Izložba “Lica Velike Kikinde” otvorena je večeras u Narodnoj biblioteci „Jovan Popović“. Autor izložbe je bibliotekar i profesor srpskog jezika, Slobodan Tomić. Pronašavši fotografiju porodice svog čukundede, zainteresovao se za ovaj zanat i umetnost s početka prošlog veka u Velikoj Kikindi i tako došao do radova jednog od najpoznatijih, Hečka Mora, koji je potpisnik 23 porodična i pojedinačna portreta izloženih od večeras u holu Biblioteke.
– Mor je u Veliku Kikindu stigao iz mađarskog Makoa 1897. godine i otvorio atelje. Punih 37 godina fotografisao je lica ovdašnjih stanovnika i pravio umetničke portrete. Izložene su 23 fotografije velikog formata, od ukupno 74 koliko je sabrano u katalogu koji prati izložbu – kaže Tomić. – Fotografije sam nabavljao iz različitih izvora – najvećim delom iz kolekcije Dragoljuba Badrljice, zatim iz Narodnog muzeja, iz kolekcije Biblioteke. Hečko Mor je bio poznat i priznat umetnik u svoje vreme, bavio se i slikarstvom, voleo je da slika pejzaže i domaće životinje. Nagrađivan je u Budimpešti i u Hrvatskoj. Imao je radnju u dvorištu Seđakove kuće, preko puta od Katoličke crkve. Pored toga, bavio se i prodajom opreme za foto-aparate, optike, gramofona, gramofonskih ploča, instrumenata za merenje kvaliteta vina, rakije i mleka, prodavao je čak i parfeme.
Tomić ističe da je, ovom izložbom i pratećim katalogom pokušao da sačini zbirku fotografija koje će oslikavati umetnički portret s početka 20. veka.
– Tek trećina lica nam je poznata. Na fotografijama je i mnogo Mokrinčana. U katalogu su, takođe, i oglasi iz tog vremena, na tri jezika. U njihovom sakupljanju u Arhivu pomogli su mi Srđan Sivčev i Tijana Rupčić. Mislim da u svakoj kući u Kikindi postoji bar jedna Morova fotografija – zaključuje Tomić.
Bibliotekarka Zavičajnog odeljenja Biblioteke, Milana Bajkin, rekla je na veoma posećenom otvaranju izložbe da je u Velikoj Kikindi, pre sto godina, postojalo čak deset fotografskih ateljea.
– U sociološkom smislu, čin odlaska kod fotografa bio je veoma značajan događaj, oblačila se najsvečanija odeća, pratila se građanska moda, a porodice sa sela često su, za tu priliku, oblačile narodnu nošnju – istakla je Milana Bajkin. Žene su oko vrata stavljale dukate – miraz i sva lica su bila ozbiljna sa svečanim izrazima.
Savršeno razumljivo s obzirom na to da se, ukoliko je to moglo da se priušti, fotografisalo najčešće samo jednom u životu, za uspomenu i ostavštinu potomcima koji danas, po svakom detalju na fotografiji, saznaju važne informacije iz života svojih predaka.
S. V. O.
