Sead Fetahi i Tatjana Bonjecka odlučili su da užurban život Italije i Švedske zamene za mir i spokoj u Sajanu. Sead, rodom iz Prištine i Tatjana, Ukrajinka upoznali su se u Bergamu gde su bili zaposleni kao kuvari u restoranu. Životni put odveo ih je Stokholm u kom je Tatjana odlučila da se presele u Srbiju.
-Duži period tražila sam kuda ćemo da se preselimo. Na internetu sam videla da se prodaje imanje u Sajanu. Kada sam ga prvi put pokazala suprugu bio je izričit u tome da ne želi da dođe ovde. Prošlo je pola godine i ponovo sam naišla na isti oglas i tada sam ga nagovorila da dođemo i pogledamo šta je to što se nudi. Za manje od sedam dana kupili smo kuću i okućnicu i već tri godine gradimo sebi život na severu Banata – otkrila nam je Tatjana.
Sead je 1994. godine iz rodne Prištine trbuhom za kruhom otišao u Italiju. Kako kaže nakon srednje ekonomske škole želja mu je bila da upiše Policijsku akademiju u Beogradu, međutim život je imao druge planove.
-Posle služenja vojnog roka i boravka na ratištu otišao sam u Italiju. Učio sam jezik i bio kuvarski šegrt. Zavoleo sam taj posao, pa sam jedno vreme imao i sopstvene restorane – priča Sead.
Dobio je ponudu da ode u Švedsku koju nije želeo da odbije, a Tatjana, takođe kuvarica, pratila ga je.
-U Stokholmu smo bili zaposleni u američkom restoranu. Bio sam šest godina šef kuhinje, ali naš cilj oduvek je bio da se preselimo u mirno mesto i sami proizvodimo hranu. Pre tri godine taj san se ostvario dolaskom u Sajan. Kuvanja se nismo odrekli. Pravimo svoj sir, a konstantno imamo i prijatelje koji nas posećuju i budu naši gosti više dana, te im spremamo specijalitete na koje smo ih navikli. Sređujemo kuću koja će biti etno kuća, za sve naše drage goste koji dolaze da uživaju u jelu i zdravoj hrani koji sami proizvodimo – napominje naš sagovornik.
Imanje je Tatjana tražila pet godina.
-Ovde sve imamo infrastrukturu neophodnu za život, u blizini je grad sa Bolnicom, supermarketima i svim neophodnim za život, a u selu imamo svoj mir. Ništa nam ne fali, u domaćinstvu imamo koze, ovce, živinu, patke, guske. Pravimo sireve i uživamo. Kao strana državljanka imam sva prava i ovo je sada moja kuća – dodaje Tatjana.
Domaćinstvo ima pet hektara i u njemu preovladavaju koze rase alpina.
-Ovakvo domaćinstvo postoji samo u snu. Živimo i jedemo u skladu sa prirodom, a toga više nema u Evropi i svetu. Cilj nam je da povećamo broj koza, sada ih je četrdeset i ima mesta za još dvadeset. To će nam omogućiti da razvijemo proizvodnju sireva koji ljudi ovde još nisu probali. Imam i avasi ovce i želja mi je da imam umatičeno stado. Ovu mlečnu vrstu ima svega pet, šest domaćinstava u Srbiji, a mi se nadamo da ćemo ih imati tridesetak. One su nam neophodne za izradu poznatog sira – precizira Fetahi.
U toku je izgradnja pogona za proizvodnju sireva. Mašine su poručene i vrlo brzo će stići, kako bi se proširila proizvodnja. Na pomoćnim objektima nalaze se table sa nazivom ulica Lenjinova i JNA. Fetahi je table pronašao u domaćinstvu i želeo je da ih sačuva jer ga podseća na ulice u Prištini u kojima je živeo.
Međusobno komuniciraju na italijanskom jeziku, iako Tatjana odlično govori srpski jezik i kako je rodom iz Ukrajine mentalitet Srba joj potpuno odgovara.
ITALIJANSKI I FRANCUSKI SIREVI
Na imanju porodice Fetahi proizvode se italijanski i francuski sirevi. Za proizvodnju koriste klasične italijanske recepte u čemu imaju nesebičnu pomoć italijanskih kolega.
-Za Srbiju, ukusi naših sireva nisu uobičajeni. Pravimo sir kaćotu koji u sebi sadrži paradajz, a osmislili smo i dva naša recepta. Eksperimentišemo sa tradicionalnim receptima jer nam je želja da u prodaju uvrstimo još nekoliko vrsta sireva koje sami osmišljavamo. Sve prodamo od kuće i naši kupci su uglavnom iz Beograda i Novog Sada – napomenula je Tatjana.
DOBAR GLAS DALEKO SE ČUJE
O lepom iskustvu koje imaju pričaju svojim prijateljima.
-Pomogli smo četvoročlanoj porodici Bočar iz Belorusije da se dosele u Sajan. Poreklom Rusi, želeli su da započnu sopstvenu proizvodnju. Kupili su kuću sa okućnicom i bave se plasteničkom proizvodnjom – kažu Sead i Tatjana.
PODRŠKA GRADA
Preko konkursa lokalne samouprave namenjenih poljoprivredi i ruralnom razvoju supružnici Fetahi dobili su sredstva sa kojima su kupili foliju za plastenik, muzilicu, kao i dve ture autohtone sorte živine „banatski gološijani“.
-Takve pomoći su retke u evropskim državama – saznajemo od Tatjane Donjecka.
A.Đ.
– Budući preduzetnici mogu da pohađaju obuku za razvoj preduzetništva, koja se može polagati i onlajn. Takođe, dostupna je radionica „Psihološki izazovi preduzetništva“, usmerena na razvijanje kompetencija potrebnih za vođenje malog biznisa – dodaje Natalija Milošev Stanimirov.
Na gostovanju u Čonoplji, izgubila je OFK Kikinda minimalno, ali utisak je da su pobedu Slogi poklonili upravo fudbaleri severnobanatskog srpskoligaša. Ne toliko zbog jedinog pogotka iz prekida, koji je golman Kikinđana Tasić morao sprečiti, već mnogo više zato što tri stopostotne šanse napadači nisu iskoristili, a dvaput u prilici bio je Mojsilović i jedanput Vilovski kada je u petom minutu sudijske nadoknade pogodio stativu.
Trener Dušan Đokić, svojevremeno devetka Crvene zvezde, lakoćom je rešavao golgeterske zicere, čak i teže situacije kao recimo protiv italijanskog Milana, potonjeg prvaka Evrope u toj 2006/07. sezoni, a sada kada je stručnjak smatra da su ovakvi promašaji njegovih učenika očekivani.
D. P. 
– Grad Kikinda ne samo da podržava odbojku, podržava sve sportove u gradu, a naročito kada su najmlađi u pitanju. Ovo što su uradili prošlog vikenda pokazuje samo rad sa mlađim kategorijama i upravo je to ono na čemu treba da se bazira sport u našem gradu. Rad sa mlađim kategorijama svih uzrasta kako sa muškim tako i sa ženskim selekcijama kako u odbojci tako u svim ostalim sportovima i grad Kikinda će uvek da podrži rad sa decom i da pomogne će koliko je to u mogućnosti grada, a ono što posebno treba istaći je trud, pre svega ovih klinaca, kako njih tako i trenera koji ih vodi – rekao je Aćimov.
Milan Radosavčev, trener Severnog Banata, nadovezao se.
Mali Filip Makivić dodao je:
Autorka serijala, Slađana Zarić, u prvom delu filma opisuje početak bombardovanja 24. marta 1999. godine, kada je pogođeno oko 40 meta, vojnih ciljeva. Prema svedočenjima američkih pilota, na nebu iznad Jugoslavije tog dana nalazilo se oko 400 NATO aviona.
– Tog kobnog dana, u Kuršumliji je postojalo tajno komandno mesto Treće armije, za koje mi nismo znali. Bili smo u komandi, i nakon postrojavanja, trebalo je da se vratimo na svoja radna mesta. Tada nam je naređeno da se prebacimo na nove lokacije. Uspostavljen je prolaz ispod Centra veze, koji nas je odveo u tajno sklonište. Tačno u 19 sati, kasnije smo saznali, iz Napulja su lansirane tri krstareće rakete tipa „Tomahavk“ sa ciljem da unište komandno mesto, očekujući da se tamo nalazi vrh države i vojske. Nažalost, u tom napadu poginulo je 11 naših saboraca, dok je više desetina ljudi teško ranjeno – rekao je Vištica.
Te noći, najmodernijim avionima Alijanse suprotstavili su se lovci MiG-29, ali je srpsko vazduhoplovstvo u prvim satima agresije ostalo bez pet letelica. Nekoliko dana kasnije, oboren je čuveni američki avion F-117, poznatiji kao „nevidljivi“.
Ove večeri, sa mnogo emocija, prisutni su se prisetili tragičnih događaja koji su obeležili 78 dana agresije. Projekciji je prisustvovao i predsednik Gradskog parlament, Dušan Popeskov. Radio-televizija Srbije će kroz serijal „Hronologija jednog bombardovanja“ prikazati celokupan tok NATO napada na tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju, kako se tragični dani nikada ne bi zaboravili.