Političar i pravnik Elena Fric iz Bavarske, istaknuti je glas nove generacije stranke Alternativa za Nemačku (AfD). Kao kandidatkinja u izbornoj jedinici Landshut–Kelheim, poznata je po stavovima koji traže povratak suverenosti evropskih država i realnu, a ne ideološku politiku prema Istoku i Zapadu. Kritična prema briselskoj birokratiji i američkom uticaju, Fricova otvoreno govori o krizi nemačke privrede, gubitku evropske samostalnosti i pravu Srbije da vodi nezavisnu politiku. Zbog toga njeni nastupi izazivaju pažnju i van nemačkih granica, a njen glas razuma sve češće se čuje u politički osetljivim vremenima.
Kako komentarišete to što Sjedinjene Američke Države uvode sankcije zbog energetskih projekata i državama koje nisu članice Evropske unije, uključujući i Srbiju, čija se naftna industrija našla na udaru? Smatrate li to političkim pritiskom ili pokušajem kontrole regionalnog tržišta?
Američka politika sankcija nije moralni, već ekonomski instrument. Njena svrha nije demokratija, već očuvanje geopolitičke dominacije. Kada Vašington blokira energetske projekte u Srbiji ili drugim državama van EU, cilj je da se spreči stvaranje infrastrukture koja bi mogla da funkcioniše nezavisno od dolara i američkog uticaja. Evropa se u taj sistem dobrovoljno uklopila. Raskid sa Rusijom i zavisnost od skupog američkog tečnog gasa nisu izraz strateške autonomije, već geopolitičke trgovine – politička poslušnost u zamenu za ekonomski gubitak. Nemačka gubi industriju, Amerika dobija tržište. Za Srbiju to znači dvostruki pritisak iz Brisela pretnje „usklađivanjem“, iz Vašingtona sankcije. U osnovi, radi se o istom – ograničavanju nacionalne slobode. Pitanje više nije pravno, već sistemsko, može li evropska država danas da vodi sopstvenu energetsku politiku ako se ne poklapa sa interesima Sjedinjenih Država?
Koji su danas najveći problemi građana u Nemačkoj i na koji način ih ljudi najviše osećaju u svakodnevnom životu – kroz ekonomiju, migracije, bezbednost ili druge aspekte?
Nemačka se nalazi u dubokoj strukturalnoj krizi koja ne potiče iz ekonomskog ciklusa, već iz pogrešne političke orijentacije. Država je decenijama živela od jeftine energije, snažne industrije i međunarodne predvidljivosti – a upravo to danas nestaje. Odluka da se prekine saradnja s Rusijom, da se industrija „zeleno transformiše“ i da se migracija prepusti stihiji, stvorila je haos. Vlada to naziva „transformacijom“, ali u stvarnosti se radi o politički izazvanom slomu. Energointenzivne fabrike odlaze, a stanovništvo se suočava sa rastućim troškovima i nesigurnošću. Ta politika nema ekonomski smisao, već geopolitičku pozadinu: Nemačka treba da se odvoji od Evroazije i čvrsto veže za američki prostor. Dok u Vašingtonu govore o „savezu vrednosti“, prosečan Nemac gubi kupovnu moć, dom i sigurnost. Zemlja osiromašuje ne zato što ne može, već zato što joj nije dozvoljeno. Dok Berlin drži moralne govore o „klimaneutralnosti“, srednji sloj se pita kako da plati sledeći račun za struju. Taj jaz ne stvara „populiste“, već pokret otpora koji traži nešto sasvim prirodno – politiku zdravog razuma i nacionalnog interesa.
Kako tumačite jačanje patriotskih i suverenističkih pokreta širom Evrope? Da li predsednika Srbije Aleksandra Vučića vidite kao jednog od lidera takve političke struje?
Uspon patriotskih i suverenističkih pokreta nije prolazni trend, već reakcija na sistem koji je politiku denacionalizovao i odgovornost razvodnio. Godinama se suverenitet prikazivao kao opasnost, a sada se vidi posledica. Evropa funkcioniše tehnički, ali je politički prazna. Ti pokreti ispunjavaju vakuum – oni izražavaju želju naroda da ponovo budu subjekti svoje istorije, a ne objekti briselske administracije.
To što ih elite nazivaju „populistima“ samo je način da ih diskredituju. U suštini, oni zastupaju najdemokratskije načelo: da odluke treba da se donose tamo gde se i osećaju njihove posledice. Vučić u tom kontekstu zauzima posebno mesto – nije ideolog, već pragmatičar. Razume da u multipolarnom svetu ni slepo vezivanje za Zapad ni demonstrativno okretanje Istoku nisu rešenja. Suverenitet znači razgovarati sa svima, ali ne zavisiti ni od koga. Upravo ta pozicija čini Srbiju sumnjivom zapadnim birokratama: nije neposlušna, već nezavisna – a to je danas dovoljan razlog da bude proglašena „problemom“.
Kako komentarišete proteste koji su se dešavali u Srbiji i to što su naišli na podršku Evropske unije, iako su imali destabilizujući efekat na institucije? Slažete li se sa ocenom predsednika Vučića da je reč o pokušaju obojene revolucije?
Ti protesti nisu spontani ni isključivo domaći. Oni su deo već poznatog scenarija – kao u Gruziji, Ukrajini ili Jermeniji. Kada neka balkanska država pokuša da vodi nezavisnu politiku, pojavljuju se „civilni pokreti“ koji su organizovani, finansirani i medijski podržani iz inostranstva. To se zove „demokratizacija“, ali u suštini znači – kontrola. Destabilizacijom Srbije šalje se poruka celoj regiji: neutralnost nije dozvoljena. EU i SAD ne prihvataju suveren prostor između Istoka i Zapada. Vučićeva ocena o pokušaju obojene revolucije nije propagandna, već realistična. Mehanizmi su uvek isti – provokacije, medijska kampanja, diplomatski pritisak. Cilj: oslabiti svaku vlast koja ne pristaje na potpunu potčinjenost. Ironija je da oni koji u Briselu govore o „evropskim vrednostima“ podržavaju akcije koje ruše institucije druge države.
U kojim oblastima bi Srbija i Nemačka mogle da unaprede međusobne odnose i postoji li politička volja u Berlinu za dublju saradnju sa Beogradom?
Odnosi Srbije i Nemačke su privredno jaki, ali politički asimetrični. Berlin Balkan i dalje vidi kao periferiju koju treba „evropeizovati“, a ne kao ravnopravan prostor. To je pogrešno. Srbija nije zaostatak, već čvorište između Evrope i Evroazije. Nemačke firme to već prepoznaju – Bosch, Siemens, ZF proizvode u Srbiji jer ovde još postoji industrijska logika. Politički, međutim, vlada nepoverenje, jer svaka srpska odluka koja odudara od briselske linije tumači se kao „proruska“. Umesto moralizovanja, Berlin bi trebalo da se vrati realpolitici – da sarađuje tamo gde se interesi poklapaju. To bi bila prava evropska politika, oslobođena tutorstva Vašingtona.
Kakav je vaš stav prema samoproglašenoj nezavisnosti Kosova i činjenici da veliki broj članica EU, uključujući i Nemačku, priznaje Kosovo, dok druge ne?
Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova ostaje presedan koji je potkopao međunarodni poredak. Oni koji su 1999. pogazili suverenitet Jugoslavije, a 2008. priznali otcepljenje, otvorili su vrata selektivnoj primeni međunarodnog prava. Zapadne sile koje se zaklinju u „poredak zasnovan na pravilima“ zapravo su ga tada ukinule. Za Nemačku je to bio čin lojalnosti Vašingtonu, ali posledice su dalekosežne: ako se jednom prizna secesija, onda se drugde ne može verodostojno osporavati, ni u Ukrajini, ni u Španiji. Srbija je tu dosledna, brani načelo koje je Evropa sama stvorila – nepovredivost granica. Kosovo nije lokalni problem, već test iskrenosti evropskih vrednosti.
Kako komentarišete svakodnevne represivne mere koje vlasti u Prištini sprovode nad Srbima na Kosovu i Metohiji – hapšenja, oduzimanje imovine, montirane optužnice i pritiske koji primoravaju porodice da se iseljavaju? Smatrate li da Evropska unija pokazuje dvostruke standarde kada je reč o zaštiti prava Srba na Kosovu u poređenju s drugim manjinama u Evropi?
Situacija Srba na Kosovu jeste sramota evropske politike. Dok Brisel govori o ljudskim pravima, ćuti pred svakodnevnim kršenjima tih prava od strane prištinskih vlasti. Policijske akcije, oduzimanja imovine, montirani procesi – sve to se prećutno toleriše. EU primenjuje dvostruke standarde gde je politički korisno, brani manjine, gde smeta njenim planovima, okreće glavu. Sever Kosova živi pod stalnim pritiskom – ekonomski, administrativno i bezbednosno. Cilj je jasan: da Srbi sami napuste teritoriju. Briselski sporazum iz 2013. godine predvideo je autonomna prava za srpske opštine – ništa od toga nije sprovedeno. Umesto posrednika, EU je postala garant statusa kvo, dakle nepravde. Srbija ostaje jedina koja se poziva na međunarodno pravo, dok tzv. „pravila“ Zapada važe samo kada im odgovara. To je najveća tragedija savremene Evrope – gubitak doslednosti i moralnog kompasa.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Intervju sa Elenom Firc pokazuje koliko su evropska politika i medijska percepcija Srbije podložne stereotipima i pritiscima. U vremenu kada se suverenitet smatra grehom, svaka reč razuma zvuči kao pobuna. Upravo zato, njeni stavovi, ma koliko provokativni delovali, otvaraju prostor za raspravu o onome što Evropa uporno izbegava: pravu nezavisnost mišljenja i odlučivanja.
