Наташа Добријевић, професорица математике у Гимназији „Душан Васиљев“, има само 29 година и један је од примера младих, академски образованих људи, уз то са дефицитарним занимањем који су, по завршетку школовања, изабрали повратак у родни град.
Најмлађа професорица у Гимназији и, сасвим сигурно, међу најмлађима у граду, Наташа је за катедру стала када је од неких својих ђака била старија само пет година.
– Привлачила ме је школа, рад са децом јер ми, као професори, имамо могућност да утичемо, да обликујемо млађе генерације, што је непроцењиво – каже Наташа.
Завршила си теоријску математику, али си се ипак определила за рад у просвети?
– Увек сам волела да радим са децом, у средњој школи сам држала часове и помагала у Канцеларији за младе. Међутим, када сам уписала теоријску математику на Математичком факултету у Београду, хтела сам да се бавим науком. При крају студија определила сам се за позив професора, да се вратим у Кикинду и да радим у школи. Када сам се вратила, сви су ме питали зашто сам то урадила, зашто нисам остала у Београду или отишла у иностранство. Нас математичара је заиста мало и добила сам посао чим сам завршила мастер студије. Мислим да су главни разлози за то што се млади не одлучују да буду наставници, мале плате и лоша слика у друштву. Поражавајуће је и што млади професори изгубе вољу и елан са којим су почели, можда баш због тих предрасуда о професорима као нерадницима који су стално на распустима. Јасно је да се свако од нас послу посвећује на неком другом нивоу, али мислим да је генерализација те професије опасна.
Mноге твоје колеге жале се на нове генерације. Ти си им, по годинама, доста блиска. Како ти, као млад професор, видиш тај проблем?
– Професори се заиста доста жале на децу, велике су промене у генерацијама. И мени, која нисам много старија од њих, тешко је да им се прилагодим. Али не могу да кажем да су сва деца лоша и неозбиљна, то су друкчије генерације, треба мало им се прилагодимо, не треба имати хладан однос. Ипак, видим да недостају и поштовање и разумевање са обе стране. Њима свакако недостаје озбиљности, знају сва своја права, а не знају које су им обавезе. Уз то, јако је велика умешаност родитеља када се закључују оцене. Долазе у школу тек на крају.
Значи ли то да се поштовање наставника, професора, стално урушава?
– Статус професора се веома примећује у односу ученика према нама. Већина људи не зна да се наше радно време не ограничава на 45 минута часа, нас чекају припреме, извештаји, анализе, израда презентација. Треба се уклопити са различитим генерацијама и свакој приближити градиво на друкчији начин. Однос са децом у учионици ми прија, али је администрација преобимна.
Шта те мотивише?
– Мотивише ме могућност да пробудимо радозналост код младих људи, што је прилично изгубљено. Ипак, ако бар у једном ученику успемо да пробудимо ту страст да сам почне да открива, то је за мене успех. Конкретно у математици, знање да решавају проблеме касније може да им помогне у решавању неког животног проблема.
