Igor Crnogorac, аутор са Кикиндски портал

Трибина: Од ученика Економске школе до успешног стручњака

Igor Crnogorac November 9, 2022

У Економско-трговинској школи у понедељак је, после две године паузе због пандемије, одржана трибина под називом „Од ученика Економске школе до успешног стручњака“. За матуранте смера комерцијалиста, трибину су организовали професори економске групе предмета, Дубравка Варађанин и Станислав Завишин.

Стручне трибине у овој школи организују се како би се ученици упознали са изазовима и приликама у нашем привредном окружењу. Своја искуства о трендовима у економији пренели су гости, некадашњи ученици Школе, Дијана Рацков, професор математике, запослена као старији
ревизор у Компанији А1 у Београду, и Томислав Јовановић, дипломирани економиста, менаџер у ДОО „Промедиа“ у Кикинди.

Гости су говорили о својим мотивима да упишу Економско-трговинску школу и закључили да је то био прави избор јер им је обезбедио добру основу за даље школовање, каријеру и будућност, уопште. Истакли су да је веома важно имати економску, односно финансијску писменост.

Препорука бивших ученика матурантима је да треба да студирају, уколико имају амбиција и материјалних могућности, као и да је веома важно да се континуирано усавршавају, да волонтирају у предузећима и организацијама, како би стекли искуство које ће им помоћи приликом запошљавања. Такође је представљено како треба да изгледа савремени CV и како се припремити за разговор за посао.

И ова трибина уприличена је како би ђаци лакше сагледали своје развојне могућности и пронашли сопствене путеве ка успеху, кажу у Економско-трговинској школи у Кикинди.

Зашто Јовановића има највише и да ли ће попис показати да нека презимена више не постоје

Igor Crnogorac November 9, 2022

Резултати пописа показаће, између осталог, и која су српска презимена најзаступљенија, али и која нестају јер нема потомака у тим породицама.

Када су у питању најчешћа презимена, статистика се, вероватно, неће знатно променити. Резултати са прошлог пописа показују да десет најчешћих презимена носи преко 700 хиљада становника Србије. Презиме Јовановић је најзаступљеније и има га више од 120 хиљада грађана.

Најчешћа презимена у Србији су патронимска, настала по имену оца, каже Бранко Тодоровић, секретар Друштва српских родословаца “Порекло”.

“По заступљености то су Јовановић, Петровић, Николић, Марковић, Ђорђевић, Стојановић, Илић, Станковић…”, наводи он.

Српска презимена су, најчешће, настајала по имену оца, али постоје и други случајеви, када су настајала по мајци, занимању или карактерној особини.

“Презимена су настајала по имену мајке углавном када се отац није знао или је дете ванбрачно. Матронимска презимена су, на пример: Марић, Росић, Даничић. Презимена настала по занимању су Ковачевић, Поповић, Војниковић. Могу настати и по некој карактерној или физичкој особини појединца. Потомци слабовидог човека би се у прошлости презивали Ћоровић”, објашњава он.

Учесталост одређених презимена је директна последица политичке одлуке у Кнежевини Србији.

“Кнежевина Србија је, до 1851. године имала праксу, наслеђену из турског периода, да се презимена мењају из генерације у генерацију. Онда је кнез Александар Карађорђевић те године донео наредбу којом је установио стална презимена код становништва Кнежевине Србије. То је значило да се презимена више не могу мењати из генерације у генерацију и тада људи узимају презиме по најстаријем живом претку из породице. Велики број становника на том простору, где је највећа концентрација српског становништва, узео је презимена по дедовима. У то време је најчешће име било Јован или Петар и тако се у једном тренутку десило да је мноштво људи понело презиме Јовановић, Петровић, Ђорђевић. Даљом прогресијом, до данашњих дана, они су издоминирали у односу на нека друга, ређа презимена”, каже Тодоровић.

На основу самог презимена није могуће установити порекло појединца. Међутим, у многим примерима, порекло је сасвим јасно.

„Ко носи презиме Херцеговац, за ту особу се може рећи да је његов предак вероватно био пореклом из Херцеговине, или Ердељан, да је пореклом из Ердеља, или Печујлија, који је из Печуја пореклом. Постоје и презимена са географским називима, нарочито у Мађарској, још од 16. века. Према пописима, имате често презиме Хорват, Бошњак, Рац, и та презимена одређују и географско порекло људи који их носе – Хорват да је човек дошао са простора Хрватске, Бошњак са простора Босне, Рац са простора Рашке или Србије”, каже он.

“На овом попису становништва вероватно ће се видети и да ће нека презимена нестати, ако их је носио мали број особа. Ишчезнуће јер се број становника наше земље смањује. Нека ретка презимена где имате једну породицу или мали број њих који га носе, могуће је да ће се угасити и да их више неће бити“ – објашњава Тодоровић, а преноси „Спутник“.

Према неким изворима, српска презимена која су готово сасвим ишчезла су: Гале, Голо, Прерад, Педала, Пеш, Ротула, Ћук, Екмечија, Маргета, Скавела, Каришик, Зубац, a најзаступљенија су била у Босни.

Мунимагарац је ишчезло српско презиме из Далмације и најјужнијих делова Лике, које је у 18. веку евидентирано у више села. Заједно са презименима Муникравић, Мунижаба, Муниврана и Муникоза, вероватно је настало од старе речи “мунути” (ударити, ошинути). Презиме Мунимагарац сасвим сигурно није постојало у 20. веку, а највероватније је ишчезло средином 19. века.

Ухапшен осумњичени за нелегалну продају огревног дрвета

Igor Crnogorac November 9, 2022

Припадници Министарства унутрашњих послова у Кикинди ухапсили су М. В. (1993) из Чоке, због постојања основа сумње да је извршио кривична дела недозвољена трговина и прикривање.

Полиција је у његовом дворишту пронашла око 150 кубних метара огревног дрвета које је, како се сумња, намеравао да прода иако нема потребне дозволе за бављење трговином.

Такође, М. В. се сумњичи да је дрво набавио од особа за које је знао да су их бесправно секле. Полиција је једног од њих, шездесетдвогодишњег мушкарца, затекла са моторном тестером у шуми поред Тисе.

Против шездесетдвогодишњака биће поднета кривична пријава Тужилаштву због постојања основа сумње да је извршио кривично дело шумска крађа,

М. В. је одређено задржавање до 48 сати и он ће, уз кривичну пријаву, бити приведен Основном јавном тужилаштву у Кикинди.

Прожимање уметности – Трио виолина „Аниме“

Igor Crnogorac November 8, 2022

Културни центар је, под покровитељством СОКОЈ-а, Кикинђанима приредио изузетан и ретко виђен музички догађај. Концерт дела савремених композитора, са наменски писаним сонатама, извеле су уметнице из Новог Сада и Београда, Трио виолина „Аниме“.

„Рефлексија уживо“ назив је компакт диска и концерата којим га промовишу три уметнице из Новог Сада и Београда: Душица Младеновић, Мина Младеновић и Марина Поповић.

– Процес траје 15 година, а започела га је Душица Младеновић када је основала трио виолина – каже Мина Младеновић. – Када је трио исцрпео сав репертоар за нестандардни састав, питала је композиторе да напишу дела за њих. Између осталих, одазвали су се српски композитор, академик Дејан Деспић, и композитор из Ирске, Ијан Вилсон. Душица је, затим, добила идеју да оба композитора напишу сонате за исти инструментални састав – за соло виолону и за трио, како би њихова дела могла да се упореде. Тако смо добили веома занимљив репертоар у којем могу да се упореде две уметничке поетике аутора који припадају различитим генерацијама и поднебљима.

Бројна публика у Културном центру имала је прилику да слуша Деспићеве Сонату за соло виолину, оп. 85, у извођењу Душице Младеновић и Сонатину В-А-С-Н за три виолине, оп. 185, и дела ирског композитора Ијана Вилсона: Сонату баладу и композицију под називом „1927“ у току које се емитују анимације слика немачко-швајцарскog сликарa Пола Клеа, за сваки став по једна којом је аутор био инспирисан.

ЦД „Рефлексија уживо“ издао је, 2019. године, београдски „Метрополис“. Пре пандемије, Трио „Аниме“ успео је да га промовише само у Ирској, а сада је у току и концертна турнеја по градовима Србије.

У „Школи отвореног срца“ свечано обележене 72 године рада: Кад је школа дом

Igor Crnogorac November 8, 2022

Било је данас и свечано и емотивно у школи „Вук Караџић“. Награђени су најуспешнији ученици и у пензију је испраћена дугогодишња директорица, Оливера Лазић.

На приредби у фискултурној сали ђаци су приказали своје таленте у инсценацијама из живота Вука Караџића и приказу народних обичаја, а наступили су и хор и музичке секције Школе.

– Данас је централни дан, иначе Дан школе обележавамо читаве седмице – сутра је спортски дан, угостићемо ученике других основних школа, а у четвртак имамо маскенбал за ниже и игранку за више разреде. Иначе, целе недеље ђаци прикупљају храну као помоћ угроженим суграђанима – рекао је директор, Иван Пантелић.

На свечаности су награђени ђак генерације, Богдан Дејановић, и спортиста генерације, Тадија Станишић. Уручена су и признања из фонда „Велинка Тешин”, за најбоље резултате из српског језика и књижевности. Књиге су добили: Маријана Миланов, Јустина Марковић, Богдан Дејановић, Богдан Завишин и Доротеа Бореновић.

Богдан Дејановић, сада ученик друштвено-језичког смера у Гимназији „Душан Васиљев“, двоструки је лауреат за школску 2021/2022. годину.

– Мислим да сам награде заслужио успесима на такмичењима из историје и књижевности, а пре свега јер сам имао добар однос према друговима и наставницима. Знање из основне допринело је и мом бољем старту у средњој школи – каже Богдан.

Прослави су присуствовали и директори других школа, пензионери колектива и градски челници: градоначелник Никола Лукач, Валентина Мицковски, у Градском већу задужена за културу и образовање, и Богдан Тасовац, секретар Секретаријата за социјалну заштиту.

– За мене је увек емотивно када дођем у ову школу јер смо је похађали и ја и чланови моје породице. Сигуран сам да ће нови директор, утабаним стазама, са изузетном децом и одличним наставним кадром, омогућити још боље услове за стицање знања. Деци поручујем да „краду“ знање, да се друже, како би са лепим успоменама на своју основну школу постизали успехе у будућности – рекао је градоначелник Лукач.

Посебно емотивни тренуци били су приликом приказивања филма о сада већ бившој директорици, Оливери Лазић, која је путем успеха Школу водила две деценије.

– Први пут сам данас у зграду ушла са позивницом – каже директорица у пензији. – Срећна сам што видим сва драга лица људи са којима сам сарађивала. У основи нашег успеха био је добар однос са колегама. Имали смо веома добру сарадњу, увек смо били врло јединствен колектив. И наша многобројна дружења била су корисна, на њима смо добијали идеје за рад и у томе су били наша покретачка снага и успех.

Оливера Лазић је новом директору „Школе отвореног срца“ пожелела успех и да га у послу води љубав.

Историјат школе

Основна школа „Вук Караџић”, једна од најстаријих у Кикинди, основана је 1950. године, као једна од четири осмолетке и носила је назив Осмолетка бр. 2. На самом почетку имала је седам разреда: четворогодишњу школу и три разреда Пуне кикиндске гимназије. Већ 1952. у њој је било свих осам разреда и преименована је у Осмолетку ,,Вук Караџић“.

У том периоду Школа је имала и два одељења забавишта, комбиновано одељење на Пољопривредном комбинату „Банат“, а њен простор користила је и Школа за ученике у привреди. Школа се налази у згради која је саграђена 1890. године и у потпуности је прилагођена наставном процесу.

Нова песничка манифестација – Вече сећања на Николу Васића Тополовачког

Igor Crnogorac November 7, 2022

Вече сећања на Николу Васића Тополовачког, оснивача Књижевног клуба „Душко Трифуновић“ у Кикинди, песника и сликара, окупило је, у Културном центру, поштоваоце његовог дела. Успостављајући нову традицију, песници ће се сваке године окупљати на рођендан пријатеља, каже председник Клуба, Миодраг Бркин.

– Никола Васић Тополовачки оставио је неизбрисив траг у уметности – своју поезију и ликовне радове. Чувамо га од заборава и зато смо одлучили да сваке године доделимо плакете за уметнички рад.

Нова песничка манифестација установљена је на иницијативу Немање Савића, новинара и књижевника из Зрењанина, пријатеља Тополовачког. Савић је и један од добитника прве плакете манифестације.

– Дела остају да сведоче о његовом уметничком стваралаштву, а ми сведочимо о томе какав је Никола био човек – великодушан и велики пријатељ. Изузетна ми је част што сам први славодобитник овог великог признања – каже Савић.

Савићу је припала плакета као члану подружнице Клуба за подручје Зрењанина, Житишта и Равног Тополовца, родног места Николе Васића. Друга равноправна награђена је Снежана Томин, песникиња из Кикинде.

– Призњање ми је веома важно као потврда вредности мог рада и да бих могла да наставим да пишем. Никола је био мој ментор и пријатељ, заједно смо основали Клуб, много ми је помогао на мојим почецима. Била сам на челу Клуба после њега и тада сам му још обећала да ћу одржати његов рад и да ћемо трајати – каже Снежана Томин.

Никола Васић рођен је 1956. године у Равном Тополовцу. Дуго година живео је у Кикинди у којој се и афирмисао као песник и сликар. Објавио је девет књига поезије којом је сликао родну равницу. Последња је збирка „Безмерни доказ“. Био је и главни и одговорни уредник књижевних новина „Наша реч“, покренуо је Књижевни маратон у Кикинди и Зборник радова посвећен Душку Трифуновићу.

Да његово дело траје показало се и на Вечери сећања које је окупило бројну публику. Чланови Клуба говорили су његову и своју поезију, а изложени су и ликовни радови Тополовачког.

– Иницијативу за одржавање песничке Вечери сећања, у Културном центру прихватили смо са задовољством. Никола Васић је био запослен неколико година у овој установи, наша је дужност да га се сећамо на овај начин, као дивног колегу, уметника и човека – каже Тања Ножица, заменица директора Културног центра.

Књижевни клуб „Душко Трифуновић“ има петнаестак чланова. Редовно организују песничке вечери, посете и гостовања са побратимским клубовима. У Клубу кажу да радо примају нове чланове, све чија лепа реч налази свој уметнички пут.

Митровдан

Igor Crnogorac November 7, 2022

Православни верници сутра обележавају Митровдан, празник посвећен Димитрију Солунском, античком заповеднику Солуна који је страдао због ширења хришћанства. Митровдан је на петом месту на листи највећих српских слава.

Верује се да, уочи Митровдана и Ђурђевдана, треба свако да је код своје куће, иначе ће преко целе године ноћивати по туђим кућама. Овај дан познат је и по томе што су се хајдуци тада растајали да би негде презимили и поново се састали о Ђурђевдану – „Митровданак, хајдучки растанак, Ђурђевданак, хајдучки састанак“.

Верује се да нас, ако је на Митровдан облачно, чека топла зима. Уколико је ведро, зима ће бити оштра.

Завичајне приче професора Вуце

Igor Crnogorac November 7, 2022

Предања старијих могу да буду поучна и занимљива, али и добар путоказ новим генерацијама, сматра познати кикиндски професор физике, доктор наука Петар Вуца. Управо то му је и био мотив да, у својим пензионерским данима, изда књигу под називом „Приче у селу Наданићима“. Наданићи су село код Гацка где је аутор рођен и у којем је завршио основну школу. У Гацку затим похађа гимназију, одлази у Нови Сад на студије и, као професор физике, стиже у Кикинду, у којој живи и данас.

Поред бројних стручних радова, др Вуца посебно је поносан на своју књигу „Сунчани часовници Војводине“, која је имала три издања. Последња, књига завичајних прича, настала је, каже, спонтано. То је збирка анегдота које је, браћи и њему, када дођу у село на одмор са студија, преносио отац Вукота.

– Његове приче биле су нам забавне јер су говориле о људима и догађајима из прошлости. Мој отац је био изузетно начитан, бистрог ума све до смрти, а ја сам их све запамтио. Било би ми жао да се та сећања загубе, зато сам их ставио на папир.

Радове је прво послао својим колегама, који су га подржали. Затим је три његове приповетке објавио часопис за књижевност „Нова зора“, што је др Вуцу обрадовало и охрабрило да настави да пише и да објави књигу.

– Приче се допадају и људима из мог краја и људима овде. Посебно ми је драго што ће остати за неке нове генерације, да знају ко је у Гацку, у мом селу, Наданићима, писао, бележио анегдоте о томе како су се људи лечили, када су стигли први грамофон и први магнетофон у село, зашто је вир добио име једне девојке, како се косило косом, тога данас више нема – каже др Вуца. – Видим да, све чешће, моји вршњаци записују догађаје из својих места јер нема више људи који могу да их испричају. Сматрао сам да треба да их запишем у знак захвалности родитељима и мом селу.

Збирка „Приче у селу Наданићима“ садржи двадестак приповедака: „Моба“, „Бан“, „Нисам нешто добар“, „Ко Миро из обојка“, „Момачка моћ“, само су неке од њих. Иако написане као анегдоте, веома су поучне за младе нараштаје, сматра др Вуца.

– Оне говоре о начину живота, о добрим комшијским односима, о томе како су млади доживљавали и односили се према новим стварима. У мом селу био је мото да је важно да су људи поштени, радни, да се образују. Велики број мештана завршио је студије, из тог малог села потекла су четири доктора наука и професора универзитета, међу којима сам и ја. Вежу нас те приче и данас кад се чујемо и видимо.

Збирка, коју је сам издао, може да се купи у Фотографској радњи „Сретеновић“ у Кикинди. Читавог живота бавио се науком, предавао у средњој школи и на универзитету и поносан је, додаје, на изузетне резултате које постижу његови ученици. Данас су му, поред писања, преокупација и воћарство и пчеларство. Када би се вратио у Наданиће, каже, бавио би се и сточарством. И свакако сабирао приче о прошлим генерацијама, за оне које тек долазе.

Кисели купус – народна медицина и тајна

Igor Crnogorac November 6, 2022

Да је кисели купус здрав, знали су и Кинези пре 2.000 година. Претпоставка је да се основни рецепт задржао до данас. Ове јесени, у сезони стављања купуса у каце, за промену, проверили смо како то ради домаћин – Милош Јездић из Нових Козараца.

– Не знам шта ту има да се прича – ставиш купус, со, воду из чесме и, здраво – каже Милош, за почетак и за крај приче.

Ипак, у даљем току разговора, добили смо и неке детаље. Милош годинама, да не кажемо деценијама, купус ставља у једну кацу од 120 литара, што је за њега, самог, довољно. „Треба то и појести“, каже. А не може се стално јести само купус.

Иако је добро познато да је футошки шампион међу купусима, изгледа да и ова акција стављања зимнице, последњих година, добија локалпатриотске димензије.

– Купус сам купио у Руском Селу, бирали су ми све исте главице. Овде су ми се неки бунили, да то не ваља, да треба да га имамо различитих димензија, али човек је хтео да ми учини и мислим да је одличан. Ову врсту купуса ми зовемо „мелез“, не знам зашто, али ми се свиђа што је наш, са домаћег терена, са црнице. Они тамо у Футогу имају друкчију земљу, њима успева тај њихов, на нашој земљи не буде добар. Некада су овде, по селу, возили на приколицама тај футошки и продавали га. Овај што продају упакован, тврд је као опанак, а кад ми ставимо овај наш, мекан је, леп, предиван. Данас смо га и кували за ручак, са говедином и овчетином с ражња.

Милош је, као и сваке године, купио 70 килограма купуса, али је сада морао да дода још једну кацу јер је било мало отпадака. Што је одлично, јер се та, мања каца, сместила у кухињу, где ће се и брже укиселити. Купус за дуже кишељење стављен је, по прописима, у споредну просторију без грејања и прогнозе су да ће бити спреман за месец или два.

– Кувам га са свињским костима, кожуром, сувим месом, коленицама. Некада давно, када се од свиње ништа није бацало, сушила су се, па кувала свињска црева, и стављала у купус. Коленице и шунка додавале су се само кад имамо госте. Сада се бацају и црева и кожура и уши, пола свиње бацимо.

У припреми купуса за зиму, и Милош и његова екипа имају своје мале тајне које не одају никоме. Заправо, не одају рецепт уопште, једино што смо успели да начујемо je “два одсто”. Такође, не обазиру се много на препоруке стручњака. Купус се не претаче ако нема славине. А нема. Зато ће и расол бити у употреби, ако буде бистар.

И док нутриционисти тврде да је кисели купус добар због „лековити“ бактерија које облажу црева и јачају имуни систем, а размножавају у току ферментације, да чак подстичу добро расположење, Милош Јездић тврди да је за њега, конкретно, лековит.

– Кисели купус мени „спушта“ шећер, буде скоро у границама нормале. Посебно ако га једем некуваног, само са маслиновим уљем и љутом паприком, на пример за вечеру.

Тако се то, помало тајновито, али у одличном расположењу, ради у Новим Козарцима. Да ли је кишељење успело, нећемо знати јер се то не пита. Јасно је да јесте и да је и ове године баш тај купус најбољи. А мала тајна великих мајстора биће преношена с колена на колено. Као и леп обичај да се сарма у гостима хвали као најбоља икада пробана. У Футогу или Новим Козарцима, свеједно.

Родитељи највише воле имена Сара и Давид

Igor Crnogorac November 5, 2022

Маме и тате у Србији најчешће за своју децу бирају имена Софија и Лука. Следе: Дуња, Лазар, Мила и Вук, показују подаци Републичког завода за статистику за прошлу годину.

Када је у питању Северни Банат, укус родитеља мало је друкчији. Овде су најпопуларнија имена за бебе Сара и Давид као и, такође веома популарна: Теодора, Стефан, Уна и Никола.