbije od 2002. godine, a od 2012. praznik obuhvata dva dana, 15. i 16. februar.
Narodna verovanja i simbolika Sretenja
U srpskoj tradiciji, Sretenje je dan kada se sreću zima i leto. Narodna poslovica kaže: „Ako se na Sretenje sunce vidi, zima će još trajati, ako je oblačno i pada kiša, proleće je blizu.“
Posebno je zanimljivo verovanje o medvedu: ako na ovaj dan izađe iz pećine i ugleda svoju senku, vratiće se nazad na spavanje, što znači da će zima trajati još šest nedelja. Ako ne vidi senku, ostaje napolju, što znači da stiže proleće.
Takođe, devojke veruju da će im budući suprug ličiti na prvu mušku osobu koju sretnu tog jutra.
Pravoslvni vernici danas slave Svetog Trifuna, zaštitnika vinograda, čuvara useva i simbola iskrene ljubavi hrišćana. Sveti Trifun je velikomučenik koji je postradao za hrišćansku veru, ali i svetitelj kome se vernici obraćaju za zaštitu braka, vernosti i blagoslovljenu ljubav.
Prema zapisima vladike Nikolaja Velimirovića, Sveti Trifun je stradao 250. godine u Nikeji od ruke rimskog cara Dakija. Od detinjstva je imao blagodat Božju, posedovao isceliteljsku moć i pomagao ljudima i životinjama. Sahranjen je skromno, po sopstvenoj želji, u rodnom selu Kampsadi u Frigiji.
Praznik Svetog Trifuna posebno poštuju vinogradari i mehandžije. Na ovaj dan, prema običaju, orezuje se prvi čokot loze i poliva vinom kako bi godina bila rodna. Ako pada kiša, veruje se da će šljive dobro roditi, a ako je sunčano, predviđa se sušna godina. Sveti Trifun se u pojedinim selima Šumadije slavi i kao zaštitnik od grada i poplava.
Zapadne crkve danas obeležavaju Dan zaljubljenih u čast Svetog Valentina, episkopa koji je svojim čudima preobraćao ljude u hrišćansku veru. Iako svetkovani u različitim tradicijama, i Sveti Trifun i Sveti Valentin simbolizuju ljubav, vernost i blagoslov braka.
Svaka reč učiteljice Marije Dragin, rođene Albulov, obojena je toplinom, mudrošću i posvećenošću. Decenije rada sa decom su uspomene koje prepričava sa sjajem u očima i snažnom emocijom. Njeni đaci – ili, kako ih ona zove, „moja deca“ – predložili su da joj se u decembru dodeli Nagrada Grada “za život posvećen obrazovanju”. Ta deca, sada odrasli ljudi, sakupila su potpise – više od stotinu njih – i osigurala da njihova učiteljica dobije zasluženo priznanje.
– Bila sam presrećna kada su mi javili. Jedna učenica mi je poslala poruku: “Čestitam na nagradi, ali nijedna nagrada nije dostojna Vas, Vi ste naš dar”. Tada sam pomislila – da li igde u svetu postoji baka koja prima ovakvo priznanje? – kaže učiteljica Marija. – U kontaktu sam sa svojom decom. Iz svake generacije imam one koji mi se javljaju i obaveštavaju me – rodilo im se dete, unuče, traže recept, dođu da im sastavim neki dokument.
„Tebi, veličanstveno đače“
Učiteljica Marija je, po odlasku u penziju, za svu svoju decu, napisala knjigu „Čitanje detinjstva“ – razredna nastava u uspomenama koju su, kao stručno-pedagoško delo, odobrili Matica srpska i Pedagoški fakultet u Somboru.
– Inspiracija za knjigu su moja deca. Knjiga govori o našim druženjima, o tome kako treba da vide, čuju i osete prirodu i život. Sa njima je sve to lako i prijatno jer su ona najprefinjenija i najčistija bića. To se urezalo u njihovo pamćenje i oni to sada prenose na svoje porodice. Napisala sam im da bih volela da postanu dobri ljudi, ali da u duši ostanu deca. Nema čistijeg stvorenja od deteta.
U knjizi je i Učiteljska zakletva koju je sama napisala i u kojoj, između ostalog, piše: „Obavezujem se da ću, kao učitelj prosvete i života, otvarati dušu deteta za lepotu i dobrotu… Deliću osmehe za pravu ljubav koja nastaje kao ljubav na ljubav… Tebi, veličanstveno đače!“.
Četiri decenije posvećenosti
Dočekuje me na kapiji: „Moramo prvo da se izgrlimo. Ja uvek tako počinjem“. Radosna, draga.
– Kada sam otišla u penziju, 2001. godine, pozvala sam sve moje đake na proslavu u Hotelu „Narvik“. Moj sin je odmah rekao: “Mama, to je utopija, da sakupiš 10 generacija, više od 300 učenika”. Danima sam listala Matične knjige, obavestila sam sve koje sam našla i rekla im da pronađu ostale. I došli su, sa svih strana, iz inostranstva, bilo je odsutno samo njih 19. Najmlađi su bili završili prvi razred, a najstariji su imali 46 godina. Poželela sam da održim još jedan čas, da ih vidim sve. Možete li da zamislite, tačno 298 đaka? Sedeli su po generacijama. Nekako sam pronašla ono staro školsko zvono što je kao klepetuša i tako je počeo čas, kao te prve godine moje karijere, 1964. Donela sam i pravi dnevnik koji sam nazvala „Dnevnik ljubavi“, u njemu su sva moja deca. Onda sam ih prozvala – prvi đak je bio Azap Dragan, a poslednji Naumović Denis. Rekla sam im: “Deco, trideset sedam godina sam ja popunjavala rubrike, ove noći dnevnik je vaš”. I svako je napisao posvetu. Taj dnevnik je uvek pored mene.
I dok se priseća prvih dana u učionici i priča o tome kako je, kao dvadesetogodišnjakinja, stala pred razred sa 43 đaka, lista svoj dnevnik uspomena, po ko zna koji put.
“Bili su u školi i kad nemaju nastavu”
– Čim sam završila Učiteljsku školu u Vršcu dobila sam posao u školi „Ivo Lola Ribar“ u Novim Kozarcima. Tamo sam radila 14 godina, zatim u školi „Feješ Klara“, i dve godine u Školi za obrazovanje odraslih pri Radničkom univerzitetu, ukupno 37 godina za katedrom. Moj suprug Nikola bio je nastavnik, takođe u Novim Kozarcima, tamo smo se upoznali. Moj sin je prosvetar, i snaha, i unuka, više od sto godina je naša porodica u prosvetarskoj struci, eto koliko smo svi posvećeni deci. Ali svega ovoga ne bi bilo, da nije bilo mog supruga. Ja sam bila jako tiha i stidljiva. On je to prepoznao i on je iznedrio ove moje osobine. Mnogo znači to s kim živite – zaključuje. – Kada pomislim na 1964. i na 2001. godinu, kada sam otišla u penziju, to ne može da se uporedi. Prosvetni radnici su ranije bili mnogo više poštovani. I čim roditelj da svoje dete učitelju u ruke, mogao je da bude siguran da učitelj neće pogrešiti. Nažalost, u našim nastavnim planovima nema puno vaspitnih zadataka. A ja sam na tome mnogo radila, naročito na stvaranju kolektiva, jer jedino tako je sve rešivo.
Učiteljica Marija sa svojom sestrom
Deca su prepoznavala ovu posvećenost – bila su uz nju i van nastave.
– Moja deca su volela da dolaze u školu. Kada imam dopunski čas, dođu i oni kojima to nije potrebno. Kažu: „Mi ćemo sedeti nazad dok vi radite, nećemo smetati“. I ja sam brinula o njima. Kada smo bili na Zlatiboru, kupila sam teglu borovog meda. I ujutru, kad ustanu, još u pidžamicama stanu u red sa plastičnim kašičicama, prilaze jedan po jedan i kao laščići otvaraju usta. Tu sliku nikada neću zaboraviti. Na Zlatibor sam nosila i aparat za „bakin kolač“ – uvek sam imala jedan kofer sa stvarima za decu i jedan manji, za sebe i supruga koji je išao sa nama. I onda svi pravimo kolače. Decu samo treba zainteresovati, onda su mirna i sve će da urade.
Nije to sve što je učiteljica svojoj deci nosila na „školu u prirodi“ i na izlete. Kako bi bila sigurna da će na suncu baš svi biti zaštićeni, sa svojom sestrom je sašila šeširiće za sve njih – zelene za dečake, narandžaste za devojčice.
– Šile smo ih od onog platna za prozore – kaže. – A da bi svi imali i svoje torbice, i to sam im sašila, i izvezla. Čuvala sam ih za svaku svoju generaciju.
Kako su je prozvali Majka Tereza
– Bilo je to jedne godine kada je trebalo da idemo na Zlatibor, u „Školu u prirodi“. U razredu mi je jedna trećina đaka bila siromašna i njihovi roditelji su se izjasnili da ne mogu da plate. Otišla sam kod direktora i rekla mu da ni ja ne idem. Predložila sam mu da traži pare, recimo od fabrike „Toza Marković“, tada je to bila jaka firma. On kaže: „Marija, dajem ti zeleno svetlo“. I ja napišem molbu i svi odemo na Zlatibor. Direktor me je prozvao Majka Tereza – smeška se učiteljica prisećajući se ovog, kao i svih događaja, do detalja. – Čuda smo stvarali.
Kao i uspomene. Od prvog dana, od prvog do poslednjeg đaka.
– Svaki put kada dobijem prvi razred, na početku godine ja im odsečem pramenčić kosice i zalepim u svoju svesku. Svako moje dete imalo je svoju stranicu na kojoj su beleške o njemu. Pratila sam njihov napredak do četvrtog razreda, a posle su mi neke njihove razredne starešine tražile da vide te beleške. To je moj imenik kakav nema niko na svetu – samo okrenem stranicu i vidim ime i lik deteta. Svakog od njih.
I majkom svih đaka
– Imala sam jednu devojčicu u selu, primetila sam da ima problema sa vidom, ali otac je bio alkoholičar, loša je bila situacija u porodici. Svakog dana sam je vodila u Kikindu na lečenje, i uspela sam da joj spasim vid. Udala se, rodila troje dece, i mnogo godina kasnije, došla je kod mene, tada sam već radila u gradu, kaže, hoće svoju najstariju devojčicu da upiše kod mene. Učila sam joj i treće dete. A zamislite, šta bi bilo da joj niko nije pomogao? Kako bi bila srećna, kako bi ostavila trag?
Za jednog svog dečaka koji je, takođe, mogao da ostane bez vida i kojeg nisu vodili kod lekara, našla je vezu u Očnoj klinici u Beogradu, odakle je njena majka. Danas samo nosi naočare, radi u livnici, kaže.
Nisu deca nikada kriva
– Pitali ste me da li postoji razlika između seoske i gradske dece. Čini mi se da su gradska deca više razmažena, ali nisu ona kriva za to, nego roditelji. Nikada deca nisu kriva. Prvih godina u školi imali smo tučanu peć u učionici, pa do kraja nastave nema dovoljno drva, mi otvorimo vratanca, i onda iskaču varnice. To je bila takva radost! A zamislite danas – dete mora da ima nekakav poseban telefon, neku marku. U stvari je malo potrebno, jako je malo potrebno, da deca budu srećna.
Roditeljima sam znala da kažem da nije uvek važno da dete bude odličan đak, ili najbolji. Mnogo je važnije da u njih usadimo lepe ljudske osobine i vrline. Jako je važno da dete zna da zaplače nad tuđom nesrećom ili tugom. Ili da se raduje sa drugom. Ili da podeli užinu. Pa čak i da šapne. Neki roditelji su me pitali zašto to dozvoljavam. Pa znate, ako dete vidi da njegov drug ne zna, a potrebna mu je možda samo jedna reč ili slovo, treba da mu da podršku. I onda ja to „ne vidim“. Neka je šapnuo!
Dan Svetog Save, slava Srpske pravoslavne crkve i školska slava obeležava se u znak sećanja na jednu od najvećih ličnosti srpske istorije, prosvetitelja, prvog srpskog arhiepiskopa, utemeljivača srpske crkve, državnosti i školstva.
U njegovu čast širom Srbije, regiona i sveta svake godine organizuju se proslave i akademije pri crkvama, manastirima, školama i klubovima. Sveti Sava je utemeljitelj autokefalne, samostalne, srpske arhiepiskopije, i pravi tvorac kulta dinastije Nemanjić, što je donelo veliku dobrobit njegovom narodu i zemlji.
Ove godine obeležava se i 850 godina od njegovog rođenja. Rastko, u monaštvu Sava, rođen je oko 1175, kao najmlađe dete, treći sin, Ane i Stefana Nemanje, rodonačelnika dinastije Nemanjić.
Kao petnaestogodišnjak, što je po standardima srednjeg veka, značilo da je muškarac koji je dosegao zrelost, dobio je na upravu oblast Hum, kojom je prethodno upravljao njegov stric Miroslav. Sa sedamnaest godina se zaputio na Svetu Goru gde se zamonašio u manastiru Sveti Pantelejmon. Kao monah bio je oličenje podvižništva, toliko da je izazivao izvesnu zabrinutost.
Kasnije je sa svojim ocem, koji se zamonašio i dobio ime Simeon, podigao manastir Hilandar (1198-1199), prvi i jedini srpski manastir na Svetoj gori.
Manastir Hilandar
U Srbiji je 1202. godine došlo do rata za vlast između sinova župana Stefana Nemanje. Posle izmirenja, 1204. godine, veliki župan Stefan Prvovenčani i knez Vukan pozvali su Savu da ih potpuno izmiri i on se vratio u Srbiju početkom 1208. godine.
Istovremeno se bavio prosvetiteljskim radom, nastojeći približiti svojim sunarodnicima osnove verske i svetovne pouke, da bi se 1217. vratio na Svetu goru. Godine 1219. Sava I Srpski je ubedio Vaseljenskog patrijarha i nikejskog cara da odobre autokefalnost (samostalnost) srpske crkve sa statusom arhiepiskopije. Vaseljenski patrijarh Manojlo I Carigradski u Nikeji je imenovao Savu I za prvog arhiepiskopa Srbije. Sava je ostao arhiepiskop sve do 1233. godine, da bi ga tada zamenio njegov učenik Arsenije I Sremac.
Dva puta je putovao u Palestinu. Na povratku sa drugog od tih hodočašća u Svetu zemlju, smrt ga je zatekla u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu 14. januara 1235. Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Stefan Vladislav I.
Sava je ostavio više pisanih dela, bio je jedan od značajnijih pisaca i pravnika iz srednjeg veka kod Srba. Njegova najznačajnija pisana dela su „Žitije Svetog Simeona“, „Karejski tipik“, „Hilandarski tipik“ i „Studenički tipik“, kao i „Zakonopravilo“.
Obrazujući buduće službenike pravoslavne crkve stekao je velike zasluge za razvoj školstva i prosvete kod Srba u srednjem veku. U Srbiji i Republici Srpskoj se dan njegove smrti (27. januar po novom kalendaru) obeležava kao Dan prosvete.
Hram Svetog Save u Beogradu
Savin kult u narodu bio je jak. Posle jednog ustanka Srba protiv Osmanskog carstva, turski zapovednik Sinan-paša je naredio da se spale mošti Svetog Save na Vračaru, verovatno 1594. Na mestu gde se misli da je bila dignuta lomača da uništi poslednje ostatke Svetog Save, sazidan je Hram Svetog Save, najveća pravoslavna bogomolja kod Srba.
Zasluge Svetog Save, kako na polju duhovnosti i ustrojstva Crkve, tako i na polju pravnog normiranja ili državnosti Srba, nemaju premca.
Sveti Jovan Krstitelj bio je jevrejski asketski propovednik iz prvog veka koji je vršio obredna kupanja na reci Jordan. Pozivao je ljude na pokajanje i okretanje Bogu. Bio je važna religijska ličnost čiji je pokret verovatno bio masovniji od Isusovog. Najpoznatiji je po tome što je krstio Isusa, koji je prihvatio njegovu poruku. U hrišćanstvu se poštuje kao svetac, pustinjak i mučenik, prethodnik (preteča) Hristov.
Jovanov otac je bio judejski sveštenik Zaharija, od plemena Arona. Prema hrišćanskom predanju, Jovan je rođen pola godine pre Isusa Hrista, što se slavi kao Ivandan. Otišao je od kuće da bi živeo u judejskoj pustinji blizu reke Jordan, gde je postio i provodio vreme u molitvi. Jeo je pustinjsku hranu – divlji med i bilje.
Isus ga opisuje kao čoveka koji „niti jede niti pije“. U jevanđeljima je opisan kako nosi odelo od kamilje dlake opasano kožnim pojasom. Držao je apokaliptične propovedi očekujući skoro božansko oslobođenje od grehova.
Evanđelja propovedaju da je Isus Hristos oko svoje tridesete godine otišao da se krsti kod Jovana Krstitelja. Istoričari ocenjuju da je Isusovo krštenje kod Jovana istorijska činjenica, koju rani hrišćani ne bi bez osnova uneli u svoja jevanđelja. Naučnici smatraju da je Isus bio sledbenik Jovana, prihvatajući njegovu poruku samim tim što je tražio da ga ovaj krsti. Prema hrišćanskom predanju, Isus je nakon krštenja proveo četrdeset dana u pustinji, nakon čega je počeo da propoveda.
Jovan Krstitelj je pogubljen po nagovoru Herodijade, žene Iroda Antipe, kojima je prigovorio zbog preljuba, jer se Irodijada udala za kralja Iroda, brata njenog muža Filipa, koji je još bio živ. Nasuprot hrišćanskom prikazu, istoričari smatraju da je kralj Irod Antipa likvidirao Jovana jer je u njemu video jasnu političku pretnju. Jovanovi učenici su preuzeli telo i sahranili ga.
Nakon Jovanove smrti pokret njegovih sledbenika je nastavio da postoji uporedo sa Isusovim pokretom. Sam Isus nakon Jovanovog pogubljenja nije odbacio njegova učenja, već je u svojim propovedima nastavio da veliča njegov lik i delo, nazivajući ga anđelom.
Post i krštenje, suštinski elementi Jovanovog pokreta, su verovatno ušli u rano hrišćanstvo zajedno sa Jovanovim sledbenicima. Neki naučnici ocenjuju da je Isus tek nakon svoje smrti postao uticajniji od Jovana, te da jevanđelja u Isusov život projektuju njegovu kasniju važnost.
Godine 2010, na ostrvu Sveti Ivan kod Sozopola u Bugarskoj, nekadašnje Apolonije, bugarski arheolozi pronašli su deo moštiju Svetog Jovana Krstitelja, za koje se smatralo da su, posle Turskog osvajanja Carigrada, nepovratno izgubljene.
Hrišćani proslavljaju Jovanove praznike nekoliko puta u godini. Sveti Jovan je jedna od najpopularnijih slava u Srbiji – po broju svečara, nalazi se na četvrtom mestu.
Jovan se smatra zaštitnikom pevača, muzičara, krojača, kožara, krznara, vunara, remenara, gostioničara, nožara, brusača, zatvorenika, osuđenih na smrt, uzgajivača ptica, obolelih od epilepsije, krštenika, Malte, Jordana i velikog broja gradova širom sveta.
U narodu postoji običaj da se ljudi na Jovanjdan bratime i kume, jer se Jovan smatra uzorom karaktera i poštenja. Prema verovanjima, na Jovanjdan žene nikako ne treba da diraju pletivo, makaze ni igle. Vernici ne bi trebalo da u ruke uzimaju nož, u znak sećanja na stradanje Jovanovo, niti da jedu i piju bilo šta što je crvene boje, jer ta boja simbolizuje nevino prolivenu svetiteljevu krv. Deci se takođe na ovaj dan ne daje ništa što je crvene boje. Takođe, 20. januar je, prema verovanju, idealan dan za polazak na put, jer ćete imati zaštitu ovog sveca.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Bogojavljenje ili Teofaniju, praznik ustanovljen u spomen Hristovog krštenja i objavljivanja Bogočoveka i jedan je od najvažnijih hrišćanskih praznika. Danas se slavi Hristovo krštenje na reci Jordan, kada se, prema hrišćanskom verovanju, Bog javio ljudima u Svetoj Trojici: Ocu, Sinu i Svetom Duhu.
Po Hrišćanstvu, 30. godine naše ere, Isus Hristos je kao drvodelja živeo sa svojom majkom Marijom i njenim mužem Josifom, U svojoj tridesetoj godini Isus Hrist odlazi na reku Jordan da ga sveti Jovan Krstitelj krsti u reci Jordan. Ugledavši Isusa Hrista kako dolazi, Sveti Jovan Krstitelj reče „Gle jagnje Božije koje uzima na sebe grehove sveta“. Po krštenju, a ono je obavljeno tri puta potapanjem i otpuštanjem (pogruženjem) u vodu, otvorilo se nebo i začuo se glas Boga Oca koji je objavio da je Isus sin njegov,
Na Bogojavljenje se u crkvama i na rekama vrši veliko osvećenje vode, poznato kao veliki vodosveštaj. Smatra se da voda osveštana na ovaj dan ima posebnu moć i koristi se tokom cele godine za blagoslov i lečenje.
Jedan od najpoznatijih običaja je plivanje za Časni krst, koje se održava na rekama, jezerima i morima. Ovaj čin simbolizuje veru, hrabrost i posvećenost Hristu. Pobedniku koji prvi dopliva do krsta često se pripisuje blagoslov i sreća tokom cele godine.
Prema narodnim običajima, veruje se da se u noći pred Bogojavljenje otvaraju nebesa i da Bog ispunjava molitve onih koji se iskreno pomole.
Verovanje je i da neudate devojke treba da stave ogledalce pod jastuk, jer kog muškarca sanjaju, za njega će se udati. Po običajnom kalendaru danas počinju dani pogodni za venčanja.
Ako je za Bogojavljenje jak mraz ili pada sneg, prema verovanju, godina će biti rodna, a ako je vedro, godina će biti sušna.
Bogojavljenje nas podseća na važnost vere, očuvanja duhovne čistote i zajedništva. Kao praznik Božjeg otkrivenja, Bogojavljenje poziva svakog vernika da otvori svoje srce za Božju milost i ljubav, da obnavlja svoju dušu kroz molitvu i dela milosrđa.
Ovaj veliki praznik slavi jedinstvo Boga sa ljudima, podsećajući nas na Hristovu poruku ljubavi, praštanja i spasenja.
Na Bogojavljenje se pozdravlja rečima: „Bog se javi“ ili „Hristos se javi“, a otpozdravlja sa „Vaistinu se javi“.
Nekršteni dani, započeti na Božić, završavaju se ovim danom.
Srpska pravoslavna crkva 18. januara slavi zimski Krstovdan, praznik koji prethodi Bogojavljenju i prvi dan nakon Božića kada vernici poste.
Slavljenje Krstovdana je prilika da se vernici podsete na važnost krštenja i očišćenja duše i tela, kao i da se pripreme za veliki praznik Bogojavljenje, koji je 19. januara. U kalendaru nije obeležen crvenim slovom.
Prema predanju, prvi koji su primili hrišćansku veru i prve pouke nove vere pominju se kao katihumeni ili – oglašeni, dok je u srpskoj crkvi i narodu dan krštenja prvih hrišćana poznat kao zimski Krstovdan.
Posti se strogo, prvi put posle Božića, jer je do ovog dana bilo razrešenje zbog velikog praznika. Zato je u srpskom narodu ostala izreka: “Ko se krstom krsti, taj Krstovdan posti”.
Po narodnom predskazivanju vremena, koji vetar duva na Krstovdan, najčešće će duvati tokom godine. U nekim delovima Srbije na Krstovdan veruju da na ovaj dan valja da se opere sav veš i očisti kuća.
U dvanaest dana, počinjući od Božića, a zaključno s Krstovdanom, ogleda se dvanaest meseci godine koja dolazi, pa kakvo je vreme kog dana takvo će biti u mesecu koji tom danu odgovara po redosledu.
Na Krstovdan su se nekada jeli ostaci pasulja od Badnjeg dana i spremale su se pihtije koje su se jele sutradan, na Bogojavljenje, jer je Krstovdan posni dan.
Veruje se da se na zimski Krstovdan otvaraju nebesa i Bog prima sve molitve upućene iz srca. Ovaj dan je ispunjen duhovnim značenjem i mnogi vernici ga dočekuju u molitvi.
Tačno u ponoć treba pogledati u nebo i zamisliti želju. U nekim krajevima postoji običaj da se uoči praznika krst stavi u vodu i unese u crkvu. Ako se krst smrzne, veruje se da će godina biti rodna i zdrava, a ako se ne smrzne biće oskudna i bolešljiva.
Danas je prvi dan 2025. godine po julijanskom kalendaru, a u crkvenom kalendaru Srpske pravoslavne crkve označen je crvenim slovom i kao mrsan dan.
Osmog dan po rođenju bi Isus Hristos donesen u hram i obrezan shodno zakonu postojećem u Izraelu još od vremena Avramova. Tom prilikom nadadoše mu ime Isus kako je i blagovestio arhangel Gavrilo Presvetoj Bogorodici.
Starozavetno obrezanje predobražava novozavetno krštenje. Obrezanje Gospoda pokazuje, da je On primio na sebe istinsko telo ljudsko, a ne prividno, kako su docnije učili o Njemu jeretici. Još je Gospod obrezan i za to što je hteo da ispuni sav zakon, koji je On sam dao kroz proroke i praoce.
Pravoslavna crkva obeležva ovaj praznik, a u zavisnosti od kalendara po kojem računa vreme, to je kod starokalendarskih crkava (srpska, ruska…) 1. januara po crkvenom-julijanskom.
Svetog Vasilija Velikog (Vasiljevdan) mnogi vernici SPC proslavljaju i kao krsnu slavu, a kako se obeležava prvog januara po julijanskom kalendaru, odatle i naziv za julijansku novu godinu – Vasilica.
Sveti Vasilije Veliki, arhiepiskop Kesarijski, rođen je u vreme cara Konstantina i u Atini je 15 godina učio filozofiju, retoriku i astronomiju.
Kršten je u reci Jordan i bio je episkop Kesarije Kapadokijske skoro 10 godina.
Kao veliki pobornik pravoslavlja, pun moralne čistote i verske revnosti, Vasilije se naziva Velikim, a u crkvenoj službi naziva se pčelom crkve Hristove, koja nosi med vernima i svojom žaokom bode jeretike.
U mnogim krajevima je ostao običaj da se na ovaj dan ponove mnogi običaji karakteristični za Božić, pa se tako ponovo unosi badnjak u kuću, dočekuje položajnik i iznosi ostatak česnice na trpezu.
U Hercegovini je običaj na taj dan spaliti ostatke badnjaka, dok se u pojedinim vojvođanskim mestima pale vatre na raskršćima, a kao što se za Božić mesi pogača česnica, za mali Božić se mesi poseban obredni hleb „vasilica“.
Takođe, verovanje je da na ovaj dan u kuću treba uneti neku novu stvar, kupljenu tog dana, kako bi kuća, ali i ukućani tokom cele godine imali napretka, a mnogi Srbi veruju da na ovaj dan treba izbegavati svađe.
U nekim krajevima postoji verovanje da će biti rodna godina ako na ovaj dan padne sneg ili bude oblačno.
Po narodnim verovanjima, Srpsku novu godinu valja dočekati budan, pa su mnoge devojke u novogodišnjem bdenju gatale da li će se te godine i za koga udati.
Postojalo je i verovanje da će duša onoga ko umre između Božića i Malog Božića otići u raj.
(Naslovna slika: „Obrezanje Isusa Hrista“ Andrea Mantenje)
Praznik Svetog Trifuna posebno poštuju vinogradari i mehandžije. Na ovaj dan, prema običaju, orezuje se prvi čokot loze i poliva vinom kako bi godina bila rodna. Ako pada kiša, veruje se da će šljive dobro roditi, a ako je sunčano, predviđa se sušna godina. Sveti Trifun se u pojedinim selima Šumadije slavi i kao zaštitnik od grada i poplava.
„Tebi, veličanstveno đače“
Četiri decenije posvećenosti
Kako su je prozvali Majka Tereza
I majkom svih đaka
Roditeljima sam znala da kažem da nije uvek važno da dete bude odličan đak, ili najbolji. Mnogo je važnije da u njih usadimo lepe ljudske osobine i vrline. Jako je važno da dete zna da zaplače nad tuđom nesrećom ili tugom. Ili da se raduje sa drugom. Ili da podeli užinu. Pa čak i da šapne. Neki roditelji su me pitali zašto to dozvoljavam. Pa znate, ako dete vidi da njegov drug ne zna, a potrebna mu je možda samo jedna reč ili slovo, treba da mu da podršku. I onda ja to „ne vidim“. Neka je šapnuo!
