Књижевника Угљешу Шајтинца у уторак 14. маја угостиће три библиотеке на територији Града Кикинде. У преподневним часовима младим читаоцима из Нових Козараца и Банатског Великог Села представиће своје стваралаштво на децу, а истог дана ће се с његовим опусом сусрести и млади Кикинђани у градској библиотеци „Јован Поповић”.
Подсетимо, овај стваралац је познат највише као драмски писац, међутим он се подједнако успешно окушава и у другим књижевним врстама, како за одрасле, тако и за децу, мада, према сопственом признају, није хиперпродуктиван као писац. То дозирање написаног значи уједно и да мери сваку реч, а као последица тог приступа произилази и чињеница да све његове књиге имају добар одјек како код читалачке публике, тако и код критике. Иначе, осим што је знан као књижевник, Шајтинац је универзитетски професор и предаје драматургију на Академији уметности у Новом Саду.
Банат чини добар део његове и драмске и романескне поетике. Ипак, најширој публици је можда најпрепознатљивији по филму „Хадерсфилд” који је снимљен према његовом драмском предлошку. Шајтинац је добитник низа престижних књијижевних награда (Исидора Секулић, Политикин Забавник и др), али исто тако су га неке награде и заобилазиле. Неколико пута је био у ужем избору за НИН-ову награду.
О Банату као битној одредници његове поетике, незаборавној улози песника Раше у „Хадерсфилду” (тумачио га је Небојша Глоговац), књижевним наградама и много чему још, овај стваралац је поделио утиске за наш Портал.
Твоја књига за децу „Ветрушкина ледина” је већ у самом наслову јасно географски одређена, јер је ветрушка типично банатска птица, потом књига “Банаторијум”, а и ова новија „Кољка и Сашењка” такође је ослоњена на ово подручје. Банат је велико извориште твоје поетике?
– Као прво Банат је један појам који је тешко свести на неколико својстава. Прво зато што мислим да је Банат у нашој свести увек мањи него што нам се просто чини и привиђа кад гледамо мапу. Поготово ако посматрамо Банат као један културни и простор који се врло динамично историјски развијао за све народе који овде живе, како смо сви долазили у ову пустољину, а нема ко овде није дошао, јер сви смо је насељавали вековима. Мени је интересантан Банат као један котао који стално ври. Стално нешто испари, нешто се ново убаци, нешто се ту увек крчка, сусрећу се културе, језици, обичаји, нарави и рекао бих да је то та страна која је мени интересантна. Значи, не некаква херметична, затворена прича, него као један стално отворен и интересантан простор. Ту се спајају и исток и запад и север и југ. Кад се погледају токови река – од Дунава, преко Тисе, Мориша, Тамиша и Бегеја, то је једна врло интересантна регија. Чак и за ове који из великих градова, из метропола желе да замене буран живот неким мирним, доста се упућују овамо на север. Само да пређу Дунав, само да оду до неког мањег места, до неког викенд насеља и да узму неку викенд кућићу или кућицу на селу или поред реке. Сада је нека обнова тог идеала да смо ми у Банату мирни и да нудимо неку представу успореног живота. Ја опет, не бих никог упућивао ни на шта. Свако има право да примети и да сȃм сазнаје и да смешта у своју књигу утисака, којим редоследом доживљава и шта примећује, али ваљда као и у другим регионима у свету – ја бих тежио да мало копам и испод тог иницијалног да је Банат миран, распростран и што каже Мика Антић: „Овде ходаш по небу”. Не види се та граница између неба и земље. Али треба дати времену шансу и пробати шта сваки регион нуди, па и овај наш банатски. А интересантан је. Некима изгледамо забачено, некима као центар света. Некима је запањујуће да је код нас било, а има и сад, доста неразвијених општина и средина, а опет, с друге стране, људи би овде и поред те неразвијености, покушали нешто, јер има неке наде и има неке перспективе. У таквом чудном времену живимо и ко зна шта ће бити за једну, две или три декаде. Ако се избришу ове границе, ако се Банат, као што је накада било, почне уважавати као територија која има своје планине на истоку, а овде код нас има долине и те силне реке и интересантне градове, онда би било лепо да се све увеже и живи неким духом преплитања и размене добрих искустава, што је нама који се бавимо неким културним и уметничким радом можда и најважније. Јер сви други се лако договоре, посебно они који имају неког индустријског, производног интереса, али било би лепо да се и култура и уметност некако саставе и да се допуне. Да се састави тај пазл, у неку слику.
Најшира публика памти врло упечатљиву улогу Небојше Глоговца у вашем филму Хадерсфилд. Та улога Раше, човека који пише песме, дата је из једне аутсајдерске позиције. Да ли данас и поезија као жанр делује из те ефемерне и аутсајдерске позиције?
– Да. Морам да кажем да се поезија вратила тамо где је увек враћају у временима када људи теже кратком, јасном и поучном тексту који би евентуално могао да им да неку идеју како да данас проведу дан или шта од себе да ураде да олакшају себи живот. Али уметност не служи само томе и песништво није само у томе. Песништво тражи – да се изразим старовременским изразом – једно духовно залагање које данас људи не желе. То не постоји. Духовност је сад сведена на причу о томе јесмо ли религиозни или нисмо. Чекајте, људи, станите, није само то духовност! Духовност је свака људска потреба за разменом осећања и утисака, а ту је поезија непревазиђена и јача од свих. Кад кажу данас: „Ја тражим лаку, једноставну, кратку реченицу која ме упућује на нешто” – то значи да си ти беспомоћан. Да је твој духовни апарат, тај који пропушта импресије, у ствари врло примитиван и сведен. Ако ти имаш проблем са поезијом зато што она некад нема тачку или зарез, некад нема до краја завршену мисао у смислу класичне реченице са уводом, развојем и закључком – зашто је искључујеш? Зашто би себи ускратио дружења да поезијом и покушаја да је разумеш? Поезија је само привремено скрајнута, али она је благо које се стално открива. Добри песници се стално откривају и то – на своју несрећу – врло често не у времену у којем су живели и стварали, него кад прође неко време, па онда неко открије, као испод камена и каже: „Па ово је благо, човече, дигли смо камен, види шта се испод налази”.
Држиш ли да је “Вок он!” и даље твој најкомерцијалнији и најкомуникативнији роман?
– Вероватно јесте. Ја верујем да то једно од оних штива у које ће људи лако прстом да упру на део који им се свиђа. Али ја сам га тако намерно и писао и просто верујем да нема никог коме се свиђа све, од прве до последње реченице. С обзиром да је то један прозни колаж, ја сам свесно ишао на то да знам да ће се неком свидети ово парче, неком оно друго; неком оно што личи на причу, неком оно што личи на дневнички запис, неком што личи на путопис, неком оно што личи на некакву изненада написану песму. То је отприлике оно: за сваког по нешто, а за све ништа (смех).
Добио си низ престижних књижевних награда. Неке су те и неправедно заобилазиле. Колико су основане претпоставке најшире публике да се поменута признања додељују по “буразерском” систему?
– Сад кад се оствнем, доста сам тих награда добијао. Поготово за краћу прозу, приче. Данас се и препоручује људима да то пишу и доста се тога објављује. С једне стране требало би да ми буде драго и претпостављам да сам сигурно био у добрим конкуренцијама кад су награде које сам добијао у питању и исто тако да су још многи заслужили ту награду, али сам је ја у том тренутку добио. Награда, хвала богу заиста има и што се тиче тог „буразерског” система: „Требало би ово, требало би оно, овај је заборављен, ово је сад прави тренутак…”- тога увек има и сигурно да и ти критеријуми одлучују. Малопре смо поменули уметност и културу. Ми смо доста смо бедни у уметтности, то јест бедно смо третирани и такав је ваљда тренд у свету, а и код нас. Наша држава има толико проблема да увек може да оправда немаштину која влада у култури и уметности тиме да ми увек имамо већих проблема. А ако је мени неко дао неку награду зато што је осећао неку грижу савести и мислио је да је дужан према мени – ја слободно могу да кажем да то никад није требало да мисли. Ја никог нисам ничим задужио. Људи која ја задужујем, мени не могу да помогну ништа у том смислу. Они мени помажу на један базичан начин, узвраћају ми љубав својим постојањем – моји пријатељи, породица, моји најближи, а не дао Бог да сам у том узајамном дужничком или не знам каквом односу с оним са којима не бих волео ни да сам пријатељ. Надам се да сам и ове награде које сам добио, добијао од људи у жирију који су читали и препознали мој рад, па се тај левак сужавао и нешто је изашло из левка и појавио се наслов књиге коју сам ја написао. Кажем, има доста награда и иду кроз сва четири годишња доба, сигурно је доста и оних које су плод узвраћања неких дугова, али најважније је да књига има свог тајног, анонимног читаоца који је обожава, мази, милује, отвара и чита с времена на време и да му се то свиђа.
Немања Савић
