У Кикинди су данас обележене 104 године од ослобођења у Првом светском рату и уласка Српске војске у град. Положени су венци на спомен-костурницу на Железничком гробљу и, у холу Градске куће, код спомен плоче бригадиру Драгутину Ристићу. Ристић је био вођа пешадијског Гвозденог пука „Књаз Михајло“ који је ушао у Кикинду 20. новембра 1918. године.
Комеморативни скуп одржан је на Железничком гробљу, код споменика који је подигнут за 184 преминула током Првог светског рата. Међу њима су: 64 Срба, 62 настрадалих руских војника и 21 Румун – генерали, лекари, научници, просветари и писци, они који су у време Великог рата уточиште пронашли у Кикинди.
Обележавању годишњице присуствовали су представници борачких организација, Војске Србије и локалне самоуправе, председник Градског парламента, Младен Богдан, и начелник Градске управе, Драгиша Михајловић.
Младен Богдан истакао је да је, све до 2012. године и промене политике, сећање на један од најважнијих догађаја у историји града било неправедно запостављено.
– Срби у Гвозденом пуку извојевали су велике битке у Првом светском рату. Заслужили су да им се одају признање и почаст јер су се борили за ослобођење града и ове земље, што је довело и до уједињења српског народа у једну државу. Прилика је и да поручимо новим генерацијама да не треба да се стиде војске, да их позовемо на добровољно служење војног рока, и да промовишемо нашу војску као стуб одбране земље. И данас су пред нама тешке одлуке које, у интересу нашег народа, само уједињени можемо да доносимо; да, ако је могуће, сарађујемо и са Истоком и са Западом, али да сачувамо Србију и српски пут. Најважније је да очувамо мир и независност – рекао је Богдан.
Професор Лазар Демић подсетио је на историјске околности на овим просторима у току Првог светског рата.
– Док су кикиндски Мађари и Немци своје проблеме са Царевином били решили Аустроугарском нагодбом 1867. године, положај Срба остао је политички неприхватљив. То је разлог због којег су српски буржоаски елементи у Кикинди, они који су могли да уздрмају и заталасају незадовољне, били хапшени, одвођени у логоре широм Мађарске, многи су интернирани. Један од најзлогласнијих затвора у који су одвођени био је „Чилаг“ у Сегедину. Становништво у Кикинди је о рату извештавала немачка и мађарска штампа, разуме се, нетачно. Када су Срби, 1917. године, почели да се враћају, сазнало се и да Централне силе губе на фронту, што је утицало на то да српско становништво почне да се мобилише. Прихватали су обавезну мобилизацију, њих су слали на Источни фронт, у Галицију, где су се предавали и оснивали своје ослободоилачке одреде. 
Претходница српске војске, на челу са капетаном Гудовићем, у Кикинду је ушла 18. новембра, а два дана касније стигао је и пешадијски пук бригадира Драгутина Ристића. Он је и преузео власт у граду, што је изазвало неописиву радост и славље. Наредних дана, на збору Српског народног већа, изабрана су шестнаесторица Кикинђана који су представљати град на Великој народној скупштини. Нишком декларацијом, 1. децембра, Срби су прикључени матици и остварен је српски сан – испричао је професор Демић.
Тог 20. новембра, пре 104 године, ослободиоце је, на Железничкој станици дочекао велики број грађана који су их и допратили до центра града. Драгутин Ристић је прво ушао у цркву, а затим и у Градску кућу, са чијег балкона се обратио Кикинђанима, доносећи им вести о слободи.
Наш суграђанин, Милан Вашалић из Банатског Великог Села, већ деценијама је посвећен нашем музичком наслеђу, у свим његовим аспектима: инструменталном, играчком и вокалном. Сад се припрема да, у сарадњи са концептуалним уметником Олегом де Восом, балкански етнос представи широм Белгије.
Уочи Светског првенства у фудбалу, Народни музеј приредио је тематски оригиналну колекционарску изложбу фудбалских реквизита под називом „Збирка у шеснаестерцу“. Поставка је власништво некадашњег голмана из Српске Црње, Горана Савина.
помагали. Рецимо, дрес репрезентације Уганде донео ми је пријатељ који ради у Плавим шлемовима у тој земљи. Имам и рукавице Ирана са заставом коју су зашили на њих – каже Савин.
Највреднији део колекције свакако су фудбалске рукавице које су стигле из Шпаније, Енглеске, Немачке, Данске, Шведске, Швајцарске, Белгије, Лихтенштаја и, свакако, од голмана клубова са домаћег терена. Један од њих, Кикинђанин Драган Жилић, који је бранио и за нашу репрезентацију, школски је друг аутора из гимназијских дана. Из Немачке је стигао на изложбу и симболично ју је отворио, приложивши пар рукавица на голманску мрежу на изложби.
Изложбу је, уз Савина и Жилића, отворио и кустос-историчар Народног музеја, Милош Пушара. У име локалне самоуправе, из Градског већа отварању су присуствовали Валентина Мицковски, задужена за културу и образовање и Драган Пецарски, задужен за спорт и омладину.
У Народној библиотеци „Јован Поповић“ у Кикинди данас је обележено 177 година рада. Ове године, у најстаријој културној установи у граду, имају посебан разлог за славље – у њиховом власништву сада је оснивачки акт Српске читаонице, прве библиотеке у нашем граду.
Свечаности су, у име локалне самоуправе, присуствовали чланица Градског већа задужена за културу и образовање, Валентина Мицковски, и секретар Секретаријата за јавне службе, удружења грађана и месне заједнице, Богдан Тасовац.
На ликовном конкурсу, који је био намењен само предшколцима, равноправно су награђени: Драгана Голић, Анђелија Станишић, Теодор Цекуш, Јована Пејић и Вера Јанковић.
У категорији старијих основаца, првонаграђена је Сања Чоловић из Чачка, друго место поделиле су Лена Давидовић из ОШ „Жарко Зрењанин“ и Тара Петровић из Ниша, док су трећепласиране Теодора Симић из Лапова и Николина Васиљевић, ученица школе „Васа Стајић“ из Мокрина.
У Основној школи „Јован Поповић“ данас је свечано – ученици, наставници и родитељи обележавају Дан школе, 72 године њеног постојања и рада. Тема прославе је „Школа некад и сад“.
ђаци у сваком одељењу израдити породично стабло и од тих радова ћемо направити видео запис који ће остати као трајна успомена – каже директорица, Јелена Крвопић.
Ђацима и запосленима Дан школе честитала је чланица Градског већа задужена за образовање и културу, Валентина Мицковски.
Чланица Већа подсетила је да је локална самоуправа уложила ове године, два милиона динара у радове у школи. Она је додала да је ово прилика да се одреде потребе и приоритети у чијем остваривању Град може да помогне.
Са представом „Лажа и паралажа“, Народно позориште из Кикинде учествоваће на другом Фестивалу „Публикум“ у Кули. Поред кикиндског Позоришта, на „Публикуму“ ће, одлуком селектора Каменка Бертића, директора Културног центра Кула, наступити и Народно позориште „Тоша Јовановић“ из Зрењанина, са представом „Силвија“, суботичко Народно позориште са „Избирачицом“ и Шабачко позориште које ће извести комад „Виолина, даире и пегла“.
У Србији и у свету 17. новембар се обележава као Дан превремено рођене деце. Као подршка „малим дивовима“ и њиховим породицама, Градска кућа у Кикинди вечерас је осветљена љубичастом бојом. Акцијом „Љубичасти новембар“ у Србији се, од 2015. године, на тај начин подиже свест о изазовима са којима се суочавају превремно рођене бебе и њихове породице.
– Овај дан посвећен је највећим борцима, онима који се боре од првог минута живота, а с њима и њихови родитељи. У нашем друштву није довољно изграђена свест о томе. Наша локална самоуправа је ту да пружи помоћ од првог тренутка ако је потребно, наша врата су отворена за родитеље и најмлађе суграђане.
Један од највећих изазова за родитеље након превременог рођења су недостатак информација и осећања бриге, страха и усамљености. Сандра Марковић је мајка девојчице која сада има осам и по година.
Превремено рођеном сматра се свака беба рођена пре пуних 37 недеља трудноће. Проценат превремено рођене деце са каснијим дугорочним здравственим тешкоћама креће се од 30 до чак 60 посто, а многи развојни проблеми трају дуго, и често остављају последице за цео живот.
дочекао велики број малишана.
Већ традиционална кутија жеља коју поставља Градска управа биће на тргу, у дрвеној кућици, до 11. децембра. Малишани до 10 година или њихови родитељи, осим жеље, треба да напишу и име, презиме, годину рођења и адресу детета, и име и презиме родитеља или старатеља.
Јелена је инвалид. У пензију је отишла из Водопривредног предузећа „Горњи Банат“ у којем је 35 година радила као секретарица. Син је болестан и не може да ради. Са пензијом од 35 хиљада динара и надокнадом коју добија син успевали су да преживе захваљујући томе што је Јелена радила сезонске послове. Приликом одласка у фабрику у Старој Пазови, у марту, доживела је саобраћајну несрећу. Због тешких повреда оперисана је, има шипку у нози. Сада трпи сталне болове и више не може да ради.