Наково и Наковчани могу да се поносе и јер је из овог места потекао пионир фреске и мозаика у нашој земљи. Сликар Ђуро Радловић, професор у пензији, први је код нас, пре више од три деценије, специјализовао ове зидне технике на Факултету ликовне уметности.
По завршетку занатске школе зарађивао је као молер и, на наговор једног професора код којег је радио и који је уочио његов таленат, уписао је Ликовну академију. За мозаик се, каже, заинтересовао, после сусрета са Христовим портретом у Аја Софији. То је нешто најлепше што сам у животу видео, рекао је.
По завршетку школовања, прва црква у којој је радио мозаик је Храм Свете Петке на Калемегдану, седамдесетих година прошлог века, а затим су уследили и други сакрални објекти: манастир краља Драгутина на Озрену, Храм Христа Спаситеља и Храм Петра и Павла у Бања Луци, Храм Светог Василија Острошког у Бијељини, Храм Светог Илије у Новом Саду, Црква Светог Марка у Београду. У Русији, у области Кемерово, осликао је мозаик у капели посвећеној рударима из тог места који су јуришали на Берлин на крају Другог светског рата и од којих су многи дали свој живот у борби против нацизма.
– Квантитативно, то је око 1.500 квадрата мозаика. Реч је о озбиљном делу и о потпуно прећутаном аутору – рекао је проф. др Јовица Тркуља, образлажући мотиве за приређивање књиге „Свет мозаика Ђуре П. Радловића“, представљене данас у Накову уз подршку Месне заједнице.
О Ђури Радловићу, који је био ванредни професор Факултета ликовних уметности, без обзира на његово велико дело и на академску каријеру, није написана ниједна озбиљна ликовна критика, нити озбиљан стручни рад, додао је.
– Реч је о аутору потпуно непознатом и у ширим круговима и у његовој струци. Ја се бавим ауторима са маргине ових простора који су већ заборављени, прогоњеним, затвараним. Сматрам да је изузетно важно и нека врста божијег дуга да се ти, такви, велики ствараоци, из неких разлога потцењени, врате и да им се да значај који заслужују. Ово је о враћање дуга мом завичају и мојим учитељима – рекао је проф. др Тркуља.
Поред њега, на промоцији у Дому културе у Накову, говорили су и професор Радомир Кнежевић, Бране Марјановић, директор Народне библиотеке „Јован Поповић“, суиздавача књиге и Милана Бајкин из завичајног одељења Библиотеке, као и проф. др Смиљана Мирков, социолог, ћерка првог Радловићевог учитеља, Живе Миркова, коме је књига посвећена. Она је захвалила уметнику што је, „стварајући по законима лепоте, поклонио православном роду више од хиљаду квадратних метара изванредног и чудесног уметничког дела, као своју сталну изложбу“.
Сам уметник признаје да никада себе није видео у некој књизи.
– Ја сам све радио поштено, са својим знањем и својом памећу – рекао је. – Мислим да нема честитије уметности у сакралности од византијске, која је присутна у српским областима. Нарочито је важна архитектура портрета и мисаоних глава оних који добијају ореол јер су то кроз живот залужили. Католичка црквена уметност заснована је на богатству, сјају, злату и моћи, а наша, византијска, на честитости, искрености и сакралности, то је тешко превазићи и по томе смо јединствени.
Објављивање овог капиталног дела у којем, на 316 страна великог формата, проф. др Тркуља говори о породици, школовању и академској каријери, а затим и представља шест монументалних мозаика проф. Ђуре Радловића, помогло је Министарство културе, као и Саборни храм Христа Спаситеља у Бања Луци и београдски „Досије студио“. Представљање књиге у Накову подржала је и чланица Градског већа за културу и образовање, Валентина Мицковски.
С. В. О.
