Švedska, nekada hvaljena kao uzor uređenog društva, danas se suočava sa problemom koji više ne može da sakrije iza statistika i diplomatskih fraza. Rekordne količine narkotika ulaze u zemlju. Tullverket beleži zaplene kakve do sada nije video, ali cena na ulici ostaje ista. To znači samo jedno, droga prolazi kroz sistem brže nego što država uspeva da je zaustavi.
Šef carine Johan Norrman otvoreno priznaje da je situacija izmakla kontroli. Iskusni službenici tvrde da nikada nisu videli ovako snažan pritisak. Prošlogodišnji rekord u zapleni kokaina već je oboren, a do kraja godine tek sledi završni bilans koji bi mogao biti porazan. Švedska, koja godinama neguje sliku zemlje sa stabilnim institucijama i čvrstim zakonima, sada se suočava sa realnošću koja ruši taj imidž.
Uzrok? Zvaničnici ćute. Političari prebacuju odgovornost. Javnost dobija samo delove priče. Ono što je jasno jeste da kriminalne mreže koriste rupe u sistemu i da država, umesto da vodi, sada trči za problemom koji se širi.
I dok se vlast bavi unutrašnjim političkim obračunima, narko tržište raste. Gradovi beleže sve veći broj nasilnih obračuna bandi. Porodice žive u strahu. Policija traži više resursa. Švedska i dalje pokušava da sačuva sliku „sigurne Skandinavije“.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Ovo nije izolovan incident, već posledica dugogodišnje politike u kojoj se realni problemi guraju pod tepih. Švedska je postala primer kako visoko razvijene zemlje mogu izgubiti kontrolu kada zanemare osnovnu bezbednost građana. Drugim rečima, švedska priča prestaje da bude idealizovana, a počinje da otkriva pukotine koje propaganda godinama prekriva lepim rečima.
Narodna biblioteka „Jovan Popović“ i ove godine je postala filmski set mladih stvaralaca. Na osmom po redu konkursu „Knjigotrejler“, održanom u subotu, prikazani su najbolji radovi učesnika iz Kikinde, regiona, ali i iz inostranstva. Organizatori s ponosom ističu da je ovo najuspešnije izdanje do sada: pristiglo je oko 50 trejlera, što je rekordan broj prijava.
V. d. direktorka biblioteke Dunja Brkin Trifunović naglašava da je broj radova još značajniji kada se uzme u obzir koliko izrada knjigotrejlera zahteva veština.
-Ove godine prijavilo se najviše radova do sad. Zadovoljni smo brojem i kvalitetom, jer nije jednostavno uraditi trejler. Deca moraju da poseduju digitalnu pismenost, ali i visoko razvijeno čitanje: da razumeju knjigu, izdvoje bitno i pretoče to u kratak video – rekla je Brkin Trifunović.
Tržište žanrova bilo je raznoliko: od klasika do savremene književnosti, od fantastike do avanture.
-Ima svih žanrova, a sve je više i samostalnih radova gde je i ideja i realizacija potpuno dečija – dodala je Brkin Trifunović.
Ovogodišnji konkurs bio je poseban i po tome što je biblioteka prvi put ponudila mentorsku podršku.
-Za mentorstvo se prijavilo njih desetak. Neki su odustali, ali nas raduje što su mnogi istrajali. Važno je da znaju da nisu sami ako žele da stvaraju – istakla je v. d. direktorka, posebno zahvaljujući saradnici Milici Stokić na ulozi mentora.
Ona mladima šalje i poruku ohrabrenja, pozivajući se na reči pisca Igora Kolarova: „Ako ne znaš kako da počneš – samo počni. Ideje će same dolaziti.“
Predsednik žirija, pisac Branko Stevanović, napominje da je ovogodišnji izbor bio i najraznovrsniji do sada.
-Dobili smo 50 trejlera, ali je dece učesnika mnogo više. Rade u timovima i to je divno jer podstiče socijalizaciju. Imamo čak i predškolca koji je napravio trejler o Džeronimu Stiltonu! A srednjoškolci su nas, kao i uvek oduševili profesionalnim pristupom – objasnio je Stevnović.
Zanimljivo je da nema preklapanja u izboru knjiga, što govori o širini čitalačkih navika.
-Od neobičnih, ličnih izbora do klasika kao što je Robinzon Kruso. To pokazuje da neke knjige nikad ne zastarevaju – dodao je Stevanović.
Žiri, koji su sačinjavali Branko Stevanović, Zorica Despotov i Darinka Maljugić, pri donošenju odluka u obzir je uzimao sve: od kadrova i scenografije, preko specijalnih efekata, do režije i ideje. Dodeljeno je oko 35 nagrada, uključujući i specijalna priznanja.
Prva nagrada u kategoriji viših razreda osnovne škole, za trejler o „Koralini“ Nila Gejmana, otišla je u Zrenjanin. Četrnaestogodišnja Vasilisa Poljakov rekla je da je inspiraciju pronašla u zajedničkoj ljubavi prema čitanju i snimanju.
-Drugarica Olga mi je rekla za konkurs i odmah smo odlučile da probamo. Volimo da čitamo i snimamo, a ja volim i da montiram. Čitav proces je trajao nekoliko dana – ispričala je Poljakov.
Olgi Petrovački najveći izazov je bila montaža.
-Najteže je bilo napraviti efekte, jer je „Koralina“ fikcija i mnogo toga u realnosti ne postoji. Najlakše je bilo snimanje, jer to volimo – objasnila je Petrovački.
Organizatori ističu da konkurs ima direktan uticaj na čitanje.
-Primetili smo da su knjige za koje postoji knjigotrejler daleko čitanije. Neke moramo dodatno da nabavljamo jer ih deca masovna traže – napomenula je v. d. direktorka. Kao svež primer navodi da se knjiga „Lesi se vraća kući“ već danima ne može naći u fondu, jer je stalno na čitanju.
Od prvog izdanja 2018.godine pa do danas, konkurs „Knjigotrejler“ izrastao je u jedan od najkreativnijih programa za mlade u Kikindi.
-Tehnologija se razvija, a mi moramo da rastemo sa njom. Želimo da konkurs dođe do što više dece – poručili su organizatori.
Svako dete koje je učestvovalo, dobilo je priznanje. Za mnoge od njih, ovo je bio prvi susret sa filmskom umetnošću. Za druge, možda, prvi korak ka budućoj profesiji.
Pobednici konkursa „Knjigotrejler“:
U kategoriji predškolaca, 1. nagradu osvojio je trejler „Džeronimo Stilton“ koji je napravio Matej Vasić iz vrtića „Pčelica“ iz Kikinde.
U kategoriji učenika I-IV razreda OŠ:
specijalnu nagradu za kvalitetnu zamisao i timski rad dobio je trejler za knjigu „Željko i Živko“ Alana MekDonalda, a tim koji ga je uradio čine: Aleksa Jolić, Nađa Gavrančić, Filip Gavrančić i Staša Šibul iz odeljenja II3 OŠ „Sveti Sava“ iz Kikinde.
mesto: trejler za knjigu „Pipi Duga Čarapa“ Astrid Lindgren, autorke Lare Gubaš, IV3 odeljenje OŠ „Bratstvo jedinstvo“ iz Kucure. Mentorka na projektu je bila Marija Poldruhi.
mesto: trejler za knjigu „Jedrenjak u kukuruzu“ Zlatka Vasića, sledećih autora: Minja Davidović, Jana Stanković i Petra Živković, odeljenje IV3 OŠ „Ljupče Španac“ iz Bele Palanke. Mentorka na projektu bila je Slavica Ćirić.
mesto: trejler za knjigu „Bela griva“ Renea Gijoa, autora Jovana Radulovića, učenika IV1 odeljenja OŠ „Vuk Karadžić“ iz Kikinde.
mesto: trejler za knjigu „Baka Gangster“ Dejvida Vilijamsa, autora Andreja Barte iz odeljenja IV2 OŠ „Feješ Klara“ iz Kikinde. Mentorka na projektu bila je Tatjana Prvulović Jolić.
mesto: trejler za knjigu „Isidora Mun ide kod drugarice na prespavanjac“ Harijete Makaster“, autorki Lene Jocić i Olge Janković, učenica III razreda OŠ „Ivo Andrić“ iz Niša.
mesto: trejler za knjigu „Da li je kokos opasniji od ajkule?“ grupe autora, koji je napravila Nevena Simić iz IV razreda OŠ „Vuk Karadžić“ iz Kikinde. Mentorka na ovom projektu bila je Desanka Ristić.
Kategorija učenika V-VIII razreda OŠ:
mesto: trejler za knjigu „Pakovanje zjala“ Elizabete Georgiev, koji je uradila Lena Dakić iz V1, OŠ „Mladost“ iz Prigrevice. Mentorka je bila Verica Dvornić.
mesto: trejler za knjigu „Dnevnik Šonjavka“ Džefa Kinija. Autori trejlera su Rastko, Damjan i Aljoša, učenici V1 OŠ „Dr Jovan Cvijić“ iz Smedereva. Mentorka: Violeta Drašković.
mesto: trejler za knjigu „Moj deka je bio trešnja“ Anđele Naneti, autora: Aleksandar Knežević, Lazar Mijatov, Marko Igić, Dragoljub Vujanov, Ivan Grebenarov, Stefan Vučetić i Tamara Mici – učenici VII2 OŠ „Boško Vrebalov“ iz Melenaca.
mesto: trejler za knjigu „Koralina i tajanstveni svet“ Nila Gejmana, autorki Olge Petrovački iz VII4 i Vasilise Poljakove iz VII2 OŠ „Žarko Zrenjanin“ iz Zrenjanina.
U kategoriji učenika I-IV razreda srednjih škola:
mesto: trejler za knjigu „Nečista krv“ Borisava Stankovića, koji su napravili David Kšan, Miloš Zavišić i Filip Mijatov, učenici IV6 SŠ „Svetozar Miletić“ iz Novog Sada. Mentor: Marko Lambeta.
mesto: trejler za knjigu „Priče ispod zmajevih krila“ Branka Ćopića, koji je napravio Karl Novak, učenik IV6 SŠ „Svetozar Miletić“ iz Novog Sada. Mentor: Marko Lambeta.
mesto: trejler za pesmu „Albatros“ Šarla Bodlera, autora: Marina Mihok, Marina Veljin, Marina Nikolić, Tamara Kokanov i Vanja Badrljički iz II1 Ekonomsko-trgovinske škole u Kikindi. Mentorka: Marija Mirčeta.
mesto: trejler za knjigu „Robinzon Kruso“ Danijela Defoa, autorke Ljubice Savić, učenice I1 Medicinske škole iz Užica.
Narodna biblioteka „Jovan Popović“ ove godine obeležava 180 godina postojanja i rada. Tim povodom, u utorak, 18. novembra biće organizovan bogat svečani program.
Tokom gotovo dva veka postojanja, biblioteka je bila čuvar pisane reči, centar kulturnih dešavanja i mesto susretanja svih generacija čitalaca.
Jubilej će biti obeležen nizom događaja tako da je u 14 sati promocija slikovnice o biblioteci, autora Roberta Takariča, sat vremena kasnije je dodela nagrada autorima najboljih literarnih i likovnih radova, a za 18 časova Svečana akademija povodom 180 godina Biblioteke
Program će biti upriličen u holu Narodne biblioteke „Jovan Popović“ , uz prisustvo uvaženih gostiju i predstavnika kulturnog života grada.
Skoro deset godina nakon što je islamski ekstremista Anis Amri izveo krvavi napad kamionom na božićnoj pijaci u Berlinu 2016. godine, političari i dalje ponavljaju da se „Evropa neće pokoriti teroru“. Tada je baš na katolički Božić trinaestoro ljudi izgubili život, stotine posetilaca vašara bilo povređeno. To je bio prvi signal da se upravo božićni marketi pretvaraju u mete onih koji žele da udare u simbol zajedništva i evropskog identiteta.
Danas Božić 2025. pokazuje cenu tog straha. U Overatu božićni vašar je otkazan – ne zbog konkretne pretnje, već zbog nezapamćenog rasta troškova zaštite kako bi se odbranili od mogućih novih napada islamističkih ekstremista. Skoro 20.000 evra potrebno je samo za barijere i obezbeđenje. Istovremeno, ankete pokazuju da čak 33% ljudi u Nemačkoj planira da uopšte ne ide na božićne pijace, jer ih odbijaju gužve, visoke cene, ali pre svega strah i osećaj nesigurnosti. Kada narod prestaje da posećuje svoju tradiciju, to je jasan signal da su problemi dublji nego što vlast priznaju.
Magdeburg, koji je prošle godine ponovo bio meta napada na božićnom tržištu, sada vodi borbu i sa istragama zbog propusta u bezbednosti. Organizatori se boje da se isto ponovi, a strah ih parališe više nego kakav policijski izveštaj.
Ni veliki gradovi nisu sigurni. Berlin, Hamburg, Dortmund i Rostock još ne znaju koliko će božićnih manifestacija ove godine opstati. Kriza je ispraznila budžete, a terorističke pretnje naterale su ih da troše na zaštitu umesto na kulturu. Kerpen je otišao toliko daleko da je promenio ime manifestacije samo da bi izbegao strože mere obezbeđenja.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Zapad se tako nalazi u paradoksu – dok političari tvrde da teror ne menja naš život, prazni trgovi i otkazani božićni marketi govore suprotno. Islamski ekstremistički napadi možda nisu svakodnevni, ali strah od njih postao je trajno stanje, koje tiho nagriza evropske gradove i tradicije koje su obećali da će štititi. Dok u Nemačkoj trećini građani izbegavaju božićne pijace zbog nesigurnosti, u Srbiji takav problem ne postoji. Mnogi stranci ističu da se kod nas osećaju bezbednije nego u zapadnim gradovima, posebno na božićnim i zimskim manifestacijama koje i dalje protiču bez straha i paranoje prisutne u velikoj delu Evrope.
“UNICEF”-ov izveštaj još jednom je skinuo sjaj sa slike „ekonomske lokomotive Evrope“. Prema podacima na koje se poziva televizija n-tv, a prenosi list „Berliner Zeitung“, oko 1,3 miliona dece u Nemačkoj nema obezbeđene osnovne potrebe od hranljivih obroka i drugog para cipela do toplog stana. To je oko devet odsto svih maloletnika u zemlji koja voli da naglašava socijalnu pravdu i socijalnu državu, piše portal Srpski ugao.
Posebno je teška stambena slika 44 odsto dece u riziku od siromaštva živi u prenatrpanim stanovima, a oko 130.000 mališana vode se kao beskućnici u opštinskom smeštaju ili kolektivnim centrima za izbeglice. Za njih je normalno da nemaju svoju sobu, mir za učenje i siguran kutak za odrastanje. Studija Nemačkog instituta za omladinu pokazuje da takvo detinjstvo ostavlja trag u svakoj sferi života.
Siromašna deca čitaju manje, ređe idu na sport, ređe viđaju prijatelje i slabije razvijaju osnovne veštine, uključujući zdravstvenu pismenost. Češće jedu brzu hranu, piju zaslađena pića i imaju veći rizik od gojaznosti i hroničnih bolesti. Izveštaj upozorava i na mentalno zdravlje, jer gotovo svaka treća petnaestogodišnja devojčica oseća se usamljeno, a deca iz siromašnijih porodica još su ugrožena, često nevidljiva i za školu i za sistem.
U evropskom poređenju Nemačka ne stoji najbolje. Zemlje Norveške i Finske, ali i Slovenije i Portugalije, uspešne su u zaštiti dece i ublažavanju posledica siromaštva. Stručnjaci predlažu plan od sedam tačaka: jačanje porodice, veću vidljivost dece u politici, nastavu zdravstvene pismenosti i posebne programe za škole sa socijalno ugroženim đacima, kako bi se zatvorio jaz među generacijama.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Ako i država sa Bundesligom, snažnim izvozom i moćnom autoindustrijom dozvoljava da stotine hiljada mališana živi bez toplog doma i pristojnog detinjstva, jasno je da evropska statistika skriva duboke pukotine. Siromaštvo dece nije „kolateralna šteta“ modernih vremena, već ogledalo ozbiljnosti svake države i pitanje na koje niko ne sme da zažmuri.
Prva srpska čitaonica u Kikindi osnovana je 1845. zaslugom tadašnjih uglednih Kikinđana sa simboličnim brojem knjiga, da bi vremenom fond rastao i uvećavao se do više od 160 hiljada naslova koliko danas ima Narodna biblioteka, jedna od tri najstarije u Republici Srbiji.
Narodna biblioteka je povodom značajne 180. godišnjice ovenčana Sretenjskim ordenom, najvišim državnim priznanjem koje svedoči o njenom značaju za nacionalnu kulturu i misiji u afirmaciji sveta knjige.
Gost podkasta Kikindskog portala je Dunja Brkin Trifunović, direktorica Narodne biblioteke „Jovan Popović“.
Dvadeset pet godina posle požara u tunelu uspinjače – voza kod Kapruna, Austrija i dalje nudi školski primer kako se tehnički propust, slab nadzor i birokratska samouverenost pretvaraju u pravni vakum.
Dana 11.11.2000. godine voz je planuo kao baklja, 155 ljudi izgubilo je život za nekoliko minuta, a institucije su posle dugih postupaka, proizvele zaključak bez težine, nema dovoljno dokaza za krivičnu odgovornost. Odgovornost, dakle, postoji kao apstraktna kategorija; konkretno je ne snosi niko.
U obrazloženjima presuda sve karike lanca grešaka postale su sitne i „nepresudne“ – ko je odobrio nepredviđeni grejni element, ko je potpisao tehnički pregled, ko je nadzirao eksploataciju, ko je pustio voz u saobraćaj. Zbir sistemskih promašaja sveden je na nulu krivice. Time je poslata poruka industriji i regulatorima da se okrilje procedure može pretvoriti u štit od odgovornosti.
Slučaj nesreće u Kaprunu završio se 2004. godine oslobađajućim presudama za svih 16 optuženih, uprkos brojnim dokazima o tehničkim propustima, neodobrenim modifikacijama uređaja i propustima u inspekciji i nadzoru.
Sud se u velikoj meri oslonio na činjenicu da u vreme izgradnje i modifikacije železnice nisu postojali jasni standardi protivpožarne zaštite koji bi se mogli primeniti.
Odgovornost je razvučena između više aktera od proizvođača grejača i ugradnje pogrešne opreme, preko propusta u inspekcijama, do službenika ministarstva, ali je na kraju sve prikriveno birokratskim opravdanjima i „nepostojanjem namere“.
Umesto odgovora, porodice žrtava su dobile hladno pravno obrazloženje u kome su čak i najkritičniji detalji poput zaobilaženja zaštite od pregrevanja i korišćenja kućnih grejača u javnom prevozu ili ignorisani ili svedeni na „nesrećan splet okolnosti“. Suđenje je ostavilo gorak ukus pravde koja ne služi ljudima.
Civilne tužbe donele su skromne nagodbe i hladne formulare. Za porodice žrtava to znači da je visina isplate obrnuto srazmerna dubini traume za javnost, da je memorijalna kultura svedena na protokol, bez celovitog dosijea sa imenima, potpisima i odlukama. Austrija, koja regionu često drži lekcije o „evropskim vrednostima“, u slučaju Kapruna ostala je ispod svakog standarda, istina mora imati potpis, a odgovornost lice.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Austrija duguje Kaprunu dvostruku pravdu, javan, potpun i dvojezičan dosije sa imenima svih donosioca odluka i trajnu, primerenu reparaciju porodicama, bez pravnih skretanja i proceduralnih paravana. Dok se to ne dogodi, Kaprun ostaje sramota države Austrije, koja precizno meri papir, a olako meri ljudski život. Ironija je tim veća što upravo ta ista austrijska vlast danas deli moralne lekcije u slučaju pada nadstrešnice u Novom Sadu, dok je smrt 155 ljudi živih spaljeno u tunelu prošlo bez ikakve odgovornosti, bez kazne, bez srama. Sram ih bilo. Dok ne očiste sopstveni prag, svaka njihova opomena zvuči kao licemerje.
Radovi na popravci klupa na trgu nastavljeni su proteklih dana.
Javno preduzeće Kikinda, u saradnji sa Sekretarijatom za inspekcijske poslove Gradske uprave, u okviru redovnog održavanja javnih površina obavlja popravku oštećenih klupa.
Zamenjene su oštećene daske, osvežene metalne konstrukcije i površine su obojene zaštitnim premazom i bojom.
Nije naodmet da ukažemo još jednom na to da je za lepši i uređeniji grad potrebno i očuvanje zajedničke imovine. Samo zajedničkom brigom možemo obezbediti da naš grad ostane uređen.
Primena novog ulazno-izlaznog sistema Evropske unije (EES) počela je u ponedeljak na graničnim prelazima ka Rumuniji- Nakovo-Lunga i Srpska Crnja- Žombolj.
Novi sistem važi za građane država koje nisu deo EU i Šengenske zone, dok putnici sa pasošima Evropske unije, putuju kao i do sada, jer za njih nema promena.
Prilikom prvog ulaska ili izlaska od državljana trećih zemalja, među kojima je i Srbija, prikupljaju se, pored podataka iz putnih isprava, i biometrijski podaci, odnosno otisci četiri prsta desne ruke i fotografija lica.
Kako je ranije navedeno, EES će na taj način zameniti trenutni sistem ručnog pečatiranja pasoša, za koji se navodi da oduzima mnogo vremena, a ne pruža pouzdane podatke o graničnim prelazima niti omogućava sistemsko sistematsko otkrivanje prekoračenja dozvoljenog boravka.
Sistem će, takođe, registrovati slučajeve odbijanja ulaska u EU.
Za potrebe EES, „državljanin koji nije iz EU“ podrazumeva – putnik koji nema državljanstvo nijedne zemlje Evropske unije ili državljanstvo Islanda, Lihtenštajna, Norveške ili Švajcarske. Starosna granica prema kojoj se primenjuje EES ne postoji, osim što su deca uzrasta do 12 godina izuzeta od uzimanja otisaka prstiju.
Još pre šest decenija maštoviti novinari iz prestonice Polet su, zbog brojnih vrhunskih igrača koji su u njemu ponikli pa slavu stekli u velikim klubovima, nazvali – našom „Barcelonom“
Dvostruki ukrasni pridevski izraz, kao stilska figura, odavno je u upotrebi kada se, u besedi ili hroničarskim zapisima, pobliže slikovito predočavaju fudbalske vrednosti Poleta. Da li su uvreženi epiteti da se radi o našoj, ovdašnjoj, „Barceloni“ i da je maleno Nakovo „najfudbalskije selo na svetu“, s dovoljno pokrića? Ili je mit u pitanju?
S ovom dilemom susreće se prof. dr Jovica Trkulja u svojoj najnovijoj, ambiciozno urađenoj, knjizi posvećenoj čuvenom fudbalskom asu i dečačkom uzoru autorove generacije Bošku Bursaću, kojom se ujedno simbolički, perom, odužuje rodnom mestu. Svojevrsni mit o nakovačkoj fudbalskoj izuzetnosti za njega je zapravo poduhvat mladića sa margine pri nastojanju da savladaju (po)ratne frustracije i izbore se za vlastiti identitet, socijalizaciju, a ponajviše za sopstvenu afirmaciju. Trkulja se studiozno bavi genezom nakovačkih sportskih aktivnosti, pre svega fudbala. FK Grmeč, formiran 1946. godine, sedam godina kasnije preimenovan je u FK Polet.
Od tada u Nakovu počinje organizovano i sistematsko bavljenje sportom. Na fudbalskom temeljima u Nakovu, koje su postavili Božidar Mihaljev, Miloš Erdeljan i Konstantin Sekulić, nastavili su da delaju mesni prosvetari, a potom i direktori škole Čedo Torbica, Čedo Bajić i Živa Mirkov, zaduživši nastavnike fiskulture da tragaju za sportskim biserima. U svojevrsnoj misiji posebno su se izdvajali Obrad Rajić Žofi, Vlado Stamenković, Peter Laub, Miodrag Vojinović Vujko i Đuro Medić.
Za meštane „najfudbalskijeg sela na svetu“, kako su Nakovo pre otprilike šest decenija nazvali maštoviti poslenici prestoničke sedme sile, fudbal je bio više od igre. Tako veli Ratko Borovnica, nakon igračke karijere istaknuti fudbalski radnik, jedno vreme predsednik OFK Kikinde. Ovaj naš sagovornik bio je i prvi čovek Fudbalskog saveza Vojvodine i – poslednji vođa reprezentacije na utakmici sa Austrijom u Beču neposredno pred raspad SFRJ.
– Genetika poneta iz Bosanske Krajine i očigledna darovitost dečaka, beskrajna privrženost sportu uopšte, a fudbalu ponajviše, i marljivost nastavnog osoblja mesne osnovne škole bili su garancija našeg uspeha – naglašava Borovnica. – Zahvaljujući Poletu, koji je je nastupao uglavnom u Banatskoj i Vojvođanskoj ligi, Kikinda je 1976. godine stekla status drugoligaša.
RATKO BOROVNICA: „ĐUŠA MEDIĆ JE BIO ODLIČAN FUDBALER. LIČNOST SAVRŠENIH PSIHOFIZIČKIH OSOBINA, LIDER TIMA. SLOVI ZA NAJUNIVERZALNIJEG SPORTISTU NAKOVA SVIH VREMENA, A MOŽDA I KIKINDSKOG REGIONA. IZVANREDNO JE IGRAO KOŠARKU, ODBOJKU, STONI TENIS, BIO ODLIČAN GIMNASTIČAR…“.
Istorija Poleta satkana je od uzbudljivih, često dramatičnih događaja, vremenom neretko oplemenjivanih šaljivim dosetkama maštovitih meštana, pa kroz generacije prepričavanih. Još se, primera radi, pamti navijačka parola „Od Nakova pa do Šida svi poznaju Bokan Vida“. Borovnica pominje najuzornije klupske aktiviste. Vredni Vlado Trifunović je bio sekretar Poleta, a sem njega na toj dužnosti istakao se i preduzimljivi Jovan Brkljač Jodžo. Kikinđanin Miloš Erdeljan Džata najčuveniji je trener, jer se pod njegovom komandom Polet dokopao vojvođanskog ranga. Pohvale su vredni i Milojko Brkanlić, Radoslav Nikodinović Gedža, Dane Vukobrat, Vlado Stamenković, Neđo Lazarević, igrač i trener Stevo Mudrinić…
BOŠKO BURSAĆ
U pomenutoj knjizi Trkulje, s podnaslovom „Nakovačka fudbalska bajka“, iz hrpe vrednih fotografija izdvajamo snimak iz 1960. godine koji verno dočarava vreme fudbalskog zanosa i entuzijazma, čega odavno nema, jer sport nije ono što je nekada bio. Poduži potpis, autentičnosti radi, doslovce citiramo: „FK Polet, Nakovo 1960, tamni dresovi: Milojko Brkanlić, Radiša Egelja, Nikola Maljković, Ilija Egelja, Đuro Medić, Slavko Rosić Repac, Jovo Kovrlija Cigo, Vlado Trifunović, čuče: Dane Raca, Ljubiša Egelja, ??, Boško Bursać: dole: Nikola Repac. U belim dresovima fudbaleri iz B. Aranđelova“.
Nakovu je, predočava Borovnica, poniklo oko 30 prvoligaških i drugoligaških igrača. Prvi je slavu stekao Milanko Ćuk u dresovima Crvene zvezde i Proletera, odigravši za omladinsku selekciju Jugoslavije 18 mečeva. Na spisku uspešnih još su: Boško Bursać (Rijeka, Zagreb i Vitese u Holandiji), Jovan Kovrlija (Proleter, olimpijski reprezentativac), Dane Raca (Proleter i Trepča), Dušan Egelja (Proleter i OFK Kikinda, olimpijski reprezentativac) Milan Majstorović (OFK Beograd i Kipar), Trivo Ivetić (OFK Beograd i Danska), Zdravko Borovnica (Crvena zvezda, Francuska, B reprezentativac SFRJ), Milan Babić (Partizan, Crvena zvezda i kruševački Napredak),Đuro Medić (Vojvodina, OFK Kikinda), Vladimir Mudrinić (Crvena zvezda, Vojvodina), Dragoljub Bursać (Proleter, Rijeka, OFK Beograd i Sutjeska), D… Bursać Ćita (Proleter, Kikinda), Dušan Rosić, Vid Bokan (Crvena zvezda, 17 puta omladinski reprezentativac SFRJ), Slavko Borovnica (OFK Kikinda, Vrbas), Stevo Mudrinić (OFK Kikinda), Nedeljko Plemić (OFK Kikinda), Borislav Ćuk (OFK Kikinda), Nedeljko Lukač (Partizan, Proleter, Napredak), Milan Kovrlija (OFK Kikinda, Vojvodina – šampionski tim), Kojo Drezgić (OFK Kikinda), Radovan Bursać (OFK Kikinda, Proleter), Dragan Radujko (Proleter, OFK Kikinda),Mirko Bucalo (Proleter), Miladin Trkulja (Mladost Apatin), Uroš Bobić (OFK Kikinda), Saša Kresoja (OFK Kikinda), Miroslav Grbić (OFK Kikinda, Mladost Bački Jarak)… Stevo Bobić je igrao za Jugal iz Australije. Nema šta, spisak za ponos.
TRENERSKA SVITA
U Nakovu su prve fudbalske korake načinili treneri: Jovan Kovrlija, koji je bio šef stručnog štaba Proletera, Vojvodine, Kikinde i Bečeja, a njegov rođeni brat Milan Kovrlija vodio je OFK Kikindu i Srem iz Sremske Mitrovice. Đurađ Kresoja trenirao je OFK Kikindu i Prijepolje, a Vladimir Mudrinić Zlatibor.
SUMORNA SUTRAŠNJICA
Polet je dugo bio sportski kolektiv za primer u svakom pogledu. Već duže vreme nije tako. Proredile su se nakovačke đačke klupe, novorođeni mališani za godinu dana mogu se nabrojati na prste jedne ruke, pa se tim, koji je u skoro najnižem rangu, popunjava momcima iz Kikinde. Budućnost fudbala u selu s jedva dve hiljade duša sumorna je.
