На предлог Драгана Ристића, дугогодишњег фоторепортера некадашње „Комуне”, Историјски архив Кикинда приступио је дигитализацији негатива фото-документације овог листа, коју је Ристић приљежно сачувао.
С обзиром да се ради о захтевном и минуциозном пројекту, Архив је аплицирао и добио средства од Министарства културе Републике Србије, тако да је већ реализован први део овог обимног пројекта.
– За сада је обрађено и дигитализовано око 1.200 фотографија које у највећој мери приказују време с краја осамдесетих и почетка деведесетих година двадесетог века, каже в. д. директора Историјског архива Катарина Ковачевић Јанковић.
– Могу се видети различите области деловања људи нашег краја. Уједно, то је и пресек друштвеног стања оног времена. Ова дигитализација негатива је драгоцен историјски извор и представља увид у политичку, привредну, културну и спортску историју Кикинде последњих година 20 века- наводи наша саговорница, додајући да су досад преснимљене и постављене на интернет страницу Архива неке од најупечатљивијих фотографија, а превасходни циљ овог подухвата је историјско-документарни.
– У реализацији овог пројекта имамо и свесрдну подршку Града и верујем да ће ово бити занимљиво многим нашим суграђанима, а поготово старијим мештанима. Ту се, рецимо, могу видети Зборови самоуправљача и друге данас заборављене друштвене активности које су имали људи оног времена. Занимљиво је било препознати људе на сликама. Неке актере смо лако препознали на фотографијама, док су неки за сада остали анонимни, па сви који се евентуално препознају, могу слободно да нам се јаве, како бисмо имали што обухватнију документацију. „Комуна” је била и остала препознатљив бренд нашег града.
Излазила је у континуитету од 1962. скоро 40 година и ово је одличан историјски осврт на времена која су за нама. Овако значајна фототека, није само драгоцена за наш Архив, него и за ширу заједницу. За сада је део дигитализованог материјала објављен на нашем сајту- каже Ковачевић Јанковић додајући да је у наредним корацима предвиђено да се настави са дигитализацијом и новијег периода. Архив је већ аплицирао код Министарства за наставак пројекта, па се ускоро очекује позитиван одговор и наставак дигитализације. Кад се то буде догодило, могућа је, наводи директорка Архива, и физичка поставка најупечатљивијих фотографија.
ЈОШ 50.000 ФОТОГРАФИЈА
Увидом у сајт Архива, увиђамо да су фотографије прегледне, сложене по различитим областима људског деловања и лако претраживе.
– Наш превасходни циљ је био да оно што прикажемо буде што објективнији пресек ондашњег живота нашег града- закључује Катарина Ковачевић Јанковић.
Иницијатор овог пројекта и дугогодишњи фоторепортер „Комуне”, Драган Ристић, сећа се и појединих околности које су обележиле време обухваћено дигитализацијом.
– Овај пројекат се односи на период од 1988. до 2002. и обухвата време кад сам био фоторепортер „Комуне”. Сачувао сам богату збирку негатива и пожелео сам да то поделим с јавношћу. Захвалан сам Владимиру Сретеновићу који је преснимавао негативе које сам уступио, а посебно Историјском архиву који је имао слуха за ову моју иницијативу- истиче Ристић, констатујући да је укупан број негатива који још чекају на дигитализацију близу 1.500. Сваки са по 36 снимака, даје укупно бројку већу од 50.000 фотографија, али, уверен је Ристић, да ће Министарство културе, с обзиром на то да је први део овог обимног посла урађен врло професионално, и овог пута изаћи у сусрет, како би наставили са овим значајним пројектом.
ПОЖАР УНИШТИО ДЕО СЛИКА
– Иначе, кад се сетим тог времена, мој претходник у „Комуни“ Хрвоје Радовановић је такође имао веома богату фототеку. У тадашњој старој згради „Комуне” нису постојали услови за чување негатива, па је документација чувана код Радовановића у стану. Једном приликом је избио пожар код њега и скоро целокупна његова фототека, али и део моје је изгорела. Срећом, касније, у новој згради редакције били су добри услови за чување. То је већ била 1988. година и та година је прва обухваћена овом дигитализацијом- каже Ристић.
Н. Савић
Предавање под називом „Душан Васиљев: биографија и породично стабло“ резултат је шестомесечног истраживања, а комплетан рад биће објављен крајем године у часопису „Attendite“. Аутор истиче да је реч о првом научном истраживању о Душану Васиљеву које потписује историчар.
Васиљевљева биографија до сада је била и непотпуна и нетачна – што је довело и до погрешног тумачења његовог стваралаштва.
На питање како је, кроз истраживање, доживео Васиљева као човека, одговара:
На крају, Белеслић изражава наду да ће његово истраживање бити подстицај књижевним критичарима да Васиљевљево стваралаштво сагледају у новом светлу: „Желео бих да овај рад подстакне људе да поново прочитају његове песме у контексту у ком су настале. Тек тада ћемо разумети ко је био Душан Васиљев.“
– Мокринчанин во вјеки вјекова, вечити дужник свом завичају – тако се представио професор Бадрљица, који је свој живот посветио сакупљању и очувању мокринске и баштине овог краја. – Препоручио сам да се изложе приче које имају и научни значај. Овде је, између осталог, фотографија црнаца у Мокрину, коју сам пронашао. Настала је 1919. године, када је у месту било 220 војника генерала Приноа – колонијалних снага Француске из Индије, Сенегала и Марока – који су били распоређени како би спречили могући сукоб између тадашње Румуније и Мађарске. Проследио сам фотографију магазину „National Geographic“ и они су је објавили у првом наредном броју као документ једног времена.
Изложбу чине и старе фотографије које сведоче о достојанству, лепоти и узвишености дама, учитеља и деце, а некада су одељења имала и до 90 ученика, наводи професор Бадрљица.
– Посетиоци могу да виде и војни шлем из Првог светског рата, алатке, косир из 1864. године, као и фотографију лекара који је у Мокрину имао рендген-апарат. Посебно занимљив део изложбе посвећен је позоришном одсеку Соколског друштва из 1939. године, као и Петру Попову, оцу Раше, Душка и Лазара, који је био најмлађи кнез једног места у Краљевини Југославији – истакао је професор Бадрљица на свечаном отварању изложбе, додајући да је у формирању музејске збирке учествовало преко 500 његових пријатеља широм света.
Поставка у Кикинди носи назив „Драгоцености Мокринског музеја“ и први је пут да део ове велике збирке „гостује“ у Архиву.
Три метра високо Чудотворно мокринско огледало, за које се верује да испуњава жеље, није могло да буде изложено у Кикинди због своје величине. Професор Бадрљица позива све који желе да се упознају са мокринском, али и широм историјом овог округа, да га контактирају и да, у договору с њим, обиђу збирку у Завичајном музеју.
Изложба „Драгоцености Мокринског музеја“ у Историјском архиву биће отворена до краја марта, радним данима од 8 до 13 сати.