Kad su mi čestitali rođendan i odlazak u penziju 15. decembra, igrali smo „Ordinaciju”, a kolege su mi priredile malo iznenađenje. Rekao sam im: ja sam tu, ako treba ćeraćemo se još
Na daskama koje život znače je od davne 1976. godine. Sa više od 2.200 odigranih predstava i 84 premijere, ovdašnjoj publici je dobro znan i rado viđen na sceni, kao i na tv ekranima i filmskom platnu. Petnaestog decembra prošle godine, na svoj 65. rođendan, otišao je u penziju, ali to nikako ne znači njegov raskid ni sa glumom ni sa kikindskim Narodnim pozorištem.
U ovoj teatarskoj kući, ubedljivi je rekorder po broju odigranih predstava. Nadimak Rus nosi od kad zna za sebe- bilo da su za njega u dečačkim danima govorili da je „jak kao Rus” ili da, u igri „gađa kao Rus” jer je toliko precizno pogađao novčiće i palidrvca.
U pozorištu je radio i kao šef tehnike, organizator, kreirao scenografska rešenja.
Kako ste uplovili u glumačke vode? Da li je gluma bila mladalačka želja i ljubav?
– Igrom slučaja, još kao osnovac bavio sam se recitovanjem, a u višim razredima osnovne išao sam i na takmičenja, stigao do republičkog nivoa. Bila je to polazna tačka. Nastavnica srpskohrvatskog Darinka Koledin me je pozvala i dogovorila susret sa meni i danas veoma dragim, dugogodišnjim upravnikom pozorišta Branislavom Šibulom. U mladalačkim danima, gluma je išla zajedno sa sportom, košarkom koju sam voleo i igrao niz godina.
I toliko su vam te „daske koje život znače” prirasle k srcu da više niste ni silazili s njih?
– Ne, osim pauze kada sam bio na odluženju vojnog roka. U knjizi Save Savina zanimljiv podatak je da 10 godina života treba biti u pozorištu za 1000 odigranih predstava.
Hoćete li nastaviti da igrate?
– Hoću. Kad su mi čestitali rođendan i odlazak u penziju 15. decembra, igrali smo „Ordinaciju” tog dana, a kolege su mi priredile malo iznanađenje. Rekao sam im: ja sam tu, ako treba ćeraćemo se još. U stvari sve zavisi od pozorišta, koliko ću biti potreban.
Koja vam je najdraža uloga?
– Glumac ako ozbiljno pristupa svom pozivu, onda bi svaka uloga trebalo da bude draga. Naravno, razlika je u težini i u tome šta zahteva. Ima uloga koje bolje legnu, ili se bolje iznesu na sceni, prihvate od publike. Trudio sam se da, i ako je mala uloga da se zapamti, ostane upečatljiva, da se verno dočara lik koji traži reditelj. Ima predstava sa kojima smo se takmičili sa najboljim pozorištima iz tadašnje Jugoslavije, ali pamtim i uloge iz drugih komada koje su mi takođe ostale urezane u sećanje i drage. „Ožalošćena porodica” je praktično prelomila da pozorište pređe iz amaterskog u profesionalni status. Naravno, to je i zbog niza predstava koje su prethodile. Potom „Radovan Treći” koji svi pamtimo po Zoranu Radmiloviću, a na našoj sceni je bio postavljen u drugačijem viđenju. Uloga u „Policajcima” takođe je ostala upamćena i nagrađena. Naravno i „Izvol’te u Sakule” sa likom junaka iz Like. Kad smo igrali Sakule u Sakulama, pisac Zoran Petrović mi je poklonio knjigu i u posveti napisao: „Najboljem junaku iz Like, a u mojim Sakulama”. Ostanu zaista lepe i drage uspomene.
Iako su glumcima van Beograda i Novog Sada manje dostupni angažmani na televiziji i na filmu, vi imate niz ostvarenih uloga? Kako je dolazilo do saradnje?
– Imao sam sreću, bez obzira što smo van centara, prilično sam snimao. Producentima i rediteljima jeste jednostavnije da angažuju nekog ko im je bliže. Budeš ispunjen kad žele i traže baš tebe. Sa Goranom Markovićem sam radio „Turneju” i „Falsifikatora”, sa zaista vrhunskom glumačkom ekipom. Pretprošle godine bio sam angažovan u filmu „Džem od kavijara”, prošle je usledio „Mačji krik”. Imao sam lepu epizodnu ulogu i u seriji o Ivi Andriću „Nobelovac”, koja bi na proleće trebalo da krene na RTS-u.
Glumili ste i u serijama „Jesen stiže, dunjo moja”, „Jagodići”, „Šetnja sa lavom”, „Crna svadba” itd. Kakva je razlika glumiti u pozorištu i raditi snimajuće projekte?
– U pozorištu kada se sprema uloga, to traje 35, 40, 45 proba, koliko je potrebno, ali za seriju se dobije uloga i nema toliko vremena da se sa rediteljem priča o tome šta se želi. U najkraćem se to dogovara, na setu se to još može popraviti i to je to. U pozorištu možeš da kreneš od suprotnog, pa da se eventualno reditelj složi da je to bolji put. Na snimanjima se to ne radi, već se ispunjavaju zadaci.
Ko su vam glumački uzori odnosno kog glumca posebno cenite?
– Od svih, najdraži i najbliži mi je bio legendarni Pavle Vujisić. „Čovek iz naroda” koji je sve odigrao sa tolikom prirodnošću. Njegova gluma je zračila neverovatnom lakoćom. To je suština. Nije sve u lepoti, ključ je u prirodnosti. Kamera je oko koje sve vidi i zapaža i tu se ništa ne može sakriti.
Kakva je kikindska publika?
– Meni je veoma draga jer smo toliko godina zajedno. Moj utisak je da većina želi više da ode u pozorište da se nasmeje i zabavi, i takve komade publika rado gleda više puta. Ipak, pozorište mora da ima na repertoaru i predstave takmičarskog karaktera- za selektore i festivale, ali mora se voditi računa i o publici. Malo pozorišta ima predstave koje igra po 50 puta, a mi imamo i one koje smo igrali 100 i 150 puta.
Član ste Saveta Mesne zajednice Nakovo. Šta vas je motivisalo da se angažujete u toj ulozi?
– Prihvatio sam da se angažujem kako bismo nešto ostavili deci, pored onoga što Nakovo ima. Bila je potrebe za sportsko-rekreativnim centrom, osim stadiona Poleta, koji je tu odavno. Rešili smo da smetlište na obodu sela očistimo, pošumimo, iskopamo jezero, napravimo sadržaje za decu i ostale meštane. Rekao bih da smo uradili mnogo. Tu je sad jezero, natkrivena terasa, dečije igralište, teren. Nastavljamo dalje.
NAGRADE
Izdvajamo neke od nagrada koje je ovaj kikindski glumac dobio tokom bezmalo pola veka na teatarskoj sceni:
- Oktobarska nagrada grada Kikinde
- Nagrada za glumu, u predstavi „Policajci” 1985.god. na 26. Susretima amaterskih pozorišnih društava Vojvodine. Nagrada dodeljena odlukom žirija.
- Za ulogu Agatona u predstavi „Ožalošćena porodica”, nagrada glumac večeri – odlukom publike i nagrada „Peđa Jovanović” na 36. Festivalu amaterskih pozorišta u Kuli 1994. godine
- Za istu ulogu (Agaton u predstavi „Ožalošćena porodica), nagrada (glumac večeri – odlukom publike) na 38. Festivalu dramskih amatera Jugoslavije u Vranju 1994.
- Nagrada za glumu (Radovan u predstavi „Radovan Treći”), odlukom žirija na 47. Susretima profesionalnih pozorišta Vojvodine 1997.
