Због планираних радова на водозахвату у понедељак 10. фебруара, без воде ће бити мештани Банатског Великог Села од 8 до 16 часова, саопштено је из ЈП „Кикинда“.
За све информације доступан је телефон Позивног центра овог предузећа: 062 88 44 888.
Igor Crnogorac
Чланови Ловачког удружења „Фазан” у Новим Козарцима организују акцију садње шуме у овом месту.
– На нашу иницијативу, од Града добијамо око хиљаду садница багрема и јасена које ћемо засадити на ободу села, у близини језера Стрелиште, на месту које ловци зову „Перино језеро“. Позвана су сва удружења и мештани да се одазову и учествују у акцији која ће се одржати у току овог викенда, у суботу и у недељу – каже председник Ловачког удружења, Марко Ћулибрк.
Сутра (субота) скуп је у 8 сати у Ловачком дому, одакле ће се ићи на локацију на којој ће бити посађене саднице и на којој су, како наводи Ћулибрк, већ припремљене рупе.
Прошле године акција садње била је одржана на имању Лисовић у овом месту.
С. В. О.
Прелиминарне ранг-листе за упућивање пензионера на бањску рехабилитацију биће објављене у среду, 5. марта на огласним таблама удружења пензионера, Дирекције Фонда за пензијско и инвалидско осигурање (ПИО), Покрајинског фонда и филијала Фонда ПИО.
Огласом Фонда ПИО предвиђено је да од 6. марта, па у наредних пет радних дана, дакле до 12. марта, пензионери који имају примедбе на ову листу могу да уложе приговор.
Комисија има рок од пет дана да размотри поднете приговоре, а коначне ранг-листе биће објављене 18. марта.
На бањски опоравак ће бити упућено 22.100 пензионера, који ће моћи да бирају између 26 бања, међу којима су, од ове године, и Матарушка и Богутовачка бања.
Очекује се да први пензионери на рехабилитацију буду упућени у априлу.
(Извор: РТВ)
Свака реч учитељице Марије Драгин, рођене Албулов, обојена је топлином, мудрошћу и посвећеношћу. Деценије рада са децом су успомене које препричава са сјајем у очима и снажном емоцијом. Њени ђаци – или, како их она зове, „моја деца“ – предложили су да јој се у децембру додели Награда Града “за живот посвећен образовању”. Та деца, сада одрасли људи, сакупила су потписе – више од стотину њих – и осигурала да њихова учитељица добије заслужено признање.
– Била сам пресрећна када су ми јавили. Једна ученица ми је послала поруку: “Честитам на награди, али ниједна награда није достојна Вас, Ви сте наш дар”. Тада сам помислила – да ли игде у свету постоји бака која прима овакво признање? – каже учитељица Марија. – У контакту сам са својом децом. Из сваке генерације имам оне који ми се јављају и обавештавају ме – родило им се дете, унуче, траже рецепт, дођу да им саставим неки документ.
„Tеби, величанствено ђаче“
Учитељица Марија је, по одласку у пензију, за сву своју децу, написала књигу „Читање детињства“ – разредна настава у успоменама коју су, као стручно-педагошко дело, одобрили Матица српска и Педагошки факултет у Сомбору.
– Инспирација за књигу су моја деца. Књига говори о нашим дружењима, о томе како треба да виде, чују и осете природу и живот. Са њима је све то лако и пријатно јер су она најпрефињенија и најчистија бића. То се урезало у њихово памћење и они то сада преносе на своје породице. Написала сам им да бих волела да постану добри људи, али да у души остану деца. Нема чистијег створења од детета.
У књизи је и Учитељска заклетва коју је сама написала и у којој, између осталог, пише: „Обавезујем се да ћу, као учитељ просвете и живота, отварати душу детета за лепоту и доброту… Делићу осмехе за праву љубав која настаје као љубав на љубав… Теби, величанствено ђаче!“.
Четири деценије посвећености
Дочекује ме на капији: „Морамо прво да се изгрлимо. Ја увек тако почињем“. Радосна, драга.
– Када сам отишла у пензију, 2001. године, позвала сам све моје ђаке на прославу у Хотелу „Нарвик“. Мој син је одмах рекао: “Мама, то је утопија, да сакупиш 10 генерација, више од 300 ученика”. Данима сам листала Матичне књиге, обавестила сам све које сам нашла и рекла им да пронађу остале. И дошли су, са свих страна, из иностранства, било је одсутно само њих 19. Најмлађи су били завршили први разред, а најстарији су имали 46 година. Пожелела сам да одржим још један час, да их видим све. Можете ли да замислите, тачно 298 ђака? Седели су по генерацијама. Некако сам пронашла оно старо школско звоно што је као клепетуша и тако је почео час, као те прве године моје каријере, 1964. Донела сам и прави дневник који сам назвала „Дневник љубави“, у њему су сва моја деца. Онда сам их прозвала – први ђак је био Азап Драган, а последњи Наумовић Денис. Рекла сам им: “Децо, тридесет седам година сам ја попуњавала рубрике, ове ноћи дневник је ваш”. И свако је написао посвету. Тај дневник је увек поред мене.
И док се присећа првих дана у учионици и прича о томе како је, као двадесетогодишњакиња, стала пред разред са 43 ђака, листа свој дневник успомена, по ко зна који пут.
“Били су у школи и кад немају наставу”
– Чим сам завршила Учитељску школу у Вршцу добила сам посао у школи „Иво Лола Рибар“ у Новим Козарцима. Тамо сам радила 14 година, затим у школи „Фејеш Клара“, и две године у Школи за образовање одраслих при Радничком универзитету, укупно 37 година за катедром. Мој супруг Никола био је наставник, такође у Новим Козарцима, тамо смо се упознали. Мој син је просветар, и снаха, и унука, више од сто година је наша породица у просветарској струци, ето колико смо сви посвећени деци. Али свега овога не би било, да није било мог супруга. Ја сам била јако тиха и стидљива. Он је то препознао и он је изнедрио ове моје особине. Много значи то с ким живите – закључује. – Када помислим на 1964. и на 2001. годину, када сам отишла у пензију, то не може да се упореди. Просветни радници су раније били много више поштовани. И чим родитељ да своје дете учитељу у руке, могао је да буде сигуран да учитељ неће погрешити. Нажалост, у нашим наставним плановима нема пуно васпитних задатака. А ја сам на томе много радила, нарочито на стварању колектива, јер једино тако је све решиво.
Деца су препознавала ову посвећеност – била су уз њу и ван наставе.
– Моја деца су волела да долазе у школу. Када имам допунски час, дођу и они којима то није потребно. Кажу: „Ми ћемо седети назад док ви радите, нећемо сметати“. И ја сам бринула о њима. Када смо били на Златибору, купила сам теглу боровог меда. И ујутру, кад устану, још у пиџамицама стану у ред са пластичним кашичицама, прилазе један по један и као лашчићи отварају уста. Ту слику никада нећу заборавити. На Златибор сам носила и апарат за „бакин колач“ – увек сам имала један кофер са стварима за децу и један мањи, за себе и супруга који је ишао са нама. И онда сви правимо колаче. Децу само треба заинтересовати, онда су мирна и све ће да ураде.
Није то све што је учитељица својој деци носила на “школу у природи” и на излете. Како би била сигурна да ће на сунцу баш сви бити заштићени, са својом сестром је сашила шешириће за све њих – зелене за дечаке, наранџасте за девојчице.
– Шиле смо их од оног платна за прозоре – каже. – А да би сви имали и своје торбице, и то сам им сашила, и извезла. Чувала сам их за сваку своју генерацију.
Како су је прозвали Мајка Тереза
– Било је то једне године када је требало да идемо на Златибор, у „Школу у природи“. У разреду ми је једна трећина ђака била сиромашна и њихови родитељи су се изјаснили да не могу да плате. Отишла сам код директора и рекла му да ни ја не идем. Предложила сам му да тражи паре, рецимо од фабрике „Тоза Марковић“, тада је то била јака фирма. Он каже: „Марија, дајем ти зелено светло“. И ја напишем молбу и сви одемо на Златибор. Директор ме је прозвао Мајка Тереза – смешка се учитељица присећајући се овог, као и свих догађаја, до детаља. – Чуда смо стварали.
Као и успомене. Од првог дана, од првог до последњег ђака.
– Сваки пут када добијем први разред, на почетку године ја им одсечем праменчић косице и залепим у своју свеску. Свако моје дете имало је своју страницу на којој су белешке о њему. Пратила сам њихов напредак до четвртог разреда, а после су ми неке њихове разредне старешине тражиле да виде те белешке. То је мој именик какав нема нико на свету – само окренем страницу и видим име и лик детета. Сваког од њих.
И мајком свих ђака
– Имала сам једну девојчицу у селу, приметила сам да има проблема са видом, али отац је био алкохоличар, лоша је била ситуација у породици. Сваког дана сам је водила у Кикинду на лечење, и успела сам да јој спасим вид. Удала се, родила троје деце, и много година касније, дошла је код мене, тада сам већ радила у граду, каже, хоће своју најстарију девојчицу да упише код мене. Учила сам јој и треће дете. А замислите, шта би било да јој нико није помогао? Како би била срећна, како би оставила траг?
За једног свог дечака који је, такође, могао да остане без вида и којег нису водили код лекара, нашла је везу у Очној клиници у Београду, одакле је њена мајка. Данас само носи наочаре, ради у ливници, каже.
Нису деца никада крива
– Питали сте ме да ли постоји разлика између сеоске и градске деце. Чини ми се да су градска деца више размажена, али нису она крива за то, него родитељи. Никада деца нису крива. Првих година у школи имали смо тучану пећ у учионици, па до краја наставе нема довољно дрва, ми отворимо вратанца, и онда искачу варнице. То је била таква радост! А замислите данас – дете мора да има некакав посебан телефон, неку марку. У ствари је мало потребно, јако је мало потребно, да деца буду срећна.
Родитељима сам знала да кажем да није увек важно да дете буде одличан ђак, или најбољи. Много је важније да у њих усадимо лепе људске особине и врлине. Јако је важно да дете зна да заплаче над туђом несрећом или тугом. Или да се радује са другом. Или да подели ужину. Па чак и да шапне. Неки родитељи су ме питали зашто то дозвољавам. Па знате, ако дете види да његов друг не зна, а потребна му је можда само једна реч или слово, треба да му да подршку. И онда ја то „не видим“. Нека је шапнуо!
С. В. О.
Туристичка организација Града у суботу, 8. фебруара организује Фебруарски базар. На градском тргу своје производе ће, као и увек, понудити мали произвођачи, занатлије и чланови удружења из Кикинде и околине. Базар ће трајати од 10 до 16 сати.
Од 1. фебруара важиће нове, веће основице дневне новчане накнаде за незапослене као и највиши и најнижи износ ове накнаде, саопштила је Национална служба за запошљавање (НСЗ).
Како је наведено на сајту НСЗ-а, нова основица дневне новчане накнаде биће 1.467, 50 динара, док ће најнижи месечни износ новчане накнаде износити 32.858 динара, а највиши 76.169 динара.
До сада је основица дневне новчане накнаде била 1.407 динара, а најнижи и највиши месечни износ новчане накнаде 31.503 и 73.029 динара.
НСЗ истиче да су нови износи, сходно Закону о запошљавању и осигурању за случај незапослености, усклађени са годишњим индексом потрошачких цена у 2024. години који, према подацима Републичког завода за статистику, износи 104,3.
Право на новчану накнаду имају незапослени који остану без посла, или им престане социјално осигурање, а били су обавезно осигурани за случај незапослености најмање годину дана непрекидно, или са прекидима у последњих годину и по дана.
Ову привремену финансијску помоћ која се исплаћује за случај незапослености, у Србији је према подацима Националне службе за запошљавање, у децембру, који је последњи статистички обрађен, примило је 27.321 незапослених.
Током фебруара, поводом обележавања Дана државности, очекују нас три нерадна дана. То су 15. 16. и 17. фебруар, односно субота, недеља и понедељак. Овај државни празник ове године је “пао” тако да слободни дани могу да се споје са викендом.
Ове године рачуница је таква због одлуке Владе да, ако један од датума када се празнују државни празници Републике Србије „падне“ у недељу, не ради се првог наредног радног дана.
(Извор: “Дневник”)
Основни износ дечјег додатка који се исплаћује родитељима и старатељима по детету од 1. јануара ове године је 4.299,63 динара, а за самохране родитеље и старатеље је за 30 одсто већи и износи 5.589,5 динара.
Дечји додатак за родитеље деце са сметњама у развоју и инвалидитетом, као и за децу која остварују додатак за помоћ и негу другог лица, овај додатак је од јануара 6.449,45 динара или за 50 одсто већи од основног износа, док је за дете које испуњава услове за повећање по више основа, тај додатак 7.739,33 динара, што је 80 одсто више од основног износа.
Министарство за бригу о породици и демографију донело је решење да се од 1. јануара 2025. примењују и нови цензуси за остваривање права на ову врсту социјалне помоћи, односно одредило је нове границе прихода по члану породице.
Да би породица остварила право на дечји додатак, њен просечан месечни приход по члану домаћинства у претходна три месеца не сме прелазити 12.898,88 динара, прецизније то је основни цензус за остваривање права на дечји додатак.
За самохране родитеље та граница прихода је 16.768,55 динара, а за самохране родитеље као и за старатеље деце са сметњама у развоју и инвалидитетом, под условом да дете не користи услуге смештаја граница је 15.478,60 динара.
Цензуси за остваривање права на дечји додатак и износ дечјег додатка усклађују се 1. јануара и 1. јула, почев од 2019. године, на основу података Републичког завода за статистику са кретањем индекса потрошачких цена на територији Србије у претходних шест месеци, а њихове номиналне износе утврђује решењем министар надлежан за социјална питања.
(Извор: РТВ)
Акредитовани програм стручног усавршавања под називом „Помозимо детету да превлада депресију“ реализован је за запослене у Предшколској установи „Драгољуб Удицки“ у Кикинди. Циљ трибине био је да се васпитачи упознају са карактеристикама дечије депресије, њеним узроцима, симптомима и могућностима превазилажења.
Аутор и водитељ трибине била је психолог Бранка Граховац, која је трибину започела тестом самопроцене симптома депресије код самих учесника-васпитача.
– Тест не дијагностикује депресију, већ указује на симптоме на које треба обратити пажњу и, такође, служи за самоанализу. То је био основ за дискусију кроз низ питања о препознавању и реаговању на понашања која могу да указују на депресију – објаснила је.
Она је нагласила да депресија може бити присутна код предшколске деце, али да се симптоми често преклапају са другим стањима.
– Мање од један одсто деце овог узраста заиста развије депресију, али је важно да се препознају симптоми који могу да прерасту у депресију у каснијем узрасту – навела је и представила симптоме у овом, раном узрасту, међу којима су емоционални поремећаји, анксиозност, повећање агресије, поремећај концентрације, пасивност, нестабилност и немир, хиперактивност, изолација и различите соматске тегобе попут болова у стомаку.
Додала је да се депресија може манифестовати и код беба: престанак добијања на тежини, проблеми са јелом и спавањем, дете често плаче, вришти, изостанак психомоторног развоја, недостатак интересовања за дешавања у околини, одсуство комуникације.
– Симптоми депресије код адолесцената укључују проблеме са апетитом, потешкоће са спавањем, лошије оцене у школи, тешкоће у комуникацији, пад интересовања за хобије и дружење, губитак енергије, мањак самопоуздања и размишљање о смрти. Депресију код адолесцената је теже препознати јер су промене расположења честе у том узрасту – напоменула је.
Посебна пажња посвећена је факторима ризика и заштитним факторима менталног здравља код деце. Према речима предавача, кључну улогу у превенцији имају родитељска подршка, отворена комуникација, подстицање самопоуздања и здраве навике.
– Важно је укључити се у живот детета, показати му наклоност, издвојити време за разговор, али и избећи претерану контролу како бисмо подстакли његову независност. Утврђивање породичних правила такође је битно, као и промовисање здравих навика, смањење конфликата у домаћем окружењу, избегавање негативних реакција на понашање детета, помоћ у препознавању емоција и конструктивном решавању сукоба – поручила је Бранка Граховац и навела заштитне факторе.
– То су родитељска брига за дете, самопоуздање, самопоштовање, социјалне вештине, ефикасне стратегије суочавања са стресом, вера и религиозност.
Трибина је реализована у сарадњи са Центром за стручно усавршавање, а због великог интересовања, одржана је у сали Високе школе струковних студија.
С. В. О.
Рок за плаћање пореза на имовину за први квартал 2025. године за физичка и правна лица и предузетнике истиче у петак, 14. фебруара.
Грађани треба да уплате аконтацију која је једнака износу пореза за четврти односно последњи квартал прошле године. Новим решењем за порез органа јединице локалне самоуправе који пореским обвезницима треба да буде достављен, уколико се утврди већи износ обавезе него што је плаћена аконтација, разлику је потребно уплатити у року од 15 дана од дана достављања решења.
Према Закону о порезима на имовину, порез на имовину се плаћа тромесечно, у року од 45 дана од почетка тромесечја. Прва рата се уплаћује до 14. фебруара, друга до 15. маја, трећа до 14. августа, а четврта до 14. новембра. Камата за кашњење износи 16,5 одсто.
Осим затезне камате, порески обвезници могу да буду и прекршајно кажњени за неплаћање својих обавеза, а санкција за тај прекршај је 5.000 динара за физичка лица.
Плаћање пореза на имовину је законска обавеза свих грађана који на своје име имају уписану некретнину или земљу, а висина годишњег пореза зависи од величине имања и износа стопе пореза на имовину коју одређује свака локална самоуправа у Србији, преноси Танјуг.
(Извор: “Политика”)