Крај фудбалске сезоне, па још турбулетне какву је имала ОФК Кикинда, увек је прилика за сумирање учињеног. Свакако смо планирали разговор са спортским директором Марком Вукобратом, али отишли смо и неколико корака даље па се он осврнуо и на своје присуство у клубу од 2016. године, уз краћи прекид, до сада.
– Престанком ангажмана у клубу, народног посланика из нашег града Миленка Јованова, завршен је један период у битисању ОФК Кикинде и почиње нови. Зато је, без обзира на мој евентуални будући статус, нужно подвући црту и најсажетије побројати шта је све учињено – каже Вукобрат.
Вратио се 2016. тадашњи голман из Накова на Градски стадион да заврши каријеру.
– ОФК Кикинда је тада била пред гашењем и клуб је спасио Лука Радујко, а убрзо потом Драган Фелбаб преузео је челну функцију. Био сам голман и секретар и никог осим играча, Фелбаба и мене није било у клубу. Владимир Китановић постављен је за тренера, а недуго потом Јованов, осведочени навијач ОФК Кикинде, полако па све више и више укључио се у рад клуба и тада је кренуо успон посрнуле институције.
Ускоро је ОФК Кикинда из Војвођанске прешла у Српску лигу.
– Играчки погон, 90 одсто, чинили су играчи из Кикинде, али ни то није био мамац за публику. После два кола у Српској лиги 2021. напустио сам клуб, а вратио се као спортски директор након испадања у Војвођанску, на крају пролећа 2022. Циљ је био да се вратимо, али без императива, публике је опет било за пребројати, иако смо били доминатни и на крају се и експресно вратили у Српску лигу. Потом, у тој нашој повратничкој сезони, мој избор био је тренерски дебитант у том рангу Владимир Шпоња. Све је изненадио, вредан и гладан успеха на крају је стигао и до места селектора аматерске репрезентације Војводине, а ОФК Кикинду, коју су сви видели као главног кандидата за испадање, лансирао на пето место што је био наш најбољи пласман после испадања из Друге лиге, 2000. године. Тим су опет чинили махом домаћи играчи уз младе фудбалере из других средина, а Шпоња је потврдио да је био прави избор и то за дужи период но добио је прволигашку понуду од митровачког Радничког и отишао.
Шпоњу је на клупи наследио Здравко Тривковић.
– Он је био још један тренер дебитант у трећем рангу, а последњих неколико јесењих кола екипу је предводио помоћник му Китановић и освојили су заједно 26 бодова. У паузи је стигао Душан Ђокић који је био суочен с великим бројем одлазака и требало му је пронаћи, па још у зимском периоду, достојне замене. Током минулог пролећа имали смо серију ремија, на све стране било је невероватних резултата ривала и онда смо на крају били суочени с чињеницом да из лиге испада чак седам клубова. Опет су нас сви отписали, али смо у фуриозном финишу уписали три победе, а у последња четири кола узели 10 бодова и у вишеструко сложеној ситуацији заслужено опстали.
Спортски директор истиче да је током минуле три сезоне пратио најбоље играче са шире територије града Кикинде.
– Доводили смо оне који су се истицали у војвођанском рангу, а неки чак нису ни хтели да дођу, јер Српска лига захтева много већа одрицања и редовне тренинге. Допуњавали смо први тим нашим омладицима и кадетима и на крају оно што нисмо пронашли на северу Баната морали смо попунити играчима који су били квалитетом на ивици играња између друге и ове наше треће лиге. Ни то није било лако наћи, Београд и Нови Сад нису тим момцима близу као места наших ривала у лиги, а нисмо ни финансијски могли парирати готово икоме. Међутим, пресуђивао је тада позитиван наратив о нашем клубу да оно што обећамо то и испунимо и моја познанства с људима који су те играче усмерили ка нама. Бранко Лазаревић највише ми је помогао, држи у малом прсту могућности младих фудбалера из највећих клубова, потом и: Андреј Мркела, Александар Јевтић, Ђорђе Ивеља, Бојан Шаранов, Владимир Буач, Бојан Дубајић, Дарко Гашић и Здравко Рауковић. Злонамерне критике упућиване су нам да „због тога што имамо тим странаца” није било публике, а истина је да смо од свих српсколигаша највише играча из свог места имали управо ми.
Финансијски моменат, није му био пресудан, напомиње Вукобрат.
– Примања су ми била нижа од човека који одржава терене, а и од већине играча, а обављао сам и послове који немају додирних тачака с обавезама спортског директора, што ми није тешко падало. Такође, с клупским финансијама нисам имао додира, а оно иза чега сам стајао била су кадрирања играча и тренера, али истовремено ја сам тренерима давао одрешене руке када су састављали тим и често до пред сам почетак меча нисам ни знао првих 11. Зато је цела ова прича била здрава и поштена. ОФК Кикинда је на тај начин вратила поштовање фудбалских структура. Управа је појачана приватницима, који су давали свој новац, а имали смо маркетинг, захваљујући Јелени Пантелић, бољи и од многих суперлигашких клубова. Јованов је највише помогао у разним облицима, трошио личне кредите и то нити један политичар пре њега ни изблиза није покушао, а поготово урадио.
Спомиње спортски директор и тренерски кадар.
– У стручном штабу били су домаћи тренери: Бранислав Стојановић, Драган Ћирић, голманска легенда, Вања Поповић помагао је бесплатно, а Китановић је двапут био мој избор за првог тренера. Визија ми је била да буде директор, кординатор млађих селекција и сматрам да је штета што то нисимо довршили до краја, а наравно да има квалитет и за шефа струке првог тима. Од наших „домаћих” играча у последње три сезоне играли су: Божић, Јарић, Мирков, Ивановић, Зељковић, Спахић, Ђукић, Барбул, Жилић, Бајић, Рељић, Миркоњ, Виловски, Цвијановић, Кецман, Ћирић, Адамовић, Молнар, Попесков, Белош, Пајтин, Зечевић, Шкеро, Стојанов, Ковачевић, Хајду, Путник, браћа Француски…
Шта ће бити с ОФК Кикиндом, показаће наредне седмице, времена је мало, али спортски директор истиче да су најактивнији чланови управе показали занимање да преузму вођење клуба.
– Жолт Гачка, Петер Вишњеи и Горан Гаврић треба да донесу нимало лаку одлуку, лично се надам најбољој варијанти за ОФК Кикинду, а злонамерних коментара покварених и негативних људи увек ће бити. Сигурно је да је и с моје стране било погрешних потеза, али све време радио сам у најбољој и поштеној намери и цела моја прича није правдање већ обавеза сваког човека који је обављао функцију да се на овакав начин обрати јавности – закључује Вукобрат
Д. П.
ОМЛАДИНСКА ШКОЛА
Вукобрат говори и омладинској школи.
– Циљ ми је био да се омасови омладинска школа, која је била у катастрофалном стању, а постављени су и млади тренери с људским квалитетима. Плод свега је шест селекција с преко 120 фудбалера и једино немамо децу млађег основношколског узраста. Млађе селекције врхунски су опремљене захваљујући Јованову који је сваке године лобирао на разним конкурсима. У исто време, недостатак терена представљао нам је проблем, а немамо ни игралише с вештачком травом. Ни једно наше дете није могло прећи у већи клуб а да се тај клуб није званично обратио ОФК Кикинди. Само од тих одлазака, наш клуб приходовао је преко милион динара, у новцу или опреми, а то је раније било незамисливо. Нашој деци омогућили смо и квалитетене провере са Звездом, Партизаном, ОФК Београдом… Чланарина за децу била је најнижа у граду, а нису је плаћали момци са села, треће дете, деца самохраних мајки и деца из социјално угрожених породица.
На Светском купу у Будимпешти, у дисциплини лоукик, јуниорки до 65кг, освојила је златну медаљу, а мало пре тога постала је у Нишу, где иначе живи и похађа средњу школу, и јуниорска првакиња државе у поменутој тежинској категорији, али у дисциплини К1.
Шеф струке признаје да му је, психолошки, ово била најтежа сезона у тренерској каријери.
Из СТК Галадска још једна лепа вест, а обрадовала је понајвише најмлађе чланове. Из Немачке где живи, стигао је некадашњи играч Кикинђанин Јожеф Молнар и, са супругом Блаженком Сабљић, обишао клуб, даривајући комплете мајица за најмлађе и лоптице за тренинг.