У избору за младог пољопривредника године ког бира 3 Банка је и Властимир Влајков, сточар из Башаида . Стручни жири, који чине представници Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, Српска фондација за предузетништво, Задружни савез Војводине и 3 Банка, одабрао је ове године седам финалиста, од којих ће најбоља три бити одабрана јавним гласањем.
Властимир Влајков (33) је са супругом Тамаром кренуо буквално ни од чега, а успео да својим радом направи производњу од које може да живи онако како је одувек волео.
-Одрастао сам у Башаиду и највећи део времена сам проводио код бабе и деде, који су имали неколико крава, тако сам и заволео овај посао. После бабе и деде, газдинство је замрло, ја сам упознао Тамару и како смо били јако млади, кад је она завршила средњу школу, отишли смо у Нови Сад да се окушамо у градском животу. Већ после неколико месеци, схватио сам да све што зарадимо оде на основне трошкове и да ту за нас нема будућности. Тако смо се вратили у Башаид – присећа се Властимир.
-Прво теле сам купио од новца зарађеног у надници. Тада сам чувао сеоску стоку да бих могао да прехраним ту, па касније своје две, три краве које сам купио. Повећавао сам број грла, али нисам имао ни парче земље да региструјем газдинство, па нисам могао да остварим ни премију за млеко. Данас, са 33 године, сматрам себе успешним човеком јер имам двоје деце, Вукашина који је четврти разред и много времена проводи са мном у радовима и Дуњу од 6 година. Уместо уз телефон, време проводе са нама. Својим радом сам зарадио за повећање броја грла, имамо 15 крава у мужи, 250 литара млека дневно да предамо млекари, а да није сушна година, било би и двоструко више – прича Властимир, а Тамара додаје да он просто није ни за шта друго, само за ово што ради јер само то воли.
Данас породица има три хектара своје земље, а додатно и државну земљу коју су узели у закуп на 10 година, на којој краве пасу на отвореном од априла до новембра. Купили су најпре салаш на 13 километара од Башаида, где држе део стоке, али би за децу било тешко да тамо живе. Кућа коју су користили није била њихова, па су купили трошну кућу на крају села, где могу да држе стоку, засукали рукаве, срушили је, кренули у градњу и ускоро их очекује усељење.
На конкурсу за младог пољопривредника године, 3 Банка ће и ове године наградити три кандидата које својим гласовима одабере публика. Прва награда је 500.000 динара, друга 300.000 и трећа 200.000 динара. Гласање се затвара у поноћ, 13. новембра.
– Наредне године наше друштво ће прославити 80 година постојања. Тим поводом приређујемо монографију у којој ћемо сажети историју КУД-а, наш рад, учешће на смотрама, сећања чланова и успомене на оне који више нису са нама, али су поникли у „Еђшегу“ – каже Рамона Тот, председница КУД-а и напомиње да ће монографија бити издата до пролећа.
Удружењу грађана „Кекенд“ одобрен је пројекат „Дан мађарске поезије и 120 година од рођења песника Јожефа Атиле“.
– Филм прати дешавања у мом дворишту током месец дана. Снимала сам га почетком прошле године, када сам поставила хранилицу за птице. Прво су се окупиле сенице, а затим и врапци. Сенице су агресивне и не допуштају врапцима да приђу, зато сам направила још једну хранилицу и оставила масне кугле од зрневља за сенице којима је то главна храна током зиме. На тај начин сам их раздвојила и почела да их посматрам. Сатима и данима сам их пратила и радовала се. Највећи део филма снимила сам кроз прозор. Затим сам изашла у двориште, и, на крају сам могла и да им приђем. Све то ми је давало много позитивне енергије, просто ми је била терапија и само да их посматрам. Птице много лепог могу да вам врате, само ако им пружите мало пажње. Коса сам дуго чекала да га лепо снимим и на крају ми је и позирао – прича Љубица Војводић.
Током процеса Љубицу је, каже, као својеврсни асистент, пратио њен мали сијамски мачор Циле.
У свом првом великом остварењу ауторка је спојила две љубави – према природи и према музици јер је музичка подлога опус групе „ЕКВ“.
Овај фестивал природњачког филма, напомиње Љубица Војводић, посебан је по томе што, осим професионалцима из филмске индустрије, прилику даје и аматерима у овој области. С обзиром на то да Фестивал има и категорије за основце и средњошколце, то је прилика да се мотивишу и наставници и ђаци да учествују на конкурсу.
– Кикинда је јединствена по томе што је, градском одлуком 2013. године, део трга проглашен за заштићено станиште сова утина. Ово би могао да буде и позив да се сада, у сезони када је птицама потребна храна, у сарадњи са Друштвом за заштиту и проучавање птица Србије, на местима у граду где би то било погодно, поставе хранилице и вода, и по томе бисмо били први у држави. Свим птицама станарицама потребна је храна а хранилице се праве претежно за птице певачице које живе у градској средини, за сенице – велику, плаву, јелову, врапце – пољске и покућаре, за црвендаће, косове, зелентарке, краљиће, зебе – наводи Љубица Војводић.
Она додаје да Друштво за заштиту и проучавања птица организује акцију под називом „Птице моје хранилице“ у којој се позивају људи да направе хранилицу у свом дворишту, да пронађу задовољство у посматрању птица из топлине свог дома и да их изброје и доставе податке Друштву које их сабира. Управо ова акција и Љубицу је инспирисала, што је довело и до следећег корака, а то је да своје уживање у томе и документује.
„Птице су моја љубав и одувек су ме инспирисале. Мој филм посвећен је беспомоћним, невиним, дивним и осећајним живим бићима страдалим од бездушне (не)људске руке“.
Његова сигурна „ниша“ су плес и музика. А пут до тога да се тиме и бави зарађујући за живот, упркос таленту, сталном раду, усавршавању и наградама, био је тежак и пун изазова.
Да је пут до звезда трновит, Данило је осетио у тренутку када је схватио да од плеса не може да се живи. Није желео пасивно да чека нове прилике и потпуно је променио професију.
– Сада имам најбољи посао, радим као плесач у кабареу у једном клубу у Загребу. То су разне врсте плеса: модеран, хип хоп, џез балет, латино. Овај ангажман ме је, заправо, трајно вратио на сцену и ојачао ми веру у то да ми је на њој и место. Јако сам задовољан јер радим оно што волим, добро сам плаћен и стичем изванредно искуство. Лепо је живети овде, увек има посла и нових прилика за напредак – искрен је Данило.
Ипак, признаје, недостаје му Србија.
Са неописивом ведрином и шармом, Данило Станкић, плесач и уметник, не оптерећује се превише плановима за будућност. „Најбоља ствар коју сам урадио је то што сам дошао ту где сам сада“, каже. Иако се чини да су му амбиције задовољене, они који га познају и видели су га на сцени, знају да светске позорнице чекају на њега, некада омиљеног малог балетана, који сада плеше на сцени сваког дана и сваког дана се радује томе.