Na upravo završenom, drugom Festivalu prirodnjačkog filma Muzeja u Smederevu, naša sugrađanka Ljubica Vojvodić, diplomirani biolog, nagrađena je za svoj kratki dokumentarni film “Ciletova bašta Mesečeve ulice”. Odlukom sedmočlanog stručnog žirija konkursa “Filmski istraživači prirode”, ovo ostvarenje, odnosno njegova autorka, zauzeli su visoko drugo mesto.
Iako su joj proučavanje prirode struka, ali i strast, nagrađeni film je njeno prvo kompletno autorsko filmsko ostvarenje – sama je potpisala sve segmente, od ideje, scenarija, snimanja do montaže, i u jakoj, međunarodnoj konkurenciji, od žirija eksperata u ovim oblastima, osvojila nagradu.
– Film prati dešavanja u mom dvorištu tokom mesec dana. Snimala sam ga početkom prošle godine, kada sam postavila hranilicu za ptice. Prvo su se okupile senice, a zatim i vrapci. Senice su agresivne i ne dopuštaju vrapcima da priđu, zato sam napravila još jednu hranilicu i ostavila masne kugle od zrnevlja za senice kojima je to glavna hrana tokom zime. Na taj način sam ih razdvojila i počela da ih posmatram. Satima i danima sam ih pratila i radovala se. Najveći deo filma snimila sam kroz prozor. Zatim sam izašla u dvorište, i, na kraju sam mogla i da im priđem. Sve to mi je davalo mnogo pozitivne energije, prosto mi je bila terapija i samo da ih posmatram. Ptice mnogo lepog mogu da vam vrate, samo ako im pružite malo pažnje. Kosa sam dugo čekala da ga lepo snimim i na kraju mi je i pozirao – priča Ljubica Vojvodić.
Tokom procesa Ljubicu je, kaže, kao svojevrsni asistent, pratio njen mali sijamski mačor Cile.
– Kada je snimanje bilo završeno i kada sam započela montažu, a bilo je to u vreme pomora ptica u Nakovu, moj Cile je pronađen otrovan ispred moje kapije u Donjoj vodoplavnoj, nekada Mesečevoj ulici, i zbog svega toga, odlučila sam da filmu dam naziv “Ciletova bašta Mesečeve ulice”.
U svom prvom velikom ostvarenju autorka je spojila dve ljubavi – prema prirodi i prema muzici jer je muzička podloga opus grupe „EKV“.
Njenu strast pretočenu u osam filmskih minuta, prepoznao je žiri i, samom nagradom, motivisao je za dalje stvaranje. Na svečanosti uručenja dobila je i monografije i knjige, ali i vaučer za kupovinu opreme za snimanje.
Ovaj festival prirodnjačkog filma, napominje Ljubica Vojvodić, poseban je po tome što, osim profesionalcima iz filmske industrije, priliku daje i amaterima u ovoj oblasti. S obzirom na to da Festival ima i kategorije za osnovce i srednjoškolce, to je prilika da se motivišu i nastavnici i đaci da učestvuju na konkursu.
– Kikinda je jedinstvena po tome što je, gradskom odlukom 2013. godine, deo trga proglašen za zaštićeno stanište sova utina. Ovo bi mogao da bude i poziv da se sada, u sezoni kada je pticama potrebna hrana, u saradnji sa Društvom za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, na mestima u gradu gde bi to bilo pogodno, postave hranilice i voda, i po tome bismo bili prvi u državi. Svim pticama stanaricama potrebna je hrana a hranilice se prave pretežno za ptice pevačice koje žive u gradskoj sredini, za senice – veliku, plavu, jelovu, vrapce – poljske i pokućare, za crvendaće, kosove, zelentarke, kraljiće, zebe – navodi Ljubica Vojvodić.
Ona dodaje da Društvo za zaštitu i proučavanja ptica organizuje akciju pod nazivom „Ptice moje hranilice“ u kojoj se pozivaju ljudi da naprave hranilicu u svom dvorištu, da pronađu zadovoljstvo u posmatranju ptica iz topline svog doma i da ih izbroje i dostave podatke Društvu koje ih sabira. Upravo ova akcija i Ljubicu je inspirisala, što je dovelo i do sledećeg koraka, a to je da svoje uživanje u tome i dokumentuje.
– To nije veliki izdatak. Dovoljno je i da stavite šaku suncokreta na svoj prozor. Pomoći ćete i to će vam pričiniti veliko zadovoljstvo. Ako posmatramo prirodu, sigurno je da ćemo se osećati bolje, a ako se malo udubimo, mnogo toga možemo da naučimo – ističe Ljubica Vojvodić, biolog, inače muzejski savetnik u kikindskom Narodnom muzeju i dodaje:
„Ptice su moja ljubav i oduvek su me inspirisale. Moj film posvećen je bespomoćnim, nevinim, divnim i osećajnim živim bićima stradalim od bezdušne (ne)ljudske ruke“.
Ljubica se već priprema za sledeći film o pticama. „Videću koju će priču sada da mi ispričaju“, kaže. I nastaviće svoju misiju, verujući u to da će joj se pridružiti svi koji prirodu osećaju kao i ona.
S. V. O.
Nagrađeno ostvarenje Ljubice Vojvodić možete gledati ovde.
(Foto: Muzej u Smederevu i privatna arhiva)
Njegova sigurna „niša“ su ples i muzika. A put do toga da se time i bavi zarađujući za život, uprkos talentu, stalnom radu, usavršavanju i nagradama, bio je težak i pun izazova.
Da je put do zvezda trnovit, Danilo je osetio u trenutku kada je shvatio da od plesa ne može da se živi. Nije želeo pasivno da čeka nove prilike i potpuno je promenio profesiju.
– Sada imam najbolji posao, radim kao plesač u kabareu u jednom klubu u Zagrebu. To su razne vrste plesa: moderan, hip hop, džez balet, latino. Ovaj angažman me je, zapravo, trajno vratio na scenu i ojačao mi veru u to da mi je na njoj i mesto. Jako sam zadovoljan jer radim ono što volim, dobro sam plaćen i stičem izvanredno iskustvo. Lepo je živeti ovde, uvek ima posla i novih prilika za napredak – iskren je Danilo.
Ipak, priznaje, nedostaje mu Srbija.
Sa neopisivom vedrinom i šarmom, Danilo Stankić, plesač i umetnik, ne opterećuje se previše planovima za budućnost. „Najbolja stvar koju sam uradio je to što sam došao tu gde sam sada“, kaže. Iako se čini da su mu ambicije zadovoljene, oni koji ga poznaju i videli su ga na sceni, znaju da svetske pozornice čekaju na njega, nekada omiljenog malog baletana, koji sada pleše na sceni svakog dana i svakog dana se raduje tome.
– Ovde smo ga svi zvali Toća, pa smo po nadimku i nazvali festival posvećen njemu. Janoš je kod nas i radio, bio je sekretar i član predsedništva, a glavnu ulogu je imao u pozorišnoj sali jer je počeo kao glumac, a zatim je i režirao. On je voleo te kratke komedije, od pet do 20 minuta, i inače je jako voleo da radi sa decom. Njemu sam zahvalna što sam, u trećem razredu osnovne škole, stala na scenu i drago mi je što sam posle i nastavila da recitujem. „Eđšeg“ mnogo duguje Janošu i ideja da organizujemo festival posvećen njemu postoji već dugo, ali nas je sprečio kovid, pa smo prvu smotru organizovali tek 2021. godine – rekla je Ramona Tot, predsednica KUD „Eđšeg“ i članica Saveta mađarske nacionalne manjine.
Broj učesnika rastao je iz godine u godinu, da bi, na ovogodišnjoj, četvrtoj „Toća smotri“, za jedno veče, u svojevrsnom pozorišnom maratonu, bilo odigralo čak 13 predstava pozorišnih trupa iz devet mesta. Gosti su stigli Mužlje, Čonoplje, Srbobrana, Ruskog Sela, Utrine, Tobe i Novog Orahova, kao i prijatelji „Eđšega“, trupa iz Galgaheviza u Mađarskoj.
Na revijalnoj smotri kratke scenske forme u trajanju od dve do 35 minuta igrale su dramske grupe različitih uzrasta – od mlađih osnovaca do penzionera. Veče su otvorili domaćini, glumačka grupa „Eđšega“ „Jožef Atila“, sa predstavom „Bežika će reći“, u režiji Janoša Kiralja.
Festivalu su prisustvovali i Zoltan Tot, zamenik pokrajinskog sekretara za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo i predsednik Saveta Mesne zajednice Sajan, i Melita Gombar, članica Gradskog veća za nacionalne manjine, rodnu ravnopravnost i brigu o porodici.
Upravo sjajno uigrani, talentovani i brzi „Mali đavoli“ u maštovitom komadu izazvali su ovacije publike, a sa ništa manje oduševljenja primljene su i ostale predstave.
– Radile smo same sa decom, a KUD „Petefi Šandor“iz Tobe ustupio nam je prostor za rad. Počelo je tako što smo pripremile žurku za Noć veštica i, pošto u Tobi ima veoma malo aktivnosti za decu, mi smo rešile da napravimo predstavu, što se njima jako svidelo. Igramo je drugi put. Nastupili smo u Mužlji i sada ovde, u Kikindi – kaže Helena Aranjoš.
Prepuna sala publike, Kikinđana i samih učesnika koji su pratili nastupe kolega, siguran je znak da su ovakvi pozorišni susreti neophodni i da će sećanje na omiljenog glumca i reditelja, Janoša Tota, zahvaljujući njegovim kolegama, još dugo živeti.
– Boravak sa sedam punih pansiona na bazi „švedskog stola“, s upotrebom bazena, saune i slane sobe sa teretanom, plaćao se 3.500 dinara na dan. Bilo je moguće i odloženo plaćanje, u sedam jednakih mesečnih rata, putem administrativne zabrane, preko PIO Fonda. Prevoz je bio organizovan iz Kikinde. Naša organizacija često priređuje i jednodnevne i višednevne ekskurzije, a u planu imamo i nove aktivnosti – rekla je Milanka Tepić, referent za turizam u sindikatu penzionera.
Kancelarija Sindikalne organizacije penzionera nalazi se u zgradi u Nemanjinoj 1. Za sve zainteresovane otvorena je utorkom i četvrtkom, od 10 do 12 sati.
– Ovo je samo pokazatelj da su Grad Kikinda i udruženja sa područja grada prepoznati kao sigurni i dobri strateški partneri sa višim nivoima vlasti. Grad je usvojio Lokalni akcioni plan za rodnu ravnopravnost za period od 2024. do 2026. godine, a njegova primena je i u podršci udruženjima u ovakvim aktivnostima. Ovu praksu imali smo i u prethodnom periodu i nastavićemo je i u budućnosti – naveo je Radu.
Radionice su namenjene, pre svega, ženama iz seoskih sredina, napomenula je predsednica Udruženja žena grada Kikinde, Snežana Narančić Janjilović.
– Cilj projekta i ovih radionica je da se ženama iz sela pomogne da se ekonomski osamostale, da im se ukaže na nove načine da ostvare neki prihod ili da se upuste u preduzetničke vode jer u selima nema mnogo poslovnih prilika za njih. U radionicama planiramo da za izradu veza, predmeta i odevnih predmeta, obučimo 30 žena. Vez je zastupljen u mnogim segmentima, čak i u visokoj modi i oduvek je bio prisutan, radile su ga i žene iz najnižeg staleža i kraljice. U prošlim vremenima, devojka nije mogla da se uda ako nema vezene peškire u mirazu – kaže predsednica Udruženja i ističe da je značajan aspekt projekta i očuvanje i prenošenje narodne tradicije mlađim generacijama.
Radionice će se odvijati u naredna dva meseca i radiće se u manjim grupama, kako bi se polaznice što bolje obučile. Za narednu godinu, najavljuju iz Udruženja, u planu je da konkurišu sa sličnim projektom, ali namenjenim deci osnovnoškolskog uzrasta, čime će se osigurati očuvanje ove izuzetne veštine i umetnosti izrade rukotvorina.