U izboru za mladog poljoprivrednika godine kog bira 3 Banka je i Vlastimir Vlajkov, stočar iz Bašaida . Stručni žiri, koji čine predstavnici Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Srpska fondacija za preduzetništvo, Zadružni savez Vojvodine i 3 Banka, odabrao je ove godine sedam finalista, od kojih će najbolja tri biti odabrana javnim glasanjem.
Vlastimir Vlajkov (33) je sa suprugom Tamarom krenuo bukvalno ni od čega, a uspeo da svojim radom napravi proizvodnju od koje može da živi onako kako je oduvek voleo.
-Odrastao sam u Bašaidu i najveći deo vremena sam provodio kod babe i dede, koji su imali nekoliko krava, tako sam i zavoleo ovaj posao. Posle babe i dede, gazdinstvo je zamrlo, ja sam upoznao Tamaru i kako smo bili jako mladi, kad je ona završila srednju školu, otišli smo u Novi Sad da se okušamo u gradskom životu. Već posle nekoliko meseci, shvatio sam da sve što zaradimo ode na osnovne troškove i da tu za nas nema budućnosti. Tako smo se vratili u Bašaid – priseća se Vlastimir.
-Prvo tele sam kupio od novca zarađenog u nadnici. Tada sam čuvao seosku stoku da bih mogao da prehranim tu, pa kasnije svoje dve, tri krave koje sam kupio. Povećavao sam broj grla, ali nisam imao ni parče zemlje da registrujem gazdinstvo, pa nisam mogao da ostvarim ni premiju za mleko. Danas, sa 33 godine, smatram sebe uspešnim čovekom jer imam dvoje dece, Vukašina koji je četvrti razred i mnogo vremena provodi sa mnom u radovima i Dunju od 6 godina. Umesto uz telefon, vreme provode sa nama. Svojim radom sam zaradio za povećanje broja grla, imamo 15 krava u muži, 250 litara mleka dnevno da predamo mlekari, a da nije sušna godina, bilo bi i dvostruko više – priča Vlastimir, a Tamara dodaje da on prosto nije ni za šta drugo, samo za ovo što radi jer samo to voli.
Danas porodica ima tri hektara svoje zemlje, a dodatno i državnu zemlju koju su uzeli u zakup na 10 godina, na kojoj krave pasu na otvorenom od aprila do novembra. Kupili su najpre salaš na 13 kilometara od Bašaida, gde drže deo stoke, ali bi za decu bilo teško da tamo žive. Kuća koju su koristili nije bila njihova, pa su kupili trošnu kuću na kraju sela, gde mogu da drže stoku, zasukali rukave, srušili je, krenuli u gradnju i uskoro ih očekuje useljenje.
Na konkursu za mladog poljoprivrednika godine, 3 Banka će i ove godine nagraditi tri kandidata koje svojim glasovima odabere publika. Prva nagrada je 500.000 dinara, druga 300.000 i treća 200.000 dinara. Glasanje se zatvara u ponoć, 13. novembra.
– Naredne godine naše društvo će proslaviti 80 godina postojanja. Tim povodom priređujemo monografiju u kojoj ćemo sažeti istoriju KUD-a, naš rad, učešće na smotrama, sećanja članova i uspomene na one koji više nisu sa nama, ali su ponikli u „Eđšegu“ – kaže Ramona Tot, predsednica KUD-a i napominje da će monografija biti izdata do proleća.
Udruženju građana „Kekend“ odobren je projekat „Dan mađarske poezije i 120 godina od rođenja pesnika Jožefa Atile“.
– Film prati dešavanja u mom dvorištu tokom mesec dana. Snimala sam ga početkom prošle godine, kada sam postavila hranilicu za ptice. Prvo su se okupile senice, a zatim i vrapci. Senice su agresivne i ne dopuštaju vrapcima da priđu, zato sam napravila još jednu hranilicu i ostavila masne kugle od zrnevlja za senice kojima je to glavna hrana tokom zime. Na taj način sam ih razdvojila i počela da ih posmatram. Satima i danima sam ih pratila i radovala se. Najveći deo filma snimila sam kroz prozor. Zatim sam izašla u dvorište, i, na kraju sam mogla i da im priđem. Sve to mi je davalo mnogo pozitivne energije, prosto mi je bila terapija i samo da ih posmatram. Ptice mnogo lepog mogu da vam vrate, samo ako im pružite malo pažnje. Kosa sam dugo čekala da ga lepo snimim i na kraju mi je i pozirao – priča Ljubica Vojvodić.
Tokom procesa Ljubicu je, kaže, kao svojevrsni asistent, pratio njen mali sijamski mačor Cile.
U svom prvom velikom ostvarenju autorka je spojila dve ljubavi – prema prirodi i prema muzici jer je muzička podloga opus grupe „EKV“.
Ovaj festival prirodnjačkog filma, napominje Ljubica Vojvodić, poseban je po tome što, osim profesionalcima iz filmske industrije, priliku daje i amaterima u ovoj oblasti. S obzirom na to da Festival ima i kategorije za osnovce i srednjoškolce, to je prilika da se motivišu i nastavnici i đaci da učestvuju na konkursu.
– Kikinda je jedinstvena po tome što je, gradskom odlukom 2013. godine, deo trga proglašen za zaštićeno stanište sova utina. Ovo bi mogao da bude i poziv da se sada, u sezoni kada je pticama potrebna hrana, u saradnji sa Društvom za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, na mestima u gradu gde bi to bilo pogodno, postave hranilice i voda, i po tome bismo bili prvi u državi. Svim pticama stanaricama potrebna je hrana a hranilice se prave pretežno za ptice pevačice koje žive u gradskoj sredini, za senice – veliku, plavu, jelovu, vrapce – poljske i pokućare, za crvendaće, kosove, zelentarke, kraljiće, zebe – navodi Ljubica Vojvodić.
Ona dodaje da Društvo za zaštitu i proučavanja ptica organizuje akciju pod nazivom „Ptice moje hranilice“ u kojoj se pozivaju ljudi da naprave hranilicu u svom dvorištu, da pronađu zadovoljstvo u posmatranju ptica iz topline svog doma i da ih izbroje i dostave podatke Društvu koje ih sabira. Upravo ova akcija i Ljubicu je inspirisala, što je dovelo i do sledećeg koraka, a to je da svoje uživanje u tome i dokumentuje.
„Ptice su moja ljubav i oduvek su me inspirisale. Moj film posvećen je bespomoćnim, nevinim, divnim i osećajnim živim bićima stradalim od bezdušne (ne)ljudske ruke“.
Njegova sigurna „niša“ su ples i muzika. A put do toga da se time i bavi zarađujući za život, uprkos talentu, stalnom radu, usavršavanju i nagradama, bio je težak i pun izazova.
Da je put do zvezda trnovit, Danilo je osetio u trenutku kada je shvatio da od plesa ne može da se živi. Nije želeo pasivno da čeka nove prilike i potpuno je promenio profesiju.
– Sada imam najbolji posao, radim kao plesač u kabareu u jednom klubu u Zagrebu. To su razne vrste plesa: moderan, hip hop, džez balet, latino. Ovaj angažman me je, zapravo, trajno vratio na scenu i ojačao mi veru u to da mi je na njoj i mesto. Jako sam zadovoljan jer radim ono što volim, dobro sam plaćen i stičem izvanredno iskustvo. Lepo je živeti ovde, uvek ima posla i novih prilika za napredak – iskren je Danilo.
Ipak, priznaje, nedostaje mu Srbija.
Sa neopisivom vedrinom i šarmom, Danilo Stankić, plesač i umetnik, ne opterećuje se previše planovima za budućnost. „Najbolja stvar koju sam uradio je to što sam došao tu gde sam sada“, kaže. Iako se čini da su mu ambicije zadovoljene, oni koji ga poznaju i videli su ga na sceni, znaju da svetske pozornice čekaju na njega, nekada omiljenog malog baletana, koji sada pleše na sceni svakog dana i svakog dana se raduje tome.