На управо завршеном, другом Фестивалу природњачког филма Музеја у Смедереву, наша суграђанка Љубица Војводић, дипломирани биолог, награђена је за свој кратки документарни филм “Цилетова башта Месечеве улице”. Одлуком седмочланог стручног жирија конкурса “Филмски истраживачи природе”, ово остварење, односно његова ауторка, заузели су високо друго место.
Иако су јој проучавање природе струка, али и страст, награђени филм је њено прво комплетно ауторско филмско остварење – сама је потписала све сегменте, од идеје, сценарија, снимања до монтаже, и у јакој, међународној конкуренцији, од жирија експерата у овим областима, освојила награду.
– Филм прати дешавања у мом дворишту током месец дана. Снимала сам га почетком прошле године, када сам поставила хранилицу за птице. Прво су се окупиле сенице, а затим и врапци. Сенице су агресивне и не допуштају врапцима да приђу, зато сам направила још једну хранилицу и оставила масне кугле од зрневља за сенице којима је то главна храна током зиме. На тај начин сам их раздвојила и почела да их посматрам. Сатима и данима сам их пратила и радовала се. Највећи део филма снимила сам кроз прозор. Затим сам изашла у двориште, и, на крају сам могла и да им приђем. Све то ми је давало много позитивне енергије, просто ми је била терапија и само да их посматрам. Птице много лепог могу да вам врате, само ако им пружите мало пажње. Коса сам дуго чекала да га лепо снимим и на крају ми је и позирао – прича Љубица Војводић.
Током процеса Љубицу је, каже, као својеврсни асистент, пратио њен мали сијамски мачор Циле.
– Када је снимање било завршено и када сам започела монтажу, а било је то у време помора птица у Накову, мој Циле је пронађен отрован испред моје капије у Доњој водоплавној, некада Месечевој улици, и због свега тога, одлучила сам да филму дам назив “Цилетова башта Месечеве улице”.
У свом првом великом остварењу ауторка је спојила две љубави – према природи и према музици јер је музичка подлога опус групе „ЕКВ“.
Њену страст преточену у осам филмских минута, препознао је жири и, самом наградом, мотивисао је за даље стварање. На свечаности уручења добила је и монографије и књиге, али и ваучер за куповину опреме за снимање.
Овај фестивал природњачког филма, напомиње Љубица Војводић, посебан је по томе што, осим професионалцима из филмске индустрије, прилику даје и аматерима у овој области. С обзиром на то да Фестивал има и категорије за основце и средњошколце, то је прилика да се мотивишу и наставници и ђаци да учествују на конкурсу.
– Кикинда је јединствена по томе што је, градском одлуком 2013. године, део трга проглашен за заштићено станиште сова утина. Ово би могао да буде и позив да се сада, у сезони када је птицама потребна храна, у сарадњи са Друштвом за заштиту и проучавање птица Србије, на местима у граду где би то било погодно, поставе хранилице и вода, и по томе бисмо били први у држави. Свим птицама станарицама потребна је храна а хранилице се праве претежно за птице певачице које живе у градској средини, за сенице – велику, плаву, јелову, врапце – пољске и покућаре, за црвендаће, косове, зелентарке, краљиће, зебе – наводи Љубица Војводић.
Она додаје да Друштво за заштиту и проучавања птица организује акцију под називом „Птице моје хранилице“ у којој се позивају људи да направе хранилицу у свом дворишту, да пронађу задовољство у посматрању птица из топлине свог дома и да их изброје и доставе податке Друштву које их сабира. Управо ова акција и Љубицу је инспирисала, што је довело и до следећег корака, а то је да своје уживање у томе и документује.
– То није велики издатак. Довољно је и да ставите шаку сунцокрета на свој прозор. Помоћи ћете и то ће вам причинити велико задовољство. Ако посматрамо природу, сигурно је да ћемо се осећати боље, а ако се мало удубимо, много тога можемо да научимо – истиче Љубица Војводић, биолог, иначе музејски саветник у кикиндском Народном музеју и додаје:
„Птице су моја љубав и одувек су ме инспирисале. Мој филм посвећен је беспомоћним, невиним, дивним и осећајним живим бићима страдалим од бездушне (не)људске руке“.
Љубица се већ припрема за следећи филм о птицама. „Видећу коју ће причу сада да ми испричају“, каже. И наставиће своју мисију, верујући у то да ће јој се придружити сви који природу осећају као и она.
С. В. О.
Награђено остварење Љубице Војводић можете гледати овде.
(Фото: Музеј у Смедереву и приватна архива)
Његова сигурна „ниша“ су плес и музика. А пут до тога да се тиме и бави зарађујући за живот, упркос таленту, сталном раду, усавршавању и наградама, био је тежак и пун изазова.
Да је пут до звезда трновит, Данило је осетио у тренутку када је схватио да од плеса не може да се живи. Није желео пасивно да чека нове прилике и потпуно је променио професију.
– Сада имам најбољи посао, радим као плесач у кабареу у једном клубу у Загребу. То су разне врсте плеса: модеран, хип хоп, џез балет, латино. Овај ангажман ме је, заправо, трајно вратио на сцену и ојачао ми веру у то да ми је на њој и место. Јако сам задовољан јер радим оно што волим, добро сам плаћен и стичем изванредно искуство. Лепо је живети овде, увек има посла и нових прилика за напредак – искрен је Данило.
Ипак, признаје, недостаје му Србија.
Са неописивом ведрином и шармом, Данило Станкић, плесач и уметник, не оптерећује се превише плановима за будућност. „Најбоља ствар коју сам урадио је то што сам дошао ту где сам сада“, каже. Иако се чини да су му амбиције задовољене, они који га познају и видели су га на сцени, знају да светске позорнице чекају на њега, некада омиљеног малог балетана, који сада плеше на сцени сваког дана и сваког дана се радује томе.
– Овде смо га сви звали Тоћа, па смо по надимку и назвали фестивал посвећен њему. Јанош је код нас и радио, био је секретар и члан председништва, а главну улогу је имао у позоришној сали јер је почео као глумац, а затим је и режирао. Он је волео те кратке комедије, од пет до 20 минута, и иначе је јако волео да ради са децом. Њему сам захвална што сам, у трећем разреду основне школе, стала на сцену и драго ми је што сам после и наставила да рецитујем. „Еђшег“ много дугује Јаношу и идеја да организујемо фестивал посвећен њему постоји већ дуго, али нас је спречио ковид, па смо прву смотру организовали тек 2021. године – рекла је Рамона Тот, председница КУД „Еђшег“ и чланица Савета мађарске националне мањине.
Број учесника растао је из године у годину, да би, на овогодишњој, четвртој „Тоћа смотри“, за једно вече, у својеврсном позоришном маратону, било одиграло чак 13 представа позоришних трупа из девет места. Гости су стигли Мужље, Чонопље, Србобрана, Руског Села, Утрине, Тобе и Новог Орахова, као и пријатељи „Еђшега“, трупа из Галгахевиза у Мађарској.
На ревијалној смотри кратке сценске форме у трајању од две до 35 минута играле су драмске групе различитих узраста – од млађих основаца до пензионера. Вече су отворили домаћини, глумачка група „Еђшега“ „Јожеф Атила“, са представом „Бежика ће рећи“, у режији Јаноша Кираља.
Фестивалу су присуствовали и Золтан Тот, заменик покрајинског секретара за пољопривреду, водопривреду и шумарство и председник Савета Месне заједнице Сајан, и Мелита Гомбар, чланица Градског већа за националне мањине, родну равноправност и бригу о породици.
Управо сјајно уиграни, талентовани и брзи „Мали ђаволи“ у маштовитом комаду изазвали су овације публике, а са ништа мање одушевљења примљене су и остале представе.
– Радиле смо саме са децом, а КУД „Петефи Шандор“из Тобе уступио нам је простор за рад. Почело је тако што смо припремиле журку за Ноћ вештица и, пошто у Тоби има веома мало активности за децу, ми смо решиле да направимо представу, што се њима јако свидело. Играмо је други пут. Наступили смо у Мужљи и сада овде, у Кикинди – каже Хелена Арањош.
Препуна сала публике, Кикинђана и самих учесника који су пратили наступе колега, сигуран је знак да су овакви позоришни сусрети неопходни и да ће сећање на омиљеног глумца и редитеља, Јаноша Тота, захваљујући његовим колегама, још дуго живети.
– Боравак са седам пуних пансиона на бази „шведског стола“, с употребом базена, сауне и слане собе са теретаном, плаћао се 3.500 динара на дан. Било је могуће и одложено плаћање, у седам једнаких месечних рата, путем административне забране, преко ПИО Фонда. Превоз је био организован из Кикинде. Наша организација често приређује и једнодневне и вишедневне екскурзије, а у плану имамо и нове активности – рекла је Миланка Тепић, референт за туризам у синдикату пензионера.
Канцеларија Синдикалне организације пензионера налази се у згради у Немањиној 1. За све заинтересоване отворена је уторком и четвртком, од 10 до 12 сати.
– Ово је само показатељ да су Град Кикинда и удружења са подручја града препознати као сигурни и добри стратешки партнери са вишим нивоима власти. Град је усвојио Локални акциони план за родну равноправност за период од 2024. до 2026. године, а његова примена је и у подршци удружењима у оваквим активностима. Ову праксу имали смо и у претходном периоду и наставићемо је и у будућности – навео је Раду.
Радионице су намењене, пре свега, женама из сеоских средина, напоменула је председница Удружења жена града Кикинде, Снежана Наранчић Јањиловић.
– Циљ пројекта и ових радионица је да се женама из села помогне да се економски осамостале, да им се укаже на нове начине да остваре неки приход или да се упусте у предузетничке воде јер у селима нема много пословних прилика за њих. У радионицама планирамо да за израду веза, предмета и одевних предмета, обучимо 30 жена. Вез је заступљен у многим сегментима, чак и у високој моди и одувек је био присутан, радиле су га и жене из најнижег сталежа и краљице. У прошлим временима, девојка није могла да се уда ако нема везене пешкире у миразу – каже председница Удружења и истиче да је значајан аспект пројекта и очување и преношење народне традиције млађим генерацијама.
Радионице ће се одвијати у наредна два месеца и радиће се у мањим групама, како би се полазнице што боље обучиле. За наредну годину, најављују из Удружења, у плану је да конкуришу са сличним пројектом, али намењеним деци основношколског узраста, чиме ће се осигурати очување ове изузетне вештине и уметности израде рукотворина.