Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u četvrtak, 4. aprila, od 12 sati, obeležava Dan škole, Dan studenata i jubilej – 70 godina postojanja.
Posle polaganja cveća na bistu Zore Krdžalić Zage, profesorke i učesnice Narodnooslobodilačke borbe, čije je ime nosila Škola, biće održana svečanost u amfiteatru.
Studentima koji su u ovoj školskoj godini odbranili završne radove biće uručene diplome, a prvi put će najboljem studentu master strukovnih studija biti dodeljeno priznanje koje nosi ime prerano preminule profesorke dr Jelene Mićević Karanović.
U godini jubileja, proslavi su prethodili različiti programi: izložbe, promocije, predavanja i humanitarne akcije.
Kulturni centar Kikinda jubilarni, 30. put, organizuje najstariju manifestaciju za decu u našem gradu „Zmajeve dečje igre” ove godine pod sloganom „Svaka zvezda ima svoga puta….”.
Manifestacija počinje danas , 4. oktobra i traje do petka, 6. oktobra, kada je centralna priredba na Gradskom trgu. Za sutra, počev od 10 časova, planirani su kviz za osnovce, dečija likovna kolonija, javni čas baleta učenika Baletske školice u Kikindi, otvaranje retrospektivne izložbe „30 godina zmajevanja u Kikindi”, dodela nagrada za najbolje likovne i literarne radove na temu ovogodišnjeg slogana, koncert učenika OMŠ „Slobodan Malbaški“, kao i predavanje „Od atoma do galaksije“.
U četvrtak, takođe od 10 sati, na programu su dečija predstava „Carstvo drugarstvo“, izložba „Gertrude“ Vesne Pantelić u Galeriji „Tera“, vođenje kroz izložbu „Leta pre neta“ u Narodnom muzeju, projekcija filma „Leto kad sam naučila da letim“ u Kulturnom centru, a Narodna biblioteka „Jovan Popović“ organizovaće radionicu „Otvara se škola za pačiće male“.
U petak će u ruskoselskoj OŠ „Gligorije Popov“ biti organizovana priredba „Na Zmajevim krilima“, i u 15 sati je centralnu prireba u kojoj učestvuju mališani iz vrtića PU „Dragoljub Udicki“ i dečiji pisci.
Povodom 70 godina postojanja Osnovne muzičke škole „Slobodan Malbaški“, u sredu, 20. septembra, biće održan koncert u Narodnom muzeju. U svečanoj sali, za svoje đake, roditelje i ostale sugrađane, nastupiće nastavnici i bivši učenici Škole. Koncert počinje u 18 sati.
Niža muzička škola osnovana je 14. septembra 1953. godine, na inicijativu građana. Za samo desetak dana od početka akcije „Inicijativnom odboru“ se prijavilo preko stotinu dece, i to najviše za klavir, čak 70 odsto, zatim za violinu i harmoniku. Odluku o osnivanju doneo je Gradski narodni odbor uz saglasnost Saveta za prosvetu i kulturu AP Vojvodine.
Pokretači akcije bavili su se mišlju da školi daju ime po Miodragu Grujiću, Kikinđaninu, prvoborcu, ljubitelju muzike i vrlo darovitom violončelisti koji je život završio u NOB-u.
Školi je dato ime „Slobodan Malbaški“ na predlog osnivača i prvog direktora, Milivoja Krstića, u znak sećanja na mladog prvaka beogradske opere, raskošnog tenora, jednog od najboljih koje ova scena pamti, kojem je karijera prekinuta u 28. godini, pogibijom u Drugom svetskom ratu.
Društvo prijatelja železnice „Kikinda“ proteklog vikenda bilo je domaćin četrdesetom susretu društava Kikinde, Segedina i Žombolja. Saradnja datira od 2001. godine, a od 2003. proširena je turnirom u malom fudbalu rekreativaca društava.
U subotu, u okviru programa „Dana ludaje“, organizovan je turnir u malom fudbalu ekipa prijateljskih gradova. Pobednici turnira su svi učesnici, ali je ipak najviše pobeda odnela ekipa Kikinde, osvojivši veliki pehar.
U znak priznanja očuvanju tradicije susreta i negovanje prijateljstva duštava, zlatnim medaljama i diplomama nagrađeni su i Arpad Tot, član izvršnog veća opštine Žombolj, Arkadie Ordodi, direktor organizacije „Banat ripenzis“ iz Žombolja, Peter Kapošvari, penzionisani direktor oblasnih železnica Segedin, Zoltan Husar, direktor putničkog saobraćaja mađarskih železnica, Ivan Simić predsednik kikindskog društva i Jožef Blat, član Društva prijatelja železnice Kikinda i pokretač ovih susreta. Zahvaljujući velikoj podršci turističke organizacije i gradskoj upravi ovaj susret je dostojno jubileja obeležen.
„Nismo stari, samo nam je mladost umnožena, i tako se i osećamo”- poručuju u Kulturno umetničkom društvu „Sunčana jesen” koje je danas, uz druženje, pesmu, igru, muziku, kao i goste iz Bečeja, OŠ „Vuk Karadžić” i KUD-a „Eđšeg”, proslavilo vredan jubilej- 50 godina aktivnog rada. U znak pažnje i podrške aktivnostima Udruženja penzionera, u okviru koga radi KUD, predsednik gradske skupštine Mladen Bogdan uručio je dva klima uređaja.
U Kikindi je danas svečano obeleženo 40 godina od bratimljenja sa rumunskim Žomboljem i osam godina od trajnog otvaranja prelaza Nakovo-Lunga. U svečanoj sali Gradske kuće, gradonačelnik Nikola Lukač, i predsednik Opštine Žombolj Darius Postelniku, potpisali su novi protokol o saradnji, kao potvrdu i najavu nastavka partnerstva i prijateljstva žitelja dva grada.
-Prisni odnosi postoje više od sto godina, ali je saradnja intenzivirana u poslednjoj deceniji, učešćem u IPA projektima prekogranične saradnje čija realizacija je doprinela da uslovi za život i u Kikindi i Žombolju budu podignuti na viši nivo. Zeleni Banat, Eko-jezera, Banat 112, biciklističke staze, samo su neki od zajedničkih projekata – izjavio je Lukač.
Saradnja je, u prethodnom periodu, obuhvatila i oblasti kulture, sporta, vanrednih situacija i saradnju mladih.
– Mi smo bratski narodi i ova granica ne predstavlja nikakvu prepreku između nas – rekao je predsednik Opštine Žombolj, Darius Postelniku – Imamo u planu projekte za uređenje parkova u Kikindi i u Žombolju, ali i druge, nove projekte kojima želimo da podignemo životni standard stanovnika.
Svečanosti su prisustvovali članovi Gradskog veća i predstavnici Opštine Žombolj, kao i šefica Misije Ambasade Rumunije u Beogradu, Anka Popa. U programu su učestvovali hor „Floris“ iz Žombolja i hor kikindskog Kulturnog centra, „Atendite“.
Po završetku zvaničnog dela programa, gosti i domaćini posetili su Staro jezero i Veliki park. Sa skupa je poslata poruka da, iako ne govorimo istim jezikom, dobro se razumemo i spremni smo da pomognemo jedni drugima u duhu dobre komšijske i prijateljske saradnje.
Veliki stoletni jubilej mokrinskog Delije, u nizu manifestacija, uveličao je superligaš subotički Spartak. Rezultat je bio u drugom planu, no ostaće zapisano, bilo je 4:0 (2:0) za Subotičane. Posebno ugodno iznenađenje priredili su gosti sa severa Bačke došavši s prvim timom, iako je prvobitno bilo najavljeno da će stići s juniorskim pogonom. Trener Spartaka Slavko Petrović nije u timu imao trojicu povređenih, a svega još petorici prvotimaca dao je slobodan dan.
Gosti su rano poveli, a sredinom prvoga dela i udvostručili prednost, takođe iz akcije. U nastavku igre na terenu bila je još i jača postava Spartaka, ubrzo su udarcem s poludstance gosti povisli na 3:0, a potom na sličan način i, ispostavilo se, postavili konačan rezultat, odradivši dobar trening pred prvenstveni meč Superlige koji čeka za vikend protiv novosadske Mladosti.
Prigodnim poklonima uoči mokrinskog susreta za dugo pamćenje, Vladimir Torbica doskorašnji Spartakov vođa tima na terenu, a sada koordinator selekcija u klubu, darovao je „Delijaše”. Uručene su Darijanu Simiću predsedniku Delije, još i plakete FS Vojvodine i FSG Kikinda, a utakmici kao i banketu, uz brojne zvanice, prisustvovali su i gradonačelnik Kikinde Nikola Lukač, gradski većnik za sport Dragan Pecarski i predsednica Sportskog saveza Kikinde Jelena Čudanov.
Lukač i Simić
Gradonačelnik je održao i lep i primeren pozdravni govor u mokrinskom Domu omladine, a tu se u ulozi domaćina našao, uz predsednika kluba Simića, i predsednik Saveta MZ Mokrin Dejan Ivanović, inače fudbaler OFK Kikinde, a u ovoj prilici pojačao je matični klub i odigrao meč sa Spartakom.
Koliko god igračke postave Spartaka bile jake, tek je stručni štab Subotičana s maksimalnim poštovanjem došao u punom sastavu u Mokrin. A koliko je taj sastav impresivan, svedoče igračke karijere koje su ti ljudi ostvarili.
Šef je struke harizmatični Slavko Petrović, nekada golman svih selekcija beogradske Crvene zvezde koji doduše nije zabeležio ni jedan zvanični nastup za prvi tim našeg najvećeg kluba, jer su tada ispred njega bili legendarni Zvezdini golmani: Aleksandar Dika Stojanović i Živan Ljukovčan, a potom je branio u brojnim nemačkim klubovima, između ostalog i u Fortuni (Dizeldorf) s kojom je osvojio Kup Nemačke.
Ivanović i Lukač
U stručnom štabu Subotičana prvi mu je pomoćnik Đorđe Tutorić, takođe nekadašnji Zvezdaš i defanzivac ovoga kluba. Tu je potom i bivši Partizanovac, takođe nekada odbrambeni fubaler, Branko Savić, te trener golmana Mustafa Peštalić, nekadašnji vrsni čuvar mreže jugo prvoligaša: tuzlanske Slobode i mostarskog Veleža, iz dve poslednje sezone SFRJ. Branio je pre toga rođeni Brčak i za Spartak i NK Šibenik u Drugoj ligi Jugoslavije, a podsetili smo se svi u ćaskanju i na ta svojevremena gostovanja Subotičana i Šibenčana na kikindskom Gradskom stadionu osamdesetih godina, kao i na velike fudbalere koje je sever Banat u to vreme iznedrio…
Konačno, bio je tu i čovek, inače posebno srdačan i „iz naroda”, iako su i svi pomenuti slični njemu, koji je mnogo postigao na travnatim terenima Italije – Ljubiša Dunđerski, sadašnji sportski direktor Spartaka. Igrao je Dunđerski u Vojvodini, a značajan trag ostavio je potom u Atalanti iz Bergama, čiji je dres nosio pet sezona, potom i u Komu i Trevizu, ukupno sedam sezona na apeninskoj „čizmi”. Fudbalskim pričama iz davnina ne bi bilo kraja, ali rano su profesionalci iz Subotice morali put severa Bačke, no zato su Mokrinčani do sitnih sati slavili jubilej, koji se proslavlja samo „jedanput u istoriji”!
Fudbalski klub Delija iz Mokrina tokom poslednje trećine ove godine obeležava stoleće postojanja. Nakon izložbe klupskih fotografija koja je otvorena baš na dan kada je Delija osnovan pre 100 godina (28. avgusta 1922.), potom, 7. septembra, svečarske utakmice prve ekipe mokrinskog kluba protiv juniorskog pogona subotičkog Spartaka, još će na Dan mesne pravoslavne Slave, 21. novembra, biti predstavljena i knjiga „Sto godina fudbala u Mokrinu”.
Hroničar (sve)mokrinskog bitisanja, pa tako između ostalog i fudbala u ovom nekada najvećem selu Kraljevine Jugoslavije pa i potonje SFRJ, prof. Dragoljub P. Badrljica, specijalno za portal „Kikindski”, napisao je prigodni članak.
Kako „AJDUCI” postadoše „DELIJE”
(male priče što na bajke liče, povodom obeležavanja jednog veka postojanja)
Delija 1930. godine
Lazar (Milivoja) Tešić Mokrinčanin je, dostojan velikog poštovanja. Poticao je iz loze Teodora Teše Bajšanskog (1693- 1777.) od kojega nastade prezime Tešić u Mokrinu. Lazar je rođen 1906. godine u Mokrinu. Pre Prvog rata bavio se telesnim vežbanjem u mokrinskom Sokolskom društvu. Mokrinčani su se spremali za sokolski slet o
Petar Popov Kršin
Vidovdanu 1914. godine u Velikoj Kikindi ali im je austrougarska policija zabranila odlazak. Osnovnu školu pohađao je u rodnoj varošici, a sa radošću je dočekao 1. mart 1919. godine, kada je počela sa radom Srpska gimnazija u Velikoj Kikindi, koju je pohađao, a nastavio i završio u Subotici. Pravni fakultet završio je u Subotici, jer mu je otac Milivoj, kao srpski dobrovoljac iz Prvog svetskog rata, odbio dobrovoljačku zemlju i prihvatio se državne službe (železničar). Kao diplomirani pravnik imao je veliku čast da biva odabran, kao vrsni vežbač Sokola, za trogodišnju Prednjačku sokolsku školu u Pragu od 1931. do 1934. godine.
Dr Dušan Novakov
Kasnije će postati načelnik Sokolskog društva Subotica, jednog od najbolje uređenih društava u Kraljevini Jugoslaviji. Istakao se osmislivši sletski svečanu igru „Hej Sloveni”, gde je vežbalo ukupno 3.220 učesnika. Za taj poduhvat priznanje mu je odalo samo rukovodstvo Sokolskog vrha tadašnje Čehoslovačke, darujući mu, sa posvetom, veliku monografiju. Među osnivačima, koji su postavili temelje potonjem SK Delija, koje uvek treba navoditi su i: Petar Popov „Kršin”, Uroš Badrljica i Dušan Adamov „pop Duša”.
Ovo je priča koja treba da pomogne budućim istraživačima kada se bude navodila godina nastanka fudbalskog kluba. Pisac ovih redova imao je sreće i čast da čuje i zabeleži sećanja Lazara Tešića.
„Počeli smi se okupljati i igrati u maloj ulici iza naše (Tešićeve) kuće, ugao ulica Đura Jakšić i A. Ranković. Po završetku Prvog rata, brigu o nama dečurliji, tako mi se činilo, niko nije vodio. Prihvatio nas je Aksentije Ubavić (ubijen od strane švaba (namerno pišem malim slovima zločince) oktobra 1941.), koji je imao kafanu na Bregu (danas u toj kući živi porodica Laze Kuvizića). Zamislite, sa nama je pripremao pozorišne komade.
Naučio nas je: šta je uloga, čin, pesma, kretanje na pozornici i sve ono što je potrebno u toj prilici. Čika Aksentije nije mogao da se uklopi u niske kriterijume koji su tada, posle rata, vladali. Uvek je stremio ka višim i daljim ciljevima. Kod njega smo pripremali ozbiljne pozorišne komade: „Ajduci”, „Laža i paralaža” od Jovana Sterije Popovića, „Školski nadzornik”, „Ljubavno pismo”, „Francusko – pruski rat” od Koste Trifkovića i druga dela. Na Božić 1920. godine izveli smo pozorišni komad „Ajduci”.
Predstavljanje knjige “Delija banatski Urugvaj” 2011.
Pisac ovih redova uspeo je da pronađe knjižice iz kojih su glumci pripremali pozorišnu predstavu, potpise na naslovnim stranama i sve to proveri u razgovorima sa gospodinom Lazarom, koji je kao sudija Vrhovnog suda Vojvodine u penziji živeo u Novom Sadu i u starosti bio slep. Dejstvujuća lica su bili: Lazar Tešić – Mileta arambaša, Petar Popov – Obrad, Lazar Knežev – Živojin, Dušan Adamov – Vitomir, Uroš Badrljica – Ivan, Kosta Jović – Petar, svi Miletini momci, Mita Dimitrije Knežev – Srećko, Mile Popov – Nenad, Branko Živanić – Luka, Sava Bugarčić – Andrija, svi Obradovi momci, Danka Maleničina – Zelida , jedna Turkinja.
Tako je počelo druženje jedne izvanredne generacije dece starosti od 11 do 14 godina, koje su nastavljali takmičenjem u „šoranju krpenjače”, pa preko nezaboravnih utakmica na Vašarištu, orkestara, zabava, izbora lepotice Mokrina, zajedno sa beogradskim listom „Vreme” i drugarstvom dostojnim najvećeg poštovanja.
Delija značka
A kada se poveo razgovor oko imena kluba, Lazar Tešić predložio je DELIJA, pod uticajem narodnih pesama, što na turskom jeziku znači junak, što i bi usvojeno.
Prva utakmica odigrana je 1922. godine, pa će Petar Popov „Kršin”, najvažnija ličnost kluba, usvojiti tu godinu kao početak.
Po jednoj priči prvu loptu u Mokrin doneo je student medicine u Gracu Dušan Lj. Novakov, kupivši je u „zlatnom” Pragu.
Po drugoj priči, loptu su kupili kod Telbisa u Velikoj Kikindi, gimnazijalci: Dušan Adamov, Petar Popov i Uroš Badrljica i slikali se sa njom.
Živojin Sekulić
Sudbina će se sa nekima nemilosrdno poigrati: Živojin Sekulić, neumorni organizator, umre navršivši samo 19 godina. Spomenik su mu podigli njegovi „Delijaši”, a srušili neki nečasni ljudi oko 2000. godine, Uroš Badrljica postaće beležnik mokrinske Opštine, načelnik Sokolskog društva i završiće tragično posle Drugog svetskog rata, Dimitrije „Mita” Knežev (1909-1997.) završio je Pravni fakultet, pisao pesme i knjige o svom zavičaju, Novom Sadu, Beogradu, Mauthauzenu, Grosramingu, filijali Mauthauzena, Golom Otoku… Preživeo je strahote logora Mauthauzen, a vest o njegovoj smrti u Beogradu doći će u Mokrin posle više od mesec dana.
Najveći skup „Delijaša”, igrača i navijača, obeležavajući 50. godišnjicu kluba, bio je na Veliku Gospojinu dan slave kluba, 1970. godine, kada su bili živi mnogi osnivači, članovi uprave, igrači i navijači (Petar Popov „Kršin”, Dušan Adamov „pop Duša”, Lazar Tešić, Mirko Knežev, otac trojice sinova, igrači: Dimitrije Knežev, Paja Badrljica, Arkadije Kulauzov… Iz Argentine je samo za tu priliku doputovao Stevan I. Dražić.
Oni su najbolje znali koju godinu treba uzeti za početak, jer nije zabeleženo da je jedan fudbalski klub nastao od skupine mlađanih glumaca koji su imali svoju pozorišnu knjižnicu.
Na pitanja radoznalih novinara i znatiželjnika: „Kako je sve to moglo da se dešava u Mokrinu baš tako”, sledio bi skoro jednoglasno jasan odgovor: „Tako smo hteli, mogli i smeli”.
Lazar Tešić preminuo je 18. maja 1991. godine u Novom Sadu i sahranjen je blizu groba Miroslava Antića. Takva je bila Božija volja.
Bogdan Ibrajter Tane, dugogodišnji novinar beogradske Politike više puta pisao je o Deliji i Delijašima. Pod naslovom „Delija, banatski Urugvaj” Tane je sa saradnicima 2011. godine objavio izuzetnu i podacima prebogatu knjigu.
Povodom ove značajne stogodišnjice, sprema se nova, koju radi Jovan Veljin Mokrinski sa pomoćnicima.
Mokrin i FK Delija, kao oblasti proučavanja, obiluju zanimljivim pričama bez kraja, kao i mnoga druga mesta. Samo se mora prionuti na dugotrajni rad i temeljna istraživanja.
Dragoljub P. Badrljica, prof. fizičke kulture iz Mokrina
I da ponovo mogu da biraju, izabrale bi đake, učionicu i školske klupe. U posleratnoj Kikindi, te davne 1948. godine, četrdesetak učenika za svoj budući poziv bira učiteljski. Upisuju novoosnovanu Mešovitu učiteljsku školu.
– Sa izgradnje autoputa Beograd-Zagreb, iz Vognja pokraj Sremske Mitrovice vratila sam se kući. Otac je rekao nećeš upisati Tehnikum u Hrvatskoj, već Učiteljsku školu ovde u Kikindi. Tako je i bilo. Uspešno sam završila Učiteljsku školu, kasnije i Pedagošku akademiju. Bila sam uporna, nekad odličan đak, a nekad vrlo dobar- priča Smiljanka Babić, nastavnica u penziji. Radni vek započela je u Nakovu, a završila u Beogradu.
-Penzionisana sam posle 40 godina i dva meseca radnog staža. Nijedan dan bolovanja nisam imala, čak je i porođaj bio tokom ferija-priseća se.
U istom razredu bile su i Marica Sekulić i Milka Levatić. Na školskom času upriličenom povodom 70 godina od kako je prva generacija završila Mšeovitu učiteljsku školu evociraju uspomene, prisećaju se svojih profesora, kolega, đaka, bogatog radnog iskustva.
-Odrasla sam sa bakom. Bilo je pitanje šta najpre završiti i doći do egzistencije. Učiteljsku školu sam završila sam 1952. godine. Tek po završetku, već u julu, među prvima sam dobila dekret i postavljenje u Nakovu. Tri godine sam živela i radila tamo u višim razredima. Udala sam se za Kostu Sekulića koji je dobio premeštaj, pa smo se preselili u Kikindu- priča Marica Sekulić.
Tri dame rado se sećaju svojih profesora među kojima posebno mesto zauzima njihova razredna Katica Grgur, Hercegovka nastanjena u Novom Miloševu. U školskim klupama sticale su, a kasnije delile nastavne, ali i životne lekcije.
– Ja sam imala prilike da budem tužna, ali nisam htela. Hoću vedra i vesela da koračam kroz život i to sam prenosila na decu. Kad pređem prag od učionice, ja sam svoja, kao da dobijem krila. Osmehom pozdravim đake- otkrila nam svoj profesionalni, ali i životni moto Milka Levatić. Učiteljski poziv odveo ju je u Ulcinj, pa u Split, da bi se potom vratila da predaje u Kikindi.
Prosvetiteljska misija učitelja
Obeležavanje jubileja prve generacije učitelja, inicirao je prof. dr Jovica Trkulja.
-Pogotovo u onom vremenu, mi koji smo rasli na selu gde su naši roditelji od jutra do mraka radili u polju, učitelji i učiteljice vršili su veliku prosvetiteljsku misiju. Bili su nam učitelji, sveštenici, roditelji. Mislim da postoje dva najuzvišenija božja poziva. Jedan je poziv majke koja nam udahnjuje biološki život i drugi je poziv učiteljice koja nam udahnjuje duhovni život- ističe profesor Trkulja.
-Pisao sam nedavno o Đuri Radloviću, velikom akademskom slikaru, rodom iz Nakova, koji je postavljao mozaik u Crkvi Svetog Marka u Beogradu. Kada sam razgovarao sa njim, rekao mi je da je iz siromašne porodice sa šestoro, sedmoro dece postao to što je danas, a on je profesor Likovne akademije i jedan od najvećih slikara mozaičara zidnog slikarstva u regionu, upravo zahvaljujući učiteljici Marici Sekulić i Živi Bukurovu, nastavniku slikarstva- svedoči profesor Trkulja.
Naučio nas je: šta je uloga, čin, pesma, kretanje na pozornici i sve ono što je potrebno u toj prilici. Čika Aksentije nije mogao da se uklopi u niske kriterijume koji su tada, posle rata, vladali. Uvek je stremio ka višim i daljim ciljevima. Kod njega smo pripremali ozbiljne pozorišne komade: „Ajduci”, „Laža i paralaža” od Jovana Sterije Popovića, „Školski nadzornik”, „Ljubavno pismo”, „Francusko – pruski rat” od Koste Trifkovića i druga dela. Na Božić 1920. godine izveli smo pozorišni komad „Ajduci”.
Oni su najbolje znali koju godinu treba uzeti za početak, jer nije zabeleženo da je jedan fudbalski klub nastao od skupine mlađanih glumaca koji su imali svoju pozorišnu knjižnicu.
Lazar Tešić preminuo je 18. maja 1991. godine u Novom Sadu i sahranjen je blizu groba Miroslava Antića. Takva je bila Božija volja.
Tri dame rado se sećaju svojih profesora među kojima posebno mesto zauzima njihova razredna Katica Grgur, Hercegovka nastanjena u Novom Miloševu. U školskim klupama sticale su, a kasnije delile nastavne, ali i životne lekcije.
Obeležavanje jubileja prve generacije učitelja, inicirao je prof. dr Jovica Trkulja.