Висока школа струковних студија за образовање васпитача у четвртак, 4. априла, од 12 сати, обележава Дан школе, Дан студената и јубилеј – 70 година постојања.
После полагања цвећа на бисту Зоре Крџалић Заге, професорке и учеснице Народноослободилачке борбе, чије је име носила Школа, биће одржана свечаност у амфитеатру.
Студентима који су у овој школској години одбранили завршне радове биће уручене дипломе, а први пут ће најбољем студенту мастер струковних студија бити додељено признање које носи име прерано преминуле професорке др Јелене Мићевић Карановић.
У години јубилеја, прослави су претходили различити програми: изложбе, промоције, предавања и хуманитарне акције.
Културни центар Кикинда јубиларни, 30. пут, организује најстарију манифестацију за децу у нашем граду „Змајеве дечје игре” ове године под слоганом „Свака звезда има свога пута….”.
Манифестација почиње данас , 4. октобра и траје до петка, 6. октобра, када је централна приредба на Градском тргу. За сутра, почев од 10 часова, планирани су квиз за основце, дечија ликовна колонија, јавни час балета ученика Балетске школице у Кикинди, отварање ретроспективне изложбе „30 година змајевања у Кикинди”, додела награда за најбоље ликовне и литерарне радове на тему овогодишњег слогана, концерт ученика ОМШ „Слободан Малбашки“, као и предавање „Од атома до галаксије“.
У четвртак, такође од 10 сати, на програму су дечија представа „Царство другарство“, изложба „Гертруде“ Весне Пантелић у Галерији „Тера“, вођење кроз изложбу „Лета пре нета“ у Народном музеју, пројекција филма „Лето кад сам научила да летим“ у Културном центру, а Народна библиотека „Јован Поповић“ организоваће радионицу „Отвара се школа за пачиће мале“.
У петак ће у рускоселској ОШ „Глигорије Попов“ бити организована приредба „На Змајевим крилима“, и у 15 сати је централну приреба у којој учествују малишани из вртића ПУ „Драгољуб Удицки“ и дечији писци.
Поводом 70 година постојања Основне музичке школе „Слободан Малбашки“, у среду, 20. септембра, биће одржан концерт у Народном музеју. У свечаној сали, за своје ђаке, родитеље и остале суграђане, наступиће наставници и бивши ученици Школе. Концерт почиње у 18 сати.
Нижа музичка школа основана је 14. септембра 1953. године, на иницијативу грађана. За само десетак дана од почетка акције „Иницијативном одбору“ се пријавило преко стотину деце, и то највише за клавир, чак 70 одсто, затим за виолину и хармонику. Одлуку о оснивању донео је Градски народни одбор уз сагласност Савета за просвету и културу АП Војводине.
Покретачи акције бавили су се мишљу да школи дају име по Миодрагу Грујићу, Кикинђанину, првоборцу, љубитељу музике и врло даровитом виолончелисти који је живот завршио у НОБ-у.
Школи је дато име „Слободан Малбашки“ на предлог оснивача и првог директора, Миливоја Крстића, у знак сећања на младог првака београдске опере, раскошног тенора, једног од најбољих које ова сцена памти, којем је каријера прекинута у 28. години, погибијом у Другом светском рату.
Друштво пријатеља железнице „Кикинда“ протеклог викенда било је домаћин четрдесетом сусрету друштава Кикинде, Сегедина и Жомбоља. Сарадња датира од 2001. године, а од 2003. проширена је турниром у малом фудбалу рекреативаца друштава.
У суботу, у оквиру програма „Дана лудаје“, организован је турнир у малом фудбалу екипа пријатељских градова. Победници турнира су сви учесници, али је ипак највише победа однела екипа Кикинде, освојивши велики пехар.
У знак признања очувању традиције сусрета и неговање пријатељства душтава, златним медаљама и дипломама награђени су и Арпад Тот, члан извршног већа општине Жомбољ, Аркадие Ордоди, директор организације „Банат рипензис“ из Жомбоља, Петер Капошвари, пензионисани директор обласних железница Сегедин, Золтан Хусар, директор путничког саобраћаја мађарских железница, Иван Симић председник кикиндског друштва и Јожеф Блат, члан Друштва пријатеља железнице Кикинда и покретач ових сусрета. Захваљујући великој подршци туристичке организације и градској управи овај сусрет је достојно јубилеја обележен.
„Нисмо стари, само нам је младост умножена, и тако се и осећамо”- поручују у Културно уметничком друштву „Сунчана јесен” које је данас, уз дружење, песму, игру, музику, као и госте из Бечеја, ОШ „Вук Караџић” и КУД-а „Еђшег”, прославило вредан јубилеј- 50 година активног рада. У знак пажње и подршке активностима Удружења пензионера, у оквиру кога ради КУД, председник градске скупштине Младен Богдан уручио је два клима уређаја.
У Кикинди је данас свечано обележено 40 година од братимљења са румунским Жомбољем и осам година од трајног отварања прелаза Наково-Лунга. У свечаној сали Градске куће, градоначелник Никола Лукач, и председник Општине Жомбољ Дариус Постелнику, потписали су нови протокол о сарадњи, као потврду и најаву наставка партнерства и пријатељства житеља два града.
-Присни односи постоје више од сто година, али је сарадња интензивирана у последњој деценији, учешћем у ИПА пројектима прекограничне сарадње чија реализација је допринела да услови за живот и у Кикинди и Жомбољу буду подигнути на виши ниво. Зелени Банат, Еко-језера, Банат 112, бициклистичке стазе, само су неки од заједничких пројеката – изјавио је Лукач.
Сарадња је, у претходном периоду, обухватила и области културе, спорта, ванредних ситуација и сарадњу младих.
– Ми смо братски народи и ова граница не представља никакву препреку између нас – рекао је председник Општине Жомбољ, Дариус Постелнику – Имамо у плану пројекте за уређење паркова у Кикинди и у Жомбољу, али и друге, нове пројекте којима желимо да подигнемо животни стандард становника.
Свечаности су присуствовали чланови Градског већа и представници Општине Жомбољ, као и шефица Мисије Амбасаде Румуније у Београду, Анка Попа. У програму су учествовали хор „Флорис“ из Жомбоља и хор кикиндског Културног центра, „Атендите“.
По завршетку званичног дела програма, гости и домаћини посетили су Старо језеро и Велики парк. Са скупа је послата порука да, иако не говоримо истим језиком, добро се разумемо и спремни смо да помогнемо једни другима у духу добре комшијске и пријатељске сарадње.
Велики столетни јубилеј мокринског Делије, у низу манифестација, увеличао је суперлигаш суботички Спартак. Резултат је био у другом плану, но остаће записано, било је 4:0 (2:0) за Суботичане. Посебно угодно изненађење приредили су гости са севера Бачке дошавши с првим тимом, иако је првобитно било најављено да ће стићи с јуниорским погоном. Тренер Спартака Славко Петровић није у тиму имао тројицу повређених, а свега још петорици првотимаца дао је слободан дан.
Гости су рано повели, а средином првога дела и удвостручили предност, такође из акције. У наставку игре на терену била је још и јача постава Спартака, убрзо су ударцем с полудстанце гости повисли на 3:0, а потом на сличан начин и, испоставило се, поставили коначан резултат, одрадивши добар тренинг пред првенствени меч Суперлиге који чека за викенд против новосадске Младости.
Пригодним поклонима уочи мокринског сусрета за дуго памћење, Владимир Торбица доскорашњи Спартаков вођа тима на терену, а сада координатор селекција у клубу, даровао је „Делијаше”. Уручене су Даријану Симићу председнику Делије, још и плакете ФС Војводине и ФСГ Кикинда, а утакмици као и банкету, уз бројне званице, присуствовали су и градоначелник Кикинде Никола Лукач, градски већник за спорт Драган Пецарски и председница Спортског савеза Кикинде Јелена Чуданов.
Лукач и Симић
Градоначелник је одржао и леп и примерен поздравни говор у мокринском Дому омладине, а ту се у улози домаћина нашао, уз председника клуба Симића, и председник Савета МЗ Мокрин Дејан Ивановић, иначе фудбалер ОФК Кикинде, а у овој прилици појачао је матични клуб и одиграо меч са Спартаком.
Колико год играчке поставе Спартака биле јаке, тек је стручни штаб Суботичана с максималним поштовањем дошао у пуном саставу у Мокрин. А колико је тај састав импресиван, сведоче играчке каријере које су ти људи остварили.
Шеф је струке харизматични Славко Петровић, некада голман свих селекција београдске Црвене звезде који додуше није забележио ни један званични наступ за први тим нашег највећег клуба, јер су тада испред њега били легендарни Звездини голмани: Александар Дика Стојановић и Живан Љуковчан, а потом је бранио у бројним немачким клубовима, између осталог и у Фортуни (Дизелдорф) с којом је освојио Куп Немачке.
Ивановић и Лукач
У стручном штабу Суботичана први му је помоћник Ђорђе Туторић, такође некадашњи Звездаш и дефанзивац овога клуба. Ту је потом и бивши Партизановац, такође некада одбрамбени фубалер, Бранко Савић, те тренер голмана Мустафа Пешталић, некадашњи врсни чувар мреже југо прволигаша: тузланске Слободе и мостарског Вележа, из две последње сезоне СФРЈ. Бранио је пре тога рођени Брчак и за Спартак и НК Шибеник у Другој лиги Југославије, а подсетили смо се сви у ћаскању и на та својевремена гостовања Суботичана и Шибенчана на кикиндском Градском стадиону осамдесетих година, као и на велике фудбалере које је север Банат у то време изнедрио…
Коначно, био је ту и човек, иначе посебно срдачан и „из народа”, иако су и сви поменути слични њему, који је много постигао на травнатим теренима Италије – Љубиша Дунђерски, садашњи спортски директор Спартака. Играо је Дунђерски у Војводини, а значајан траг оставио је потом у Аталанти из Бергама, чији је дрес носио пет сезона, потом и у Кому и Тревизу, укупно седам сезона на апенинској „чизми”. Фудбалским причама из давнина не би било краја, али рано су професионалци из Суботице морали пут севера Бачке, но зато су Мокринчани до ситних сати славили јубилеј, који се прославља само „једанпут у историји”!
Фудбалски клуб Делија из Мокрина током последње трећине ове године обележава столеће постојања. Након изложбе клупских фотографија која је отворена баш на дан када је Делија основан пре 100 година (28. августа 1922.), потом, 7. септембра, свечарске утакмице прве екипе мокринског клуба против јуниорског погона суботичког Спартака, још ће на Дан месне православне Славе, 21. новембра, бити представљена и књига „Сто година фудбала у Мокрину”.
Хроничар (све)мокринског битисања, па тако између осталог и фудбала у овом некада највећем селу Краљевине Југославије па и потоње СФРЈ, проф. Драгољуб П. Бадрљица, специјално за портал „Кикиндски”, написао је пригодни чланак.
Како „АЈДУЦИ” постадоше „ДЕЛИЈЕ”
(мале приче што на бајке личе, поводом обележавања једног века постојања)
Делија 1930. године
Лазар (Миливоја) Тешић Мокринчанин је, достојан великог поштовања. Потицао је из лозе Теодора Теше Бајшанског (1693- 1777.) од којега настаде презиме Тешић у Мокрину. Лазар је рођен 1906. године у Мокрину. Пре Првог рата бавио се телесним вежбањем у мокринском Соколском друштву. Мокринчани су се спремали за соколски слет о
Петар Попов Кршин
Видовдану 1914. године у Великој Кикинди али им је аустроугарска полиција забранила одлазак. Основну школу похађао је у родној варошици, а са радошћу је дочекао 1. март 1919. године, када је почела са радом Српска гимназија у Великој Кикинди, коју је похађао, а наставио и завршио у Суботици. Правни факултет завршио је у Суботици, јер му је отац Миливој, као српски добровољац из Првог светског рата, одбио добровољачку земљу и прихватио се државне службе (железничар). Као дипломирани правник имао је велику част да бива одабран, као врсни вежбач Сокола, за трогодишњу Предњачку соколску школу у Прагу од 1931. до 1934. године.
Др Душан Новаков
Касније ће постати начелник Соколског друштва Суботица, једног од најбоље уређених друштава у Краљевини Југославији. Истакао се осмисливши слетски свечану игру „Хеј Словени”, где је вежбало укупно 3.220 учесника. За тај подухват признање му је одало само руководство Соколског врха тадашње Чехословачке, дарујући му, са посветом, велику монографију. Међу оснивачима, који су поставили темеље потоњем СК Делија, које увек треба наводити су и: Петар Попов „Кршин”, Урош Бадрљица и Душан Адамов „поп Душа”.
Ово је прича која треба да помогне будућим истраживачима када се буде наводила година настанка фудбалског клуба. Писац ових редова имао је среће и част да чује и забележи сећања Лазара Тешића.
„Почели сми се окупљати и играти у малој улици иза наше (Тешићеве) куће, угао улица Ђура Јакшић и А. Ранковић. По завршетку Првог рата, бригу о нама дечурлији, тако ми се чинило, нико није водио. Прихватио нас је Аксентије Убавић (убијен од стране шваба (намерно пишем малим словима злочинце) октобра 1941.), који је имао кафану на Брегу (данас у тој кући живи породица Лазе Кувизића). Замислите, са нама је припремао позоришне комаде.
Научио нас је: шта је улога, чин, песма, кретање на позорници и све оно што је потребно у тој прилици. Чика Аксентије није могао да се уклопи у ниске критеријуме који су тада, после рата, владали. Увек је стремио ка вишим и даљим циљевима. Код њега смо припремали озбиљне позоришне комаде: „Ајдуци”, „Лажа и паралажа” од Јована Стерије Поповића, „Школски надзорник”, „Љубавно писмо”, „Француско – пруски рат” од Косте Трифковића и друга дела. На Божић 1920. године извели смо позоришни комад „Ајдуци”.
Представљање књиге “Делија банатски Уругвај” 2011.
Писац ових редова успео је да пронађе књижице из којих су глумци припремали позоришну представу, потписе на насловним странама и све то провери у разговорима са господином Лазаром, који је као судија Врховног суда Војводине у пензији живео у Новом Саду и у старости био слеп. Дејствујућа лица су били: Лазар Тешић – Милета арамбаша, Петар Попов – Обрад, Лазар Кнежев – Живојин, Душан Адамов – Витомир, Урош Бадрљица – Иван, Коста Јовић – Петар, сви Милетини момци, Мита Димитрије Кнежев – Срећко, Миле Попов – Ненад, Бранко Живанић – Лука, Сава Бугарчић – Андрија, сви Обрадови момци, Данка Маленичина – Зелида , једна Туркиња.
Тако је почело дружење једне изванредне генерације деце старости од 11 до 14 година, које су настављали такмичењем у „шорању крпењаче”, па преко незаборавних утакмица на Вашаришту, оркестара, забава, избора лепотице Мокрина, заједно са београдским листом „Време” и другарством достојним највећег поштовања.
Делија значка
А када се повео разговор око имена клуба, Лазар Тешић предложио је ДЕЛИЈА, под утицајем народних песама, што на турском језику значи јунак, што и би усвојено.
Прва утакмица одиграна је 1922. године, па ће Петар Попов „Кршин”, најважнија личност клуба, усвојити ту годину као почетак.
По једној причи прву лопту у Мокрин донео је студент медицине у Грацу Душан Љ. Новаков, купивши је у „златном” Прагу.
По другој причи, лопту су купили код Телбиса у Великој Кикинди, гимназијалци: Душан Адамов, Петар Попов и Урош Бадрљица и сликали се са њом.
Живојин Секулић
Судбина ће се са некима немилосрдно поиграти: Живојин Секулић, неуморни организатор, умре навршивши само 19 година. Споменик су му подигли његови „Делијаши”, а срушили неки нечасни људи око 2000. године, Урош Бадрљица постаће бележник мокринске Општине, начелник Соколског друштва и завршиће трагично после Другог светског рата, Димитрије „Мита” Кнежев (1909-1997.) завршио је Правни факултет, писао песме и књиге о свом завичају, Новом Саду, Београду, Маутхаузену, Гросрамингу, филијали Маутхаузена, Голом Отоку… Преживео је страхоте логора Маутхаузен, а вест о његовој смрти у Београду доћи ће у Мокрин после више од месец дана.
Највећи скуп „Делијаша”, играча и навијача, обележавајући 50. годишњицу клуба, био је на Велику Госпојину дан славе клуба, 1970. године, када су били живи многи оснивачи, чланови управе, играчи и навијачи (Петар Попов „Кршин”, Душан Адамов „поп Душа”, Лазар Тешић, Мирко Кнежев, отац тројице синова, играчи: Димитрије Кнежев, Паја Бадрљица, Аркадије Кулаузов… Из Аргентине је само за ту прилику допутовао Стеван И. Дражић.
Они су најбоље знали коју годину треба узети за почетак, јер није забележено да је један фудбалски клуб настао од скупине млађаних глумаца који су имали своју позоришну књижницу.
На питања радозналих новинара и знатижељника: „Како је све то могло да се дешава у Мокрину баш тако”, следио би скоро једногласно јасан одговор: „Тако смо хтели, могли и смели”.
Лазар Тешић преминуо је 18. маја 1991. године у Новом Саду и сахрањен је близу гроба Мирослава Антића. Таква је била Божија воља.
Богдан Ибрајтер Тане, дугогодишњи новинар београдске Политике више пута писао је о Делији и Делијашима. Под насловом „Делија, банатски Уругвај” Тане је са сарадницима 2011. године објавио изузетну и подацима пребогату књигу.
Поводом ове значајне стогодишњице, спрема се нова, коју ради Јован Вељин Мокрински са помоћницима.
Мокрин и ФК Делија, као области проучавања, обилују занимљивим причама без краја, као и многа друга места. Само се мора прионути на дуготрајни рад и темељна истраживања.
Драгољуб П. Бадрљица, проф. физичке културе из Мокрина
И да поново могу да бирају, изабрале би ђаке, учионицу и школске клупе. У послератној Кикинди, те давне 1948. године, четрдесетак ученика за свој будући позив бира учитељски. Уписују новоосновану Мешовиту учитељску школу.
– Са изградње аутопута Београд-Загреб, из Вогња покрај Сремске Митровице вратила сам се кући. Отац је рекао нећеш уписати Техникум у Хрватској, већ Учитељску школу овде у Кикинди. Тако је и било. Успешно сам завршила Учитељску школу, касније и Педагошку академију. Била сам упорна, некад одличан ђак, а некад врло добар- прича Смиљанка Бабић, наставница у пензији. Радни век започела је у Накову, а завршила у Београду.
-Пензионисана сам после 40 година и два месеца радног стажа. Ниједан дан боловања нисам имала, чак је и порођај био током ферија-присећа се.
У истом разреду биле су и Марица Секулић и Милка Леватић. На школском часу уприличеном поводом 70 година од како је прва генерација завршила Мшеовиту учитељску школу евоцирају успомене, присећају се својих професора, колега, ђака, богатог радног искуства.
-Одрасла сам са баком. Било је питање шта најпре завршити и доћи до егзистенције. Учитељску школу сам завршила сам 1952. године. Тек по завршетку, већ у јулу, међу првима сам добила декрет и постављење у Накову. Три године сам живела и радила тамо у вишим разредима. Удала сам се за Косту Секулића који је добио премештај, па смо се преселили у Кикинду- прича Марица Секулић.
Три даме радо се сећају својих професора међу којима посебно место заузима њихова разредна Катица Гргур, Херцеговка настањена у Новом Милошеву. У школским клупама стицале су, а касније делиле наставне, али и животне лекције.
– Ја сам имала прилике да будем тужна, али нисам хтела. Хоћу ведра и весела да корачам кроз живот и то сам преносила на децу. Кад пређем праг од учионице, ја сам своја, као да добијем крила. Осмехом поздравим ђаке- открила нам свој професионални, али и животни мото Милка Леватић. Учитељски позив одвео ју је у Улцињ, па у Сплит, да би се потом вратила да предаје у Кикинди.
Просветитељска мисија учитеља
Обележавање јубилеја прве генерације учитеља, иницирао је проф. др Јовица Тркуља.
-Поготово у оном времену, ми који смо расли на селу где су наши родитељи од јутра до мрака радили у пољу, учитељи и учитељице вршили су велику просветитељску мисију. Били су нам учитељи, свештеници, родитељи. Мислим да постоје два најузвишенија божја позива. Један је позив мајке која нам удахњује биолошки живот и други је позив учитељице која нам удахњује духовни живот- истиче професор Тркуља.
-Писао сам недавно о Ђури Радловићу, великом академском сликару, родом из Накова, који је постављао мозаик у Цркви Светог Марка у Београду. Када сам разговарао са њим, рекао ми је да је из сиромашне породице са шесторо, седморо деце постао то што је данас, а он је професор Ликовне академије и један од највећих сликара мозаичара зидног сликарства у региону, управо захваљујући учитељици Марици Секулић и Живи Букурову, наставнику сликарства- сведочи професор Тркуља.
Научио нас је: шта је улога, чин, песма, кретање на позорници и све оно што је потребно у тој прилици. Чика Аксентије није могао да се уклопи у ниске критеријуме који су тада, после рата, владали. Увек је стремио ка вишим и даљим циљевима. Код њега смо припремали озбиљне позоришне комаде: „Ајдуци”, „Лажа и паралажа” од Јована Стерије Поповића, „Школски надзорник”, „Љубавно писмо”, „Француско – пруски рат” од Косте Трифковића и друга дела. На Божић 1920. године извели смо позоришни комад „Ајдуци”.
Они су најбоље знали коју годину треба узети за почетак, јер није забележено да је један фудбалски клуб настао од скупине млађаних глумаца који су имали своју позоришну књижницу.
Лазар Тешић преминуо је 18. маја 1991. године у Новом Саду и сахрањен је близу гроба Мирослава Антића. Таква је била Божија воља.
Три даме радо се сећају својих професора међу којима посебно место заузима њихова разредна Катица Гргур, Херцеговка настањена у Новом Милошеву. У школским клупама стицале су, а касније делиле наставне, али и животне лекције.
Обележавање јубилеја прве генерације учитеља, иницирао је проф. др Јовица Тркуља.